UBITI PTICU RUGALICU: UBITI PTICU RUGALICU

Harper Lee:

To Kill a Mockingbird

11.

Dok smo bili mali, Džem i ja smo se zadržavali u južnoj četvrti, ali kad sam već bila na polovini drugog razreda i kad je mučenje Bua Redlija postalo stvar prošlosti, poslovni deo Mejkomba često bi nas privukao, pa bismo prošli pokraj imanja gospođe Henrija Lafajeta Duboza.

Nije bilo moguće stići u grad a da se ne prođe pokraj njene kuće, osim ako smo hteli da ide kilometar i po zaobilaznicom. Pređašnji kratki susreti s njom nisu u meni izazivali želju da je ponovo sretnem, ali Džem je rekao da jednog dana moram odrasti.

Gospođa Duboz živela je sama osim što je imala - crnkinju koja joj je stalno bila na raspolaganju, dve kuće od nas u kući sa strmim prednjim stepenicama i velikim predvorjem. Bila je vrlo stara; veći deo dana provodila je u krevetu, a ostatak u invalidskim kolicima. Pričalo se da među brojnim šalovima i ogrtačima skriva pištolj.

Džem i ja smo je mrzeli. Ako bi bila na tremu kad smo prolazili, pratio bi nas njen besan pogled, okrutno bi nas ispitivala o našem ponašanju i iznosila crna predviđanja o tome šta će biti od nas kad odrastemo — naime, ništa. Odavno smo odustali od ideje da kraj njene kuće prođemo suprotnom stranom ulice — tad bi samo govorila još glasnije pa bi njene misli čuo ceo komšiluk.

Nikako nismo mogli da joj ugodimo. Ako bih rekla što bih mogla vedrije: "Hej, gospođo Duboz", odgovor bi glasio: - Nemoj ti meni vikati “hej”, ružna devojčice! Moraš da kažeš dobar dan, gospođo Duboz!

Bila je opaka. Jednom je čula kako Džem našeg oca zove “Atikus” i zamalo nije dobila slom živaca. Osim što smo najdrskija, najnepristojnija deca koju je ikad srela, rekla nam je, prava je šteta što se naš otac nije ponovo oženio nakon što nam je majka umrla. Ona je bila najdražesnija žena na svetu i strašno je kako je Atikus Finč zapustio njenu decu.

Ja se majke nisam sećala, ali Džem jeste - i pozeleneo je kad nam je gospođa Duboz to dobacila.

Nakon što je preživeo Bua Redlija, besnog psa i druge strahote, Džem je zaključio da je kukavički zastati pred stepenicama kuće Mis Rejčel i čekati i da moramo trčati sve do pošte svake večeri da dočekamo Atikusa kad se vraća s posla. Bezbroj puta bi Atikus video da je Džem besan zbog nečega što nam je gospođa Duboz rekla kad smo prolazili.

- Polako, sinko, rekao bi Atikus. Ona je stara i bolesna. Glavu gore i budi džentlmen. Šta god ti kaže, tvoj zadatak je da ne dozvoliš da te to naljuti. Džem je rekao da ne može da bude jako bolesna kad toliko viče. Kad smo nas troje došli do njene kuće, Atikus bi skinuo šešir, galantno joj mahnuo i rekao:

- Dobro veče, gospođo Duboz! Večeras izgledate kao slika!

Nikad nije rekao kao slika čega. Ispričao bi joj novosti iz suda i rekao joj da se od srca nada da će sutra imati dobar dan. Vratio bi šešir na glavu, podigao me pred njom na ramena pa bismo se u suton vratili kući. U takvim sam trenucima pomišljala da je moj otac, koji je mrzeo oružje i nikad nije bio u ratu, najhrabriji čovek na svetu.

Dan nakon Džemovog dvanaestog rođendana novac kao da nas je svrbeo u džepovima pa smo rano poslepodne krenuli u grad. Džem je mislio da ima dovoljno za minijaturnu parnu lokomotivu za sebe i mažoretski štapić za mene. Odavno sam bacila oko na taj štapić - bio je prekriven šljokicama i ukrasima i koštao je sedamnaest centi. Tad je moja najveća želja bila da postanem mažoretkinja u orkestru mejkombovske gimnazije. Kako sam svoj talenat razvila do tačke kad sam mogla baciti prut i gotovo ga uhvatiti dok bi padao, Kalpurnija mi je zabranila da uđem u kuću kad bi videla da u ruci nosim prut. Verovala sam da ću tu prepreku savladati pravim štapićem, a bilo je vrlo velikodušno od Džema što je hteo da mi ga kupi.

Kad smo prolazili pokraj njene kuće, gospođa Duboz je bila stacionirana na tremu.

- Gde ćete vas dvoje u ovo doba dana?, povikala je. Markirate. Nazvaću direktora i reći ću mu! Spustila je ruke na točkove kolica i izvela savršen okret udesno.

- Pa, subota je, gospođo Duboz, rekao je Džem.

- Nema veze, rekla je tvrdoglavo. Pitam se zna li vaš otac gde ste?

- Gospođo Duboz, mi odlazimo sami u grad otkako smo bili ovolicki. Džem je rukom pokazao visinu oko 60 cm od pločnika.

- Nemoj da me lažeš!, povikala je. Džeremi Finč, Modi Atkinson mi je rekla da si joj jutros srušio letvice kod cveća. Reći će tvom ocu, a onda ćeš poželeti da se nikad nisi rodio!

Ne zvala se ja Duboz ako do večeri ne završiš u popravnom domu.

Džem koji se nije približavao letvicama Mis Modi još od prošlog leta i koji je znao da ga Mis Modi ne bi tužila i da jeste, rekao je da to nije tačno.

- Nemoj da mi protivrečiš!, povikala je gospoda Duboz. A uperila je artritični prst u mene, zašto nosiš taj kombinezon? Trebalo bi da nosiš haljinu i kombine, mlada damo! Ako te neko ne opameti, postaćeš konobarica kad odrasteš — Finčijeva kao konobarica u O.K. kafeu — ha!

Užasnula sam se. O.K. kafe je bila mračna organizacija na severnoj strani trga. Zgrabila sam Džema za ruku, ali on se otresao.

- Ma daj, Skaut, šapnuo je. Ne obraćaj pažnju na nju, glavu gore i budi džentlmen.

Ali, gospođa Duboz još nije nameravala da nas pusti. Ne samo da će jedna od Finčijevih postati konobarica, nego sad imate i jednog u sudnici koji brani crnje.

Džem se ukočio. Gospođa Duboz pogodila je slabu tačku i to je jako dobro znala.

- Da, eto na što je svet spao kad se jedan od Finčijevih okrenuo protiv svojih. Eto! Rukom je pokrila usta. Kad je odmaknula ruku, povukla je dugu nit sline.

-Vaš otac nije ništa bolji od crnaca i propalica za koje radi!

Džemovo je lice poprimilo skarletnu boju. Povukla sam ga za rukav i dok smo se udaljavali, pratio nas je odjek o moralnoj propasti naše porodice, pri čemu je polovina Finčijevih ionako već u ludnici, ali da je naša majka još živa, ne bi do toga došlo.

Nisam bila sigurna šta je Džema najviše pogodilo, ali ja sam se uvredila na njene primedbe o mentalnoj higijeni moje porodice.

Već sam se gotovo navikla da slušam uvrede na Atikusov račun. Ipak, ovo je bila prva od odrasle osobe. Osim napada na Atikusa, ostalo što je rekla gospođa Duboz bilo je uobičajeno. U vazduhu se osećao početak leta — u hladu je bilo sveže, ali na suncu toplo, što je značilo da dolaze dobra vremena: raspust i Dil.

Džem je kupio svoju parnu lokomotivu i otišao do Elmora po moj štapić. U onome što je sebi kupio nije uživao — strpao je lokomotivu u džep i tiho hodao uz mene prema kući. Na povratku sam zamalo udarila gospodina Linka Diza, koji je rekao: - Pazi, Skaut! kad nisam uspela da uhvatim bačeni štapić, a kad smo se približili kući gospođe Duboz, moj štapić je bio prljav jer sam toliko puta morala da ga dižem sa zemlje.

Nije bila na tremu.

Posle mnogo godina katkad sam se pitala šta je tačno navelo Džema da to učini, zašto je prekršio obvezu da "bude džentlmen" i fazu samosvesne pravednosti u koju je nedavno ušao. Džema su verovatno isto toliko mučili pričama o Atikusu i crnjama kao i mene, ali nisam ni sumnjala da je uspevao da se savlada - po prirodi je bio smiren i imao dug fitilj. Ali u ono doba sam mislila da je jedino objašnjenje za ono što je učinio bilo da je na nekoliko trenutaka jednostavno poludeo.

To što je Džem učinio bilo je nešto što bih ja svakako učinila da nisam od Atikusa dobila uputstva, koja su, pretpostavljala sam, uključivale i to da se ne svađam s groznim staricama. Tek smo došli do njene kapije kad je Džem uzeo moj štapić i kao divalj potrčao uz stepenice u prednje dvorište gospođe Duboz, zaboravljajući sve što mu je Atikus rekao, zaboravljajući da ona pod šalovima ima pištolj, zaboravljajući da ako gospođa Duboz i promaši, njena sluškinja Džesi verovatno neće.

Nije se smirio dok nije odsekao cvetove sa svih kamelija u vrtu, dok tlo nije bilo prekriveno zelenim pupoljcima i lišćem. Savio je moj štapić preko kolena, prepolovio ga i bacio. Ja sam tad već vrištala. Džem me povukao za kosu, rekao da ga nije briga, da bi to ponovio kad bi imao priliku i ako ne začepim, da će mi iščupati sve dlake s glave. Nisam ućutala pa me udario nogom. Izgubila sam ravnotežu i pala na lice. Džem me grubo podigao, ali izgledao je kao da mu je žao.

Nije bilo šta da se kaže.

Te večeri nismo otišli da dočekamo Atikusa kad se vraćao s posla.

Vukli smo se po kuhinji dok nas Kalpurnija nije izbacila.

Kalpurnija kao da je, zahvaljujući nekakvom sklopu vudu magije, znala tačno šta se dogodilo. Nije baš bila dobra kad je reč o utehi, ali dala je Džemu vruć biskvit s puterom, koji je on prepolovio i podelio sa mnom. Imao je ukus kao pamuk. Otišli smo u dnevnu sobu. Ja sam uzela sportski časopis, našla fotografiju Diksija Houla, pokazala ga Džemu i rekla: “Taj liči na tebe”. To je bilo najlepše što sam mogla da mu kažem, ali nije pomoglo.

Sedeo je pokraj prozora, pogrbljen na stolici za ljuljanje, mrštio se i čekao.

Padao je mrak.

Dva geološka razdoblja kasnije, čuli smo Atikusov korak na stepeništu. Mrežasta su se vrata zalupila, onda je nastala pauza — Atikus je kačio šešir u predvorju — a onda smo ga čuli kako doziva: "Džeme!" Glas mu je bio poput zimskog vetra.

Atikus je upalio veliko svetlo u dnevnoj sobi i našao nas tamo kako sedimo kao zamrznuti.

U jednoj je ruci nosio moj štapić — prljava resa vukla se viseći na jednoj niti. Ispružio je drugu ruku — u njoj su bili pupoljci kamelije.

- Džeme, rekao je, jesi li ti odgovoran za ovo?

- Da, tata.

- Zašto si to učinio?

Džem je tiho rekao: - Rekla je da radiš za crnje i propalitete.

- Ovo si učinio zato što je ona to rekla?

Džemove usne su se pomerale, ali reči "da, tata" bile su nečujne.

- Sine, ne sumnjam da su te vršnjaci mučili zato što, kako kažeš, radim za crnje, ali neoprostivo je učiniti ovako nešto bolesnoj starici. Savetujem ti da odeš i porazgovaraš s gospođom Duboz, rekao je Atikus. Posle toga se odmah vrati kući.

Džem se nije ni pomakao.

- Kreni.

Ja sam pošla za Džemom. - Vrati se ovamo, rekao mi je Atikus. Vratila sam se.

Atikus je uzeo Mobajl Pres i seo u stolicu za ljuljanje koju je Džem upravo ispraznio. Nikako nisam mogla da shvatim kako je mogao hladnokrvno da sedi i čita novine dok mu je jedini sin lako mogao biti ubijen relikvijom Konfederacijske vojske. Naravno da me Džem katkad tako ljutio da sam ga mogla ubiti, ali ipak je bio sve što sam imala. Atikus kao da to nije shvatao, ili ako jeste, nije mario.

Mrzela sam ga zbog toga, ali kad si u nevolji, brzo se umoriš: ubrzo sam se skvrčila na njegovom krilu, a on me zagrlio.

- Već si gotovo prevelika za ovo, rekao je.

- Nije te briga šta će mu se dogoditi, rekla sam. Poslao si ga tamo da ga upucaju, a samo se zauzimao za tebe.

Atikus mi je gurnuo glavu pod svoju bradu. - Nije još vreme za zabrinutost, rekao je. Nikad nisam pomišljao da će Džem zbog ovoga izgubiti kontrolu nad sobom — mislio sam da ću s tobom imati više nevolja.

Rekla sam da mi ionako nije jasno zašto moramo da se kontrolišemo, kada to ne mora niko drugi u školi.

- Skaut, rekao je Atikus, kad dođe leto, moraćete da se kontrolišete zbog mnogo gorih stvari... to nije pravedno prema tebi i Džemu, ja to znam, ali ponekad moramo nešto pretrpeti, a tako se ponašamo kada je teško... Ali, sve što mogu da ti kažem jeste da ćete ti i Džem, kada odrastete, možda gledati na ovo s malo saosećanja i razumevanja i znati da vas nisam izneverio. Ovaj slučaj, slučaj Toma Robinsona, je nešto što zadire u srž naše savesti — Skaut, ne bih mogao da idem u crkvu i molim se Bogu kad ne bih pokušao da pomognem tom čoveku.

- Atikuse, sigurno grešiš...

- Kako to?

- Pa, većina ljudi misli da oni imaju pravo, a da ti grešiš...

- Oni, naravno, imaju pravo da tako misle i zaslužuju poštovanje zbog svojih stavova, rekao je Atikus, ali da bih mogao živeti sa drugima, moram, pre svega, živeti sam sa sobom. Savest je jedna od stvari o kojoj se ne odlučuje na osnovu glasova većine.

Kad se Džem vratio, još sam bila na Atikusovom krilu.

- I, sine?, rekao je Atikus. Postavio me na noge, a ja sam krišom odmerila Džema. Bio je živ i zdrav, ali mu je na licu bio čudan izraz. Možda mu je dala dozu kalo-mela.

- Sve sam počistio i rekao da mi je žao, ali nije, i rekao sam da ću raditi svake subote u vrtu ne bi li ponovno narasle.

- Nema nikakvog smisla reći da ti je žao ako nije, rekao je Atikus.

- Džeme, ona je stara i bolesna. Ne možeš je smatrati odgovornom za ono što govori i čini. Naravno, bilo bi mi draže da je sve to rekla meni a ne vama, ali ne može uvek biti po našem.

Džema kao da je opčinila ruža na našem tepihu. - Atikuse, rekao je, ona želi da joj čitam.

- Da joj čitaš?

- Da, tata. Želi da dođem svakog dana posle škole i subotom i naglas joj čitam dva sata. Atikuse, moram li to?

- Naravno.

- Ali, želi da to radim ceo mesec.

- Onda ćeš to raditi ceo mesec.

Džem je stavio palac na ružu i pritisnuo je. Na kraju je rekao: Atikuse, na pločniku je u redu, ali unutra je... unutra je mračno i sablasno. Na plafonu su senke i...

Atikus se mrko nasmešio. To bi trebalo da ti pokrene maštu. Možeš da se pretvaraš da si u Redli Plejsu.

Sledećeg ponedeljka poslepodne Džem i ja smo se popeli u kuću gospođe Duboz i ušli kroz otvorena vrata. Džem, naoružan Ajvanhoom i pun znanja, pokucao je na druga vrata s leva.

- Gospođo Duboz?, dozvao je.

Džesi je otvorila drvena vrata i otkačila mrežasta.

- Jesi li to ti, Džeme Finč?, upitala je. Doveo si sestru. Ne znam...

- Pusti ih oboje, Džesi, rekla je gospođa Duboz.

Džesi nas je pustila i otišla u kuhinju.

Zapahnuo nas je težak zadah kad smo prešli prag, zadah na koji sam često nailazila u trulim, sivim kućama u kojima imaju uljane svetiljke i neizbeljene čaršave. Uvek bi me uhvatio strah, iščekivanje, oprez.

U uglu sobe bio je sladak krevet, a u krevetu je bila gospođa Duboz. Pitala sam se je li tu završila zbog onoga što je Džem učinio i na trenutak sam je sažalijevala. Ležala je pod hrpom pokrivača i izgledala je gotovo prijateljski.

Pokraj njenog kreveta bio je stalak za umivanje s mermernom pločom; na njoj je bila čaša i u njoj kašičica, crvena injekcija za uvo i kutija vate kao i mesingani budilnik koji je stajao na tri tanke nožice.

- Znači, doveo si i onu svoju prljavu sestru, je li?

Tako nas je pozdravila.

Džem je tiho rekao: - Moja sestra nije prljava i ja vas se ne bojim, iako sam videla da mu se kolena tresu.

Očekivala sam paljbu, ali ona je samo rekla: - Možeš početi da čitaš, Džeremi.

Džem je seo u pletenu fotelju i otvorio knjigu. Ja sam privukla drugu fotelju i sela pokraj njega.

- Dođite bliže, rekla je gospoda Duboz. Dođite do ivice kreveta.

Primakli smo fotelje. Nikad joj se pre nisam toliko približila i jedina mi je želja bila da se ponovno odmaknem.

Bila je grozna. Lice joj je bilo boje prljave jastučnice, a uglovi usana su joj bili vlažni; slina joj je curila niz bradu. Obrazi su joj bili prekriveni staračkim flekama, oči su joj bile blede, a zenice male poput tačkica. Ruke su joj bile kvrgave, a zanoktice su joj prekrile nokte. Donji deo zubala nije joj bio u ustima pa joj je gornja vilica štrčala; povremeno bi donjom usnom dodirnula gornju vilicu i tako povukla i bradu. Od toga je slina curila još brže.

Nisam je gledala duže nego što sam morala. Džem je ponovo otvorio knjigu i počeo da čita. Pokušavala sam da ga pratim, ali čitao je veoma brzo. Kad bi došao do reči koju nije znao, preskočio bi je, ali bi ga gospoda Duboz ulovila i naterala ga da je sriče.

Džem je čitao možda dvadesetak minuta, tokom kojih sam ja gledala čađavu policu nad kaminom, kroz prozor, bilo gde, samo da ne moram da gledam nju. Dok je čitao, primetila sam da ga je gospođa Duboz sve ređe ispravljala, da Džem čak nije dovršio neke rečenice. Nije ga slušala.

Pogledala sam je.

Nešto joj se dogodilo. Ležala je na leđima s pokrivačem navučenim do brade. Videli su joj se samo glava i ramena. Glava joj se polako pomerala levo-desno. Povremeno bi zinula pa bih videla kako joj jezik malo palaca. Na usnama joj se nakupila slina; uvukla bi je pa opet otvorila usta. Njena usta kao da su postojala odvojeno od nje. Pomicala su se odvojeno od ostatka njenog tela, unutra-napolje, kao školjka za vreme oseke. Povremeno bi rekla "pt", kao da je ključala neka viskozna smesa.

Povukla sam Džema za rukav.

Pogledao me, a onda krevet. Ona je opet pomaknula glavu prema nama pa ju je Džem upitao: - Gospođo Duboz, je li sve u redu?

Nije ga čula.

Uto je zazvonio budilnik i prepao nas. Trenutak kasnije, još napetih živaca, Džem i ja bili smo na pločniku i išli kući. Nismo pobegli, Džesi nas je ispratila; pre nego što je budinik prestao da zvoni, došla je u sobu i izgurala nas.

- Hajde, rekla je, pođite kući.

Džem je oklevao na vratima.

- Vreme je da dobije lek, rekla je Džesi. Dok su se vrata zatvarala za nama, videla sam kako Džesi brzo prilazi krevetu.

Bilo je samo petnaest do četiri kad smo došli kući pa smo se Džem i ja igrali loptom u dvorištu dok nije došlo vreme da dočekamo Atikusa. Atikus je meni doneo dve žute olovke, a Džemu sportski časopis, što je valjda bila prećutna nagrada za naš prvi dan s gospođom Duboz. Džem mu je ispričao šta se dogodilo.

- Je li vas uplašila? upitao je Atikus.

- Nije, tata, rekao je Džem, ali tako je odvratna. Ima nekakve napade. Mnogo pljuje.

- Ona nije za to kriva. Kad je čovek bolestan, ne izgleda uvek lepo.

- Mene je uplašila, rekla sam.

Atikus me pogledao preko naočara. Pa, ne moraš da ideš s Džemom, rekao je.

Sledeće je poslepodne kod gospođe Duboz bilo isto kao i prvo, a isto takvo je bilo i ono dan posle, dok se na kraju nije iskristalisala šema: u početku bi sve bilo normalno - to jest, gospođa Duboz bi neko vreme gnjavila Džema svojim omiljenim temama, svojim kamelijama i crnjoljubačkim sklonostima našeg oca; zatim bi postajala sve tiša i na kraju nas napustila. Zazvonio bi budilnik, Džesi bi nas izvela napolje i ostatak poslepodneva bili smo slobodni.

- Atikuse, rekla sam jedne večeri, šta je u stvari crnjoljubac?

Atikus je bio vrlo ozbiljan. Je li te neko tako nazvao?

- Ne, tata, gospođa Duboz tebe tako zove. Svako poslepodne, za zagrevanje. Frensis me tako nazvao prošlog Božića i tad sam prvi put čula taj izraz.

- Jesi li ga zato tako zaskočila?, upitao je Atikus.

- Da, tata...

- Zašto me onda pitaš šta to znači?

Pokušala sam da objasnim da me nije toliko naljutilo ono što je Frensis rekao koliko način na koji je to rekao. - Zvučalo je kao da kaže da sam slinavica ili tako nešto.

- Skaut, rekao je Atikus, crnjoljubac je samo jedan od onih izraza koji ne znače ništa, baš kao i slinavica. Teško je to objasniti — neobrazovani, prosti ljudi koriste se njim kad misle da neko više voli crnce nego njih. Ustalilo se kod nekih ljudi poput nas kad žele da kažu nešto uopšteno ružno o nekome.

- Znači, nisi pravi crnjoljubac?

- Bogami jesam. Dajem sve od sebe da volim sve ljude... ponekad mi nije lako. Dušo, nikad nije uvreda kad ti neko uputi reč koju smatra ružnom. Po tome samo vidiš kako je ta osoba jadna, a tebe ne povređuje. Zato ne daj da te gospođa Duboz oneraspoloži. Ima ona dovoljno vlastitih problema.

Jednog poslepodneva mesec dana posle, Džem se probijao kroz, kako ga je on zvao, ser Voltera Skauta, a gospođa Duboz ga je stalno ispravljala, kad je neko pokucao na vrata. "Uđi!", povikala je.

Ušao je Atikus. Otišao je do kreveta i uzeo gospođu Duboz za ruku.

- Vraćao sam se iz kancelarije i nisam video decu, rekao je, pa sam pomislio da su možda još ovde.

Gospođa Duboz mu se nasmešila. Nikako mi nije bilo jasno kako je mogla da se prisili da razgovara s njim kad se činilo da ga tako mrzi.

- Znaš li koliko je sati, Atikuse?, upitala je. Tačno pet i četrnaest minuta. Budilnik je navijen na pola šest. Htela sam da to znaš.

Odednom mi je sinulo da smo svakog dana ostajali malo duže kod gospođe Duboz, da je budilnik svakog dana zvonio malo kasnije i da je ona uvek bila usred napada kad bi zazvonio.

Danas je gnjavila Džema gotovo dva sata, a napadu ni traga; osećala sam se kao u klopci.

Budilnik je bio signal da možemo da idemo — šta ćemo ako jednog dana uopšte ne zazvoni?

- Imam osećaj da su Džemovi dani čitanja odbojani, rekao je Atikus.

- Samo još nedelju dana, mislim, rekla je, za svaki slučaj...

Džem je ustao. "Ali..."

Atikus je podigao ruku pa je Džem ućutao. U povratku kući, Džem je rekao da je dogovor bio da joj čita mesec dana i sad je mesec prošao i to nije pošteno.

Samo još nedelju dana, sine, rekao je Atikus.

- Ne, rekao je Džem.

- Da, rekao je Atikus.

I tako smo sledeće nedelje opet bili kod gospođe Duboz.

Budilnik više nije zvonio, ali gospoda Duboz bi nas otpustila rekavši:

- To je dovoljno; tako kasno da bi Atikus već bio kod kuće i čitao novine kad bismo stigli.

Iako su njeni napadi prošli, po svemu ostalom je bila ista: kad bi se ser Volter Skot upustio u detaljno opisivanje dvoraca i rovova, gospođi Duboz bi bilo dosadno pa bi nas napadala.

- Džeremi Finč, rekla sam ti da ćeš zažaliti što si uništio moje kamelije. Sad ti je žao, nije li tako?

Džem bi joj rekao da zaista jeste.

- Mislio si da možeš ubiti moj Sneg na planini, je li? E pa Džesi mi kaže da je vrh ponovno narastao. Sledeći put ćeš znati kako to pravilno da izvedeš, zar ne? Iščupaćeš ih iz korena, zar ne?

Džem je rekao da sigurno hoće.

- Ne mrmljaj mi tu, dečko! Podigni glavu i reci da, gospođo. Doduše, verovatno ti nije lako da držiš glavu uspravno s obzirom da ti je otac ono što jeste.

Džem bi podigao glavu i gledao u gospođu Duboz bez zamerke na licu.

Tokom proteklih nedelja stekao je izraz uljudnog i distanciranog interesovanja koji joj se pokazao kao odgovor na njene najodvratnije izmišljotine.

Napokon je došao taj dan. Kad je gospođa Duboz rekla: - To je dovoljno.
Jednog poslepodneva, dodala je: I to je sve. Do viđenja.

Bilo je gotovo. Skakali smo i vikali pločnikom u navali olakšanja.

To je proleće bilo lepo: dani su bili sve duži pa smo imali više vremena za igru. Džem je uglavnom bio zaokupljen statističkim podacima o svakom igraču univerzitetskog fudbala u zemlji. Svake večeri bi nam Atikus čitao sportske stranice iz novina.

Alabama bi ove godine mogla ponovo na Rouz Bol,* sudeći prema kvalitetu novih igrača, čija imena nismo znali da izgovorimo.

*Rose Bowl - jedno od niza završnih takmičenja univerzitetskog fudbala u Sjedinjenim Državama, koja se sva zovu "Bowl" (kup); osim Rouz Boula, koji se održava u Pasadeni u Kaliforniji, najpoznatiji je Šugar Bol koji se održava u Nju Orleansu. Pobednici oba smatraju se nacionalnim prvacima (prev).

Atikus je jedne večeri upravo čitao kolumnu Vindija Sitona kad je zazvonio telefon.

Javio se, a onda otišao po šešir. - Idem malo do gospođe Duboz, rekao je.

Brzo ću se vratiti.

Ali, vratio se kad sam ja već morala da budem u krevetu. Doneo je bombonijeru. Seo je u dnevni boravak i spustio kutiju na pod pokraj svoje stolice.

- Šta je htela?, upitao je Džem.

Nismo videli gospođu Duboz više od mesec dana. Nikad nije bila na tremu kad smo prolazili.

- Umrla je, sine, rekao je Atikus. Umrla je pre nekoliko minuta.

"Oh", rekao je Džem. "Hm."

- Da, rekao je Atikus. Barem više ne pati. Dugo je bila bolesna. Sine, zar nisi znao šta su bili oni njeni napadi? Džem je odmahnuo glavom.

Gospođa Duboz je bila ovisna o morfijumu, rekao je Atikus. Godinama ga je uzimala protiv bolova. Lekar joj ga je prepisao. Mogla je ostati na njemu do kraja života i umreti s manje patnje, ali bila je tako tvrdoglava...

- Molim?, rekao je Džem.

Atikus je odgovorio: - Nešto pre tvog izgreda nazvala me da joj sastavim testament.

Dr Rejnolds joj je rekao da joj je ostalo samo još nekoliko meseci. Već se odavno za sve pobrinula, ali, rekla mi je: - Ima još jedna stvar.

- Šta to? Džem je bio zbunjen.

Rekla je da namerava da ode s ovog sveta slobodna od svakoga i svega.

- Džem, kad si tako bolestan kao što je ona bila, u redu je uzimati bilo šta da ti bude lakše, ali ona se s tim nije slagala. Rekla je da namerava da se oslobodi svega pre nego što umre, i upravo je to i učinila.

Džem je rekao: - Misliš, to su bili oni njeni napadi?

- Da, to su bili. Dok si joj čitao, verovatno uopšte nije ništa čula. Celim je umom i telom bila usresređena na onaj budilnik. Da joj nisi dopao šaka, ja bih te svejedno poslao da joj čitaš. To joj je ipak malo odvlačilo pažnju. A postojao je još jedan razlog...

- Je li umrla slobodna?, upitao je Džem.

- Kao ptica, rekao je Atikus. Bila je svesna do poslednjeg trenutka. Svesna, nasmešio se, i džangrizava. I dalje se nije slagala s onim što radim i rekla mi je da ću verovatno ostatak života provesti izvlačeći tebe iz zatvora. Rekla je Džesi da ti pripremi ovu kutiju...

Atikus je podigao bombonijeru i pružio je Džemu.

Džem ju je otvorio. Unutra je, okružena navlaženom vatom, bila bela, voskasta, savršena kamelija. Sneg s planine.

Džemu su oči zamalo iskočile iz glave. - Đavo me odneo, đavo me odneo!, povikao je i bacio je. Zašto me ne ostavi na miru?

Atikus je skočio na noge i stao uz njega. Džem je zario lice u Atikusovu košulju. "Psst", rekao je. - Mislim da je time htela da ti kaže da je sada sve u redu, Džeme. Znaš, ona je bila velika dama.

- Dama?, Džem je podigao glavu. Lice mu se zarumenelo.

- Dama nakon svega što je rekla o tebi?

- Da. Imala je vlastito mišljenje o mnogo čemu, koje se možda razlikovalo od mog.... sine, rekao sam ti da bih te poslao da joj čitaš i da nisi izgubio glavu.

Hteo sam da nešto vidiš — hteo sam da vidiš šta je prava hrabrost umesto da poveruješ kako je hrabrost muškarac s puškom u ruci. Hrabrost je kad znaš da si izgubio pre nego što počneš, ali svejedno počneš i ostaneš istrajan, uprkos svemu. Retko kad pobediš, ali i to se dogodi.

Gospođa Duboz je pobedila, sa svih svojih četrdeset kila. Smatrala je da je umrla bez obveze prema ikome i ičemu. Bila je najhrabrija osoba koju sam poznavao.

Džem je uzeo bombonijeru i bacio je u vatru. Uzeo je kameliju; kad sam krenula na spavanje, videla sam da dodiruje široke latice.

Atikus je čitao novine.

12.

Džemu je bilo dvanaest godina. Bilo je teško živeti s njim — bio je nedosledan i stalno menjao raspoloženja. Jeo je neverovatno mnogo i toliko mi je puta rekao da ga ne gnjavim da sam se posavetovala s Atikusom. - Šta misliš, ima li pantljičaru? Atikus je rekao da nema, da samo raste. Da budem strpljiva i što manje da mu smetam.

Do te je promene kod Džema je došlo tokom samo nekoliko nedelja. Gospođa Duboz se još nije ni ohladila u grobu — a činilo se da je Džem bio zahvalan što sam išla s njim kad joj je čitao. Kao preko noći, Džem je prihvatio meni neprihvatljiv sistem vrednosti i pokušavao je da mi ih nametne: nekoliko puta mi je čak rekao šta da radim.

Nakon jedne svađe, kad je Džem povikao: - Vreme je da postaneš devojčica i počneš da se ponašaš kako dolikuje!, rasplakala sam se i otrčala kod Kalpurnije.

- Ne uzbuđuj se previše zbog gospodina Džema... počela je.

- Go-spodina Džema?!

- Da, sad je dovoljno star da bude gospodin Džem.

- Pa nije još toliko star, rekla sam. Trebao bi samo neko dobro da ga izmlati a ja nisam dovoljno velika.

- Dušo, rekla je Kalpurnija, nisam ja kriva što je gospodin Džem porastao. Sad će često želeti da bude sam radiće ono što rade dečaci, pa ti lepo dođi kod mene u kuhinju kad budeš usamljena. Nas dve ćemo se ovde zabaviti.

Leto je dobro počelo: Džem je smeo da radi šta je hteo; Kalpurnija će mi biti dovoljna dok ne dođe Dil. Činilo se da joj je drago što me vidi kad bih ušla u kuhinju, a dok sam je posmatrala, zaključila sam da je potrebna određena veština da se bude devojčica.

Ali, došlo je leto, a Dila nije bilo. Poslao mi je pismo i fotografiju. U pismu je pisalo da ima novog tatu, čiju fotografiju prilaže, i da će morati da ostane u Meridijanu jer nameravaju da sagrade ribarski brodić. Njegov otac je advokat kao i Atikus, samo mnogo mlađi. Dilov novi otac imao je prijatno lice, zbog čega mi je bilo drago da ga je Dil dobio, ali bila sam silno razočarana. Dil je na kraju napisao da će me zauvek voleti i da se ne brinem, da će doći po mene i oženiti se sa mnom čim skupi dovoljno novca, pa da mu redovno pišem.

To što sam imala stalnog verenika nije moglo nadoknaditi njegovu odsutnost; nikad pre nisam razmišljala o tome, ali leto je značilo: Dil pokraj ribnjaka kako puši skiju, Dilove oči sjajne od složenih planova koje je smislio da izvučemo Bua Redlija; leto je značilo brzinu kojom bi me Dil poljubio kad Džem nije gledao, i čežnju koju smo ponekad uzajamno osećali.

S njim je život bio rutina, bez njega je bio nepodnošljiv. Tugovala sam cela dva dana.

Kao da to nije bilo dovoljno, državna uprava je imala hitno zasedanje i Atikus je otišao na dve nedelje. Guverner je hteo da otkloni neke probleme; u Birmingemu su se održavali štrajkovi; redovi za hleb u gradovima bili su duži, a ljudi na selu još siromašniji. Ali, to su bili događaji veoma udaljeni od Džemovog i mog sveta.

Iznenadili smo se jednog jutra kad smo videli karikaturu u Montgomeri Advertajzeru ispod koje je pisalo "Mejkombski Finč". Prikazivala je Atikusa bosog i u kratkim pantalonicama, prikovanog za sto; vredno je pisao na nekakvoj tabli dok su mu neke frivolne devojke dovikivale: "Ju-hu!"

- To je kompliment, objasnio je Džem. On provodi vreme radeći stvari koje ne bi bile obavljene kad ih niko ne bi radio.

"Ha?"

Uz ostale novorazvijene osobine, Džem je postao izluđujuće mudar.

- Oh, Skaut, to su stvari kao što je reorganiziranje poreskog sistema okruga i slično. Većini ljudi je to prilično suvoparno.

- Odakle ti to znaš?

- Ma, daj, ostavi me na miru. Čitam novine.

Ispunila sam mu želju. Otišla sam u kuhinju. Dok je čistila grašak, Kalpurnija je iznenada rekla:

- Šta ću s vama u nedelju kad bude trebalo da se ide u crkvu?

- Pa, ništa. Atikus nam je ostavio novac za priloge. Kalpurnija je uškiljila; znala sam šta joj se mota po glavi.

- Kal, rekla sam, znaš da ćemo se lepo ponašati. Već godinama nismo ništa izveli u crkvi.

Kalpurnija se očigledno sećala jedne kišne nedelje kad nam ni otac ni učiteljica nisu bili tu. Prepušten sam sebi, razred je zavezao Juniz En Simpson za stolicu i stavio je u prostoriju gde je bila peć. Zaboravili smo na nju, otišli gore u crkvu i mirno slušali propoved kad se iz cevi radijatora začulo strašno lupanje. Nije prestalo dok neko nije otišao da pogleda i doveo Juniz En koja je rekla da više ne želi da se igra — Džem Finč joj je rekao da se neće opeći ako ima dovoljno vere, ali dole je jako vruće.

- Osim toga, Kal, nije ovo prvi put da nas je Atikus ostavio, protestovala sam.

- Da, ali se on pobrine da vam učiteljica bude tamo. Ovog puta to nije uradio — valjda je zaboravio. Kalpurnija se počešala po glavi. Odjednom se nasmešila. - Biste li ti i gospodin Džem voleli da dođete sutra u moju crkvu?

- Stvarno?

- Šta misliš? smeškala se Kalpurnija.

Ako me Kalpurnija pre grubo kupala, to nije bilo ništa u poređenju s tom subotom. Naterala me da se cela nasapunjam dva puta, za svako ispiranje napunila je kadu čistom vodom; gurnula mi je glavu u lavor i oprala mi kosu sapunom. Džemu je već godinama verovala, ali je te večeri prekršila njegovu privatnost i izazvala provalu uzvika: - Zar u ovoj kući niko ne može da se okupa a da ga ne gleda cela familija?

Sledećeg jutra je počela ranije nego obično da pregleda našu garderobu.

Kad bi Kalpurnija prespavala kod nas, spavala je na ležaju na rasklapanje u kuhinji; tog jutra bio je prekriven našom odećom za crkvu. Tako je jako uštirkala moju haljinu da se dizala kao šator kad bih sela u njoj. Naterala me da nosim podsuknju i svezala mi ružičasti pojas oko struka. Moje lakovane cipele glancala je hladnim biskvitom dok nije mogla da se ogleda u njima.

- Ovo je kao da idemo na Mardi Gras, rekao je Džem. Čemu sve to, Kal?

- Neću da iko kaže kako se ne brinem za svoju decu, promrmljala je. Gospodine Džem, nikako ne možete da nosite tu kravatu uz to odelo. Zelena je.

- Pa šta?

- Odelo je plavo. Zar ne vidite?

- Hi, hi, povikala sam, Džem je daltonista.

Ljutito je porumeneo, ali Kalpurnija je rekla: - Dosta! U Frst Purčiz ćete doći nasmejani.

Afrička crkva Frst Purčiz bila je u Kvatersu, s druge strane južne granice grada, preko pruge koja je vodila do stare pilane. Bila je to prastara drvena zgrada, jedina crkva u Mejkombu koja je imala zvonik i zvono, a zvala se Frst Purčiz * jer je plaćena prvom zaradom oslobođenih robova.

* First Purchase (engl.) - doslovno, "prva kupovina" (prev.)

Crnci su tamo nedeljom održavali službu Božju, a radnim danom su se belci kockali.

Dvorište je bilo od gline tvrde poput opeke, kao i groblje pokraj njega. Ako bi neko umro u vreme suše, telo bi pokrili ledom do prve kiše koja bi omekšala tlo. Nekoliko grobova bilo je označeno trošnim nadgrobnim kamenjem; noviji su bili označeni šarenim staklom i razbijenim bocama od Coca Cole. Gromobrani koji su čuvali neke grobove označavali su mrtve koji nisu počivali u miru; ostaci izgorelih sveća stajali su na dečjim grobovima. Bilo je to srećno groblje.

Topli gorkoslatki miris čistih crnaca dočekao nas je kad smo ušli u crkveno dvorište — lak za kosu mešao se s asafetidom, burmutom, kolonjskom vodom Hojt, Braunts Mukom, mentom i talkom s mirisom jorgovana.

Kad su ugledali Džema i mene s Kalpurnijom, muškarci su zakoračili unazad i skinuli šešir; žene su prekrstile ruke oko struka, što je bio znak poštovanja. Razmaknuli su se i stvorili za nas mali prolaz do vrata crkve. Kalpurnija je hodala između Džema i mene, odgovarajući na pozdrave svojih komšija obučenih u odeću jarkih boja.

- Šta to radiš, Mis kal?, oglasio se glas iza nas.

Kalpurnija nas je zagrlila oko ramena pa smo se zaustavili i osvrnuli: u prolazu iza nas stajala je visoka crnkinja. Težinu je prebacila na jednu nogu; levi lakat nasloni na bok i pokazivala nas podignutim dlanom. Imala je duguljastu glavu s čudnim, bademastim očima, ravnim nosom i ustima poput indijanskog luka. Izgledala je kao da je visoka dva metra.

Osetila sam kako mi je Kalpurnija zabila prste u rame.

- Šta hoćeš, Lula?, upitala je tonom koji od nje nikad pre nisam čula. Govorila je polako i prezirno.

- Želim da znam zašto dovodiš belu decu u crnačku crkvu.

- Oni su moji gosti, rekla je Kalpurnija. Ponovo mi se njen glas učinio čudnim: govorila je kao i oni.

- Aha, a ti si sigurno gošća kod Finčijevih radnim danima...

Svetina je zamrmljala. - Ništa se ti ne brini, šapnula mi je Kalpurnija, ali ruže na njenom šeširu uvređeno su se tresle.

Kad je Lula krenula prema nama, Kalpurnija joj je rekla: - Ni makac, crnjo.

Lula se zaustavila, ali je rekla: - Nemaš ti šta da dovodiš ovamo belu decu — oni imaju svoju crkvu a mi svoju. Ovo je naša crkva, nije li, Mis Kal?

Kalpurnija je odgovorila: "Bog je isti, zar ne?" Džem je rekao: - Idemo kući, Kal, oni nas ne žele ovde... Slagala sam se — nisu nas želeli. Osetila sam više nego što sam videla da nam se približavaju. Ali, kad sam pogledala Kalpurniju, videla sam da joj se oči smeju. Kad sam ponovno pogledala prolaz, Lule više nije bilo.

Umesto nje, tu je bila zbijena masa crnaca. Jedan je iskoračio iz mase. Bio je to Zibo, skupljač đubreta.

- Gospodine Džem, rekao je, vrlo nam je drago što ste došli. Ne obraćajte pažnju na Lulu, svadljiva je jer joj je pastor Sajks zapretio. Oduvek je bila mutikaša, nadmena i umišljena — nama je vrlo drago šta ste došli.

Zatim nas je Kalpurnija povela prema crkvenim vratima gde nas je pozdravio pastor Sajks i poveo nas u prvi red.

Frst Purčiz iznutra nije bila okrečena. Duž zidova su bile nezapaljene uljanice na preslatkim držačima; klupe od borovine služile su kao crkvene klupe. Iza propovedaonice od grube hrastovine bila je izbledela ružičasta svilena zastava na kojoj je pisalo da je Bog ljubav — bio je to jedini ukras u crkvi osim otiska Hantove Svetlosti sveta. Nigde nije bilo klavira, orgulja, pesmarica, programa — svega onoga što smo svake nedelje viđali u svojoj crkvi. Unutra je bilo polumračno i osećala se vlažna hladnoća, koja se postupno ublažavala kako su parohijani ulazili. Na svakom mestu bila je jeftina kartonska lepeza ukrašena slikom Getsemanskog vrta — poklon Železare Tajdel ("Prodajemo sve što vam padne na pamet.").

Kalpurnija nam je dala znak da dođemo na kraj reda i sela između nas. Kopala je po torbici, našla maramicu ii z nje izvadila metalni novac. Dala je Džemu i meni po deset centi.
- Imamo svoje, šapnuo je Džem.
- Samo ih vi zadržite, rekla je Kalpurnija, danas ste moji gosti.
Na Džemovom licu se videla kratka neodlučnost po pitanju etičnosti zadržavanja sopstvenih metalnih novčića, ali pobedila je njegova urođena uljudnost pa je stavio novčić u džep. Ja sam postupila isto tako, bez ikakvog predomišljanja.

- Kal, šapnula sam, gde su pesmarice?

- Nemamo ih, rekla je.

- Pa, kako onda...?

"Psst", rekla je. Pastor Sajks stajao je za propovedaonicom ćutke gledajući parohijane. Bio je nizak, zbijen čovjek u crnom odelu, s crnom kravatom, belom košuljom i zlatnim satom na lancu o koji se odbijala svetlost koja je prodirala kroz prozore.

Rekao je: - Braćo i sestre, naročito nam je drago što jutros imamo goste, gospodina i Mis Finč. Svi poznajete njihovog oca. Pre nego što počnem, pročitaću nekoliko obaveštenja.

Pastor Sajks je pregledao nekoliko papira, izabrao jedan i odmakao ga što je više mogao.

- Misionarsko društvo sastaće se kod sestre Anet Rivs sledećeg utorka. Ponesite pribor za šivenje.

S drugog je papira pročitao: - Svi znate za nevolje brata Toma Robinsona. Odan je član Frst Purčiza još otkako je bio dečak. Prilozi koje prikupimo danas i sledeće tri nedjelje idu Helen, njegovoj ženi, da joj bude lakše.

Gurnula sam Džema. - To je onaj Tom kog Atikus..." "Psst!" Okrenula sam se prema Kalpurniji, ali me ućutkala pre nego što sam uspela da zucnem. Ponizno sam ponovo pogledala pastora Sajksa, koji kao da je čekao da se ja smirim.

- Hoće li nas muzički nadzornik povesti u prvu himnu, rekao je. Zibo je ustao i pošao srednjim prolazom; zaustavio se ispred nas i okrenuo prema parohijanima. U rukama je imao pohabanu pesmaricu. Otvorio ju je i rekao: - Pevaćemo broj sedamdeset tri.

Za mene je to bilo previše. - Kako ćemo pevati ako nema pesmarica?

Kalpurnija se nasmešila. - Ćuti, zlato, šapnula je, sad ćeš videti.

Zibo se nakašljao i onda pročitao glasom koji je zvučao poput grmljavine udaljenih topova:

"Preko reke ima zemlja." Neverovatno skladno, stotinak glasova je otpevalo te reči. Poslednji ton su stišali ali zadržali dok je Zibo čitao: "Koju zovemo slatkom večnošću."

Opet nas je okružila muzika; opet su zadržali poslednju notu, a Zibo je pročitao sledeću strofu: "A do te obale stići ćemo jedino verom."

Parohijani su oklevali. Zibo je polako ponovio strofu, pa su je otpevali. Kad je došao refren, Zibo je zatvorio knjigu, što je bio znak da parohijani mogu dalje bez njegove pomoći. Nakon poslednje reči, "slava", Zibo je rekao: "U dalekoj slatkoj večnosti, odmah iza sjajne reke."

Strofa za strofom, glasovi su se pratili u jednostavnoj harmoniji dok himna nije završila melanholičnim mrmljanjem.

Pogledala sam Džema, koji je kraičkom oka gledao Ziba. Ni ja nisam mogla da verujem, ali oboje smo čuli isto.

Zatim je pastor Sajks zamolio Gospodina da blagoslovi bolesne i slabe, što nije bilo drugačije nego u našoj crkvi, osim što je pastor Sajks upozorio Boga na nekoliko konkretnih slučajeva.

Njegova je propoved je bila nedvosmisleno tužakanje greha, stroga deklaracija izreke koja je stajala na zidu iza njega: upozorio je parohijane na opasnost od pića, kockanja i nepoznatih žena. Ilegalne pecare izazivaju dovoljno nevolja u Kvartersu, ali žene su još gore. Opet sam se, kao i u svojoj crkvi, srela s doktrinom nečistoće žena, koja je, čini se, zaokupljala sve pastore.

Džem i ja smo slušali smo isto propovedanje svake nedelje, uz jedan izuzetak. Pastor Sajks se svojom propovedaonicom slobodnije služio da izrazi svoje poglede na pojedinačne grehe: Džim Hardi pet nedelja za redom nije došao u crkvu, a nije bolestan; Konstanc Džekson da pripazi šta radi — u opasnosti je jer se svađa sa komšijama; podigla je jedinu ogradu u čitavoj istoriji Kvartersa.

Pastor Sajks završio je propoved. Stao je uz sto ispred propovedaonice i zatražio priloge, postupak koji je Džemu i meni bio nepoznat. Jedan po jedan, članovi parohije došli su napred i ubacivali novčiće u crnu kutiju od kafe. Džem i ja smo postupili isto tako i kad smo ubacili novčiće, pastor nam je rekao: - Hvala, hvala.

Na naše zaprepašćenje, pastor Sajks je ispraznio kutiju na sto i prebrojao novac. Uspravio se i rekao: - Ovo nije dovoljno, treba nam deset dolara.

Parohija je zabrujala. - Svi znate za šta nam treba — Helen ne može da ostavi decu i otići da radi dok je Tom u zatvoru. Ako svi date još po deset centi, imaćemo dovoljno...

Pastor Sajks je mahnuo rukom i doviknuo nekome u zadnjem delu crkve:

- Alek, zatvori vrata. Niko neće izići dok ne budemo imali deset dolara.

Kalpurnija je kopala po torbici i izvukla novčanik za metalni novac.

- Ne, Kal, šapnuo je Džem kad mu je pružila blještavih četvrt dolara, možemo da damo svoje. Daj mi svojih deset centi, Skaut.

U crkvi je postalo zagušljivo — palo mi je na pamet da pastor Sajks misli da iscedi novac od parohijana. Lepeze su mahale, noge se premeštale, muškarci koji su voleli da žvaću duvan bili su u agoniji.

Pastor Sajks me iznenadio kad je strogo rekao: - Karlou Ričardsone, nisam video da si išta dao.

Mršav muškarac u smeđezelenim pantalonama došao je niz prolaz i ubacio novčić. Parohija je s odobravanjem zamrmljala. Pastor Sajks je onda rekao:

- Želim da svi koji nemaju decu budu požrtvovani i daju još po deset centi. Onda ćemo imati dovoljno.

Polako i mukotrpno uspeli su da skupe deset dolara. Otvorila su se vrata pa nas je nalet toplog vazduha osvežio. Zibo je čitao stihove himne “Na olujnim obalama Jordana” i time je bogosluženje završeno.

Htela sam da ostanem i da razgledam, ali Kalpurnija me gurnula ispred sebe u prolaz. Na vratima crkve, dok je ona razgovarala sa Zibom i njegovom porodicom, Džem i ja smo razgovarali s pastorom Sajksom. Bila sam prepuna pitanja, ali sam odlučila da pričekam i pitam Kalpurniju.

- Posebno nam je drago što ste došli, rekao je pastor Sajks. Ova crkva nema boljeg prijatelja od vašeg oca.

Nisam više mogla da obuzdam radoznalost. - Zašto ste skupljali priloge za ženu Toma Robinsona?

- Zar nisi čula zašto? upitao je pastor Sajks. Helen ima troje dece i ne može da radi…

- Zašto ne može da ih povede sa sobom, pastore? upitala sam. Bio je običaj da crnci koji rade u polju ostave decu u najbližoj hladovini dok su radili — obično su deca sedela između dva reda pamuka. Ona koja nisu mogla da sede bila bi vezana za majčina leđa ili bi ih stavili u pamučne vreće.

Pastor Sajks je oklevao. Iskreno govoreći, Alm Džin Luiz, Helen ovih dana ne može da nađe posao... kad dođe berba, mislim da će je primiti gospodin Link Diz.

- A zašto to, pastore?

Pre nego što je pokušao da odgovori, osetila sam Kalpurnijinu ruku na ramenu. Kad me pritisnula, rekla sam: - Hvala što ste nam dopustili da dođemo. Džem je ponovio iste reči pa smo krenuli kući.

- Kal, znam da je Tom Robinson u zatvoru i da je učinio nešto strašno, ali zašto niko ne želi da zaposli Helen?, upitala sam.

Kalpurnija je, u modroj haljini, s duguljastim šeširom, hodala između Džema i mene. - Zbog onoga što pričaju da je Tom učinio, rekla je. Ljudi ne žele... ne žele da imaju posla ni s kim iz njegove porodice.

- A šta je on to učinio, Kal?

Kalpurnija je uzdahnula. - Stari gospodin Bob Jul ga je optužio da je silovao njegovu kćer i naredio da ga uhapse i strpaju u zatvor...

- Gospodin Jul? Proradilo mi je pamćenje.

- Ima li on neke veze s onim Julovima koji dođu u školu prvog dana u školskoj godini i ona odu kući? Atikus je rekao da su totalni propaliteti — nikad nisam čula da Atikus o nekome govori kao što je govorio o Ivlovima. Rekao je... "Da, to su ti."

- Pa, ako svi u Mejkombu znaju kakvi su Julovi, trebalo bi da im bude drago da zaposle Helen.... Šta je to silovanje, Kal?

- To ćeš morati da pitaš gospodina Finča, rekla je. On će ti to objasniti bolje nego ja. Jeste li gladni? Pastor je danas dugo govorio, inače obično nije tako naporan.

- Isti je kao naš pastor, rekao je Džem, ali zašto pevate na taj način?

- Misliš na čitanje stihova?, upitala je.

- To se tako zove?

- Da, zove se čitanje stihova. I kod nas se tako radi otkad znam za sebe.

Džem je rekao da bi mogli godinu dana štedeti priloge i kupiti pesmarice.

Kalpurnia se nasmejala. - To ništa ne bi pomoglo, rekla je. Oni ne znaju da čitaju.

- Ne znaju da čitaju?, upitala sam. Niko od njih?

- Tako je, klimnula je Kalpurnia. Možda samo četvoro zna da čita... Ja sam jedna od njih.

Gde si ti išla u školu, Kal?, upitao je Džem.

- Nigde. A da vidimo, ko me naučio da čitam? Bila je to tetka Mis Modi Atkinson, stara Mis Baford...

- Zar si tako stara?

- Starija sam čak i od gospodina Finča nasmejala se Kalpurnija. Ali, ne znam tačno koliko. Jednom smo pokušavali da se setimo, da odgonetnemo koliko mi je godina — sećam se nekoliko godina više nego on, što znači da nisam mnogo starija, ako uzmete u obzir činjenicu da muškarci pamte manje nego žene.

Kada je tebi rođendan, Kal?

- Jednostavno ga slavim na Božić, tako je lakše zapamtiti — nemam pravi rođendan.

- Ali, Kal, pobunio se Džem, ne izgledaš ni približno tako stara kao Atikus.

- Na crncima se godine ne vide tako brzo, rekla je.

- Možda zato što ne znaju da čitaju. Kal, jesi li ti naučila Ziba?

- Da, gospodine Džem. Nije bilo škole ni kad je on bio dečak. Ali, ja sam ga naterala da nauči.

Zibo je bio Kalpurnijin najstariji sin. Da sam ikad razmišljala o tome, znala bih da je Kalpurnija prilično stara — Zibo je imao već napola odraslu decu — ali, nisam razmišljala o.tome.

- Jesi li ga učila iz čitanke, kao nas?, upitala sam.

- Ne, morao je svaki dan da prepiše stranicu Biblije, a imala sam i knjigu iz koje je mene učila Mis Baford - sigurno ne znate od koga sam je dobila, rekla je.

Nismo znali.

Kalpurnia je rekla: - Vaš deda Finč mi ju je dao.

- Zar si ti s Lendinga?, upitao je Džem. To nam nikad nisi rekla.

- Bogami jesam, gospodine Džem. Odrasla sam između Baford Plejsa i Lendinga. Ceo život sam provela radeći kod Finčijevih ili kod Bafordovih, a preselila sam se u Mejkomb kada su se vaši tata i mama venčali.

- Koja je to bila knjiga, Kal?, upitala sam. – “Blekstonova Tumačenja!”

Džem je bio zapanjen. Hoćeš da kažeš da si Ziba učila iz toga?

Da, gospodine Džem. Kalpurnija je sramežljivo pokrila usta. To su bile jedine knjige koje sam imala. Vaš deda je rekao da se gospodin Blekston lepo izražavao...

- Zato ne govoriš kao oni drugi, rekao je Džem.

- Koji drugi?

- Drugi crnci, Kal, ali govorila si kao oni u crkvi...

Nikad mi nije palo na pamet da Kalpurnija vodi neku vrstu dvostrukog života. Pomisao da ona ima zaseban život izvan naše kuće bila mi je nova, a još više to da govori dva jezika.

- Kal, upitala sam, zašto govoriš crnački s... sa svojima kad znaš da to nije ispravno?

- Pa, kao prvo, ja sam crnkinja...

- To ne znači da moraš tako da govoriš kad znaš da to nije ispravno, rekao je Džem.

Kalpurnija je odmakla šešir i počešala se po glavi, a onda je pažljivo navukla šešir preko ušiju. - Teško je to reći, rekla je. Zamisli da ti i Skaut kod kuće govorite kao crnci - to bi bilo neprimereno, zar ne? A šta kad bih ja govorila kao belci u crkvi i sa svojim komšijama? Mislili bi da sam silno umišljena.

- Ali, Kal, ti znaš bolje da govoriš, rekla sam.

- Ne mora čovek uvek da pokaže sve što zna. Nije damski - i kao drugo, ljudi ne vole da se druže s nekim ko zna više od njih. To ih ljuti. Ne možeš ih promeniti time što ćeš ispravno da govoriš, oni moraju sami poželeti da nauče, a ako ne žele, ništa tu ne možeš nego da ćutiš ili govoriš njihovim jezikom.

- Kal, mogu li jednom da dođem da te vidim?

Pogledala me. – Da me vidiš, dušo? Pa viđaš me svaki dan.

- Mislim, kod tebe, rekla sam. Jednom posle posla? Atikus može da dođe po mene.

- Kad god poželiš, rekla je. Bilo bi nam drago.

Bili smo na pločniku ispred Redli Plejsa.

- Pogledaj na trem rekao je Džem.

Pogledala sam Redli Plejs, očekujući da vidim fantoma kako se sunča na ljuljaški. Ali, ljuljaška je bila prazna.

- Mislio sam na naš trem, rekao je Džem.

Pogledala sam niz ulicu. Uspravna i neumoljiva, tetka Aleksandra je sedela u stolici na ljuljanje kao da je tamo sedela svaki dan.

13.

- Stavi moju torbu u prednju spavaću sobu, Kalpurnija, bilo je prvo što je rekla tetka Aleksandra. Džin Luiz, prestani da češeš glavu, bilo je drugo.

Kalpurnija je podigla težak tetkin kofer i otvorila vrata.

- Ja ću, rekao je Džem i preuzeo ga. Čula sam kako je tresnuo o pod kad ga je Džem spustio. Zvuk je nekako tupo odjekivao.

- Došla si nam u posetu, tetka?, upitala sam.

Tetka Aleksandra nas je retko posećivala, i to uvek u punom sjaju. Imala je svetlozeleni bjuik i crnog vozača, koje je držala u nezdravom stanju urednosti, ali tog ih dana nigde nije bilo.

- Zar vam otac nije rekao?, upitala je.

Džem i ja smo odmahnuli glavom.

- Sigurno je zaboravio. Još se nije vratio, je li?

- Ne, obično dođe tek kasno poslepodne, rekao je Džem.

- E pa, vaš otac i ja smo zaključili kako bi bilo dobro da neko vreme budem s vama.

“Neko vreme” je u Mejkombu moglo da znači bilo šta, od tri dana do trideset godina. Džem i ja smo se pogledali.

- Džem odrasta, a i ti isto, rekla mi je. Zaključili smo da bi bilo dobro da imaš žensko društvo. Za koju godinu, Džin Luiz, počećeš da se zanimaš za garderobu i dečake...

Na to sam mogla dati nekoliko odgovora: Kal je žensko, proći će mnogo godina pre nego što počnem da se interesujem za dečake, nikad me neće zanimati garderoba... ali ćutala sam.

- A teča Džimi?, upitao je Džem. Hoće li i on doći?

- O ne, on ostaje na Lendingu. Da se brine za poslove.

Čim sam rekla: - Zar ti neće nedostajati?, shvatila sam da to nije bilo taktično pitanje. Bio teča Džimi prisutan ili ne - nije bilo velike razlike, ionako je uvek ćutao. Tetka Aleksandra se pretvarala da nije čula moje pitanje.

Nisam mogla da se setim ničega drugog što bih joj rekla. Zapravo, nikad nisam znala šta bih joj rekla, pa sam sedela i razmišljala o prošlim neprijatnim razgovorima između nas: Kako si, Džin Luiz? Dobro, hvala na pitanju, a ti? Vrlo dobro, hvala. Šta si radila u poslednje vreme? Ništa. Zar ništa ne radiš? Ne. Sigurno imaš prijatelje? Da. Pa, šta radite kad ste zajedno? Ništa.

Bilo je očigledno da me tetka smatra krajnje dosadnom, jer jednom sam čula kako je rekla Atikusu da sam spora.

Iza svega ovoga skrivala se neka priča, ali nisam u tom trenutku htela da izvlačim iz nje: bila je nedelja, a tetka Aleksandra je na Božji dan uvek bila razdražljiva. Valjda zbog korseta. Nije bila debela nego samo krupna, a birala je odeću koja bi joj grudi podigla do vrtoglavih visina, stiskala ju je u struku, širila se pozadi i uspevala da istakne da je tetKa Aleksandra nekad imala figuru poput peščanog sata. Bo je takav utisak s koje si god strane gledao.

Ostatak poslepodneva prošao je u blagoj muci koja nastupi kad ti dođe rodbina, ali oterala ju je pojava automobila pred kućom. Atikus se vratio iz Montgomerija. Džem je zaboravio da bude dostojanstven i potrčao mu je u susret zajedno sa mnom. Džem mu je uzeo aktovku i torbu, a ja sam mu se bacila u zagrljaj, osetila njegov suvi poljubac i rekla: - Jesi mi doneo knjigu? Znaš li da je tetka ovde?

Atikus je na oba pitanja odgovorio potvrdno. - Kako bi ti se svidelo da dođe da stanuje s nama?

Rekla sam da bi mi se to jako svidelo, što je bila laž, ali pod određenim okolnostima moraš lagati, pogotovo kada ništa ne možeš.

- Zaključili smo da je vreme da vi deca... Ovako ti je to, Skaut, rekao je Atikus.

- Vaša mi tetka čini uslugu, a i vama. Ne mogu da budem s vama ceo dan, a ovo će leto biti vruće.

- Da, tata, rekla sam, ništa ne shvatajući. Ali, pretpostavljala sam da dolazak tetke Aleksandre nije toliko Atikusova ideja koliko njena. Tetka je uvek znala "šta je najbolje za porodicu", pa je valjda i njen dolazak kod nas spadao u tu kategoriju.

Mejkomb joj je poželeo dobrodošlicu. Mis Modi Atkinson ispekla je tortu Lane s toliko fila da mi je zamalo pozlilo; Mis Stefani Kraford dolazila je u duge posete tokom kojih je uglavnom odmahivala glavom i govorila: "Uh, uh, uh." Naša prva komšinica Mis Rejčel pozivala je tetku Aleksandru poslepodne na kafu, a gospodin Nejtan Redli je čak došao u naše dvorište i rekao joj da mu je drago što je vidi.

Kad se smestila i kad se život nastavio normalnim ritmom, činilo se kao da je tetka Aleksandra oduvek živela s nama. Osveženja koja je posluživala na sastancima Misionarskog društva još su uvećala njen ugled dobre domaćice (nije dopuštala Kalpurniji da sprema delikatese potrebne da održe Društvo tokom dugih izveštaja o hrišćanima Rajsa); učlanila se u mejkombski Klub Amanuenzis i ubrzo postala njegova sekretarka.

Za sve u okrugu tetka Aleksandra bila je poslednja predstavnica svoje vrste: imala je manire rečnog broda ili internata; bila je oličenje morala u svim oblicima; rodila se u akuzativu; bila je neizlečiva tračarka..

Kad je teta Aleksandra išla u školu, nesigurnost se nije mogla naći ni u jednom udžbeniku, pa ona nije znala što ta reč znači. Nikad joj nije bilo dosadno, a ako bi dobila i najmanju priliku, iskazivala bi svoje kraljevsko pravo: uređivala bi, savetovala i upozoravala. Nikad ne bi propustila priliku da ukaže na nedostatke drugih plemenskih zajednica i veliča našu — ta je navika Džema više zabavljala nego što ga je živcirala: Tetki bi bilo pametnije da pazi šta govori — pogledaš li bolje, gotovo svi u Mejkombu su nam rodbina.

Kad je govorila o samoubistvu Sema Mervedera, rekla je da je uzrok morbidna crta u familiji. Ako se neka šesnaestogodišnjakinja zakihotala u zboru, tetka bi rekla: - Eto vidite, sve žene iz porodice Penfild su površne. Činilo se da svi u Mejkombu imaju neku "crtu", bila to sklonost ka piću, kockanju, zlobi ili humoru.

Jednom kad nas je tetka uveravala da je sklonost Mis Stefani Kraford da se petlja u tuđa posla nasledna, Atikus je rekao: - Sestro, kad bolje razmisliš, naša je generacija prva u istoriji porodice koja se nije poženila sestričnama i bratancima. Misliš li da Finčovi imaju incestuoznu crtu?

Tetka je rekla ne — zbog toga baš imamo male ruke i stopala.

Nikad nisam razumela njenu zaokupljenost nasleđem. Negde sam pokupila utisak da su fini ljudi oni koji svoj razum koriste na najbolji mogući način, ali tetka Aleksandra je neposredno tvrdila kako je porodica finija što je duže boravila na istom komadu zemlje.

Po tome su onda Julovi fin svet, rekao je Džem. Pleme u koje su spadali Bars Jul i njegova braća živelo je na istom zemljištu iza mejkombskog đubrišta i cvalo zahvaljujući socijalnoj pomoći već tri naraštaja.

Ali, bilo je nečega u pozadini teorije tetke Aleksandre. Mejkomb je bio star grad. Bio je tridesetak kilometara istočno od Finčiz Lendinga, za tako star grad nezgodno smešten daleko od reke.

Ali, Mejkomb bi bio bliže reci da nije bilo promućurnosti nekog Sinkfilda, koji je u cik istorije vodio svratište na raskršću dvaju puteva — bilo je to jedino svratište u tom području.

Sinkfild, koji nije bio patriota, posluživao je i prodavao oružje Indijancima i doseljenicima bez razlike; nije ni znao ni Mario pripada li Teritoriji Alabame ili narodu Krik — glavno da posao dobro ide. Posao je išao odlično kad je guverner Vilijam Vajat Bib, u nameri da uspostavi domaći mir novostvorenog okruga, poslao grupu geodeta da odrede gde je tačno njegovo središte ne bi li tu uspostavio upravno sedište. Geodeti, Sinkfieldovi gosti, rekli su svome domaćinu da je unutar teritorije okruga Mejkomb i pokazali mu mesto gde će se verovatno sagraditi sedište okruga. Da Sinkfild nije napravio hrabar potez kako bi očuvao svoju imovinu, Mejkomb bi sad bio usred močvare Vinston, na posve nezanimljivom mestu. Umesto toga, Mejkomb je rastao i širio se iz svog središta, Sinkfildovog svratišta, jer je Sinkfield jedne večeri napio svoje goste, nagovorio ih da donesu svoje zemljišne knjige, malo dodao ovde, malo oduzeo onde i namestio da središte okruga bude gde on želi. Sledećeg dana ih je poslao kući naoružane njihovim zemljišnim knjigamai s pet litara alkohola — po dve za svakog od njih i jednu za guvernera.

S obzirom da je glavni razlog za njegovo postojanje bila uprava, Mejkomb je bio pošteđen nesređenosti drugih gradova slične veličine u Alabami.

U početku su zgrade bile solidne, zgrada suda ponosna, ulice lepe i široke.

U Mejkombu je bilo mnogo stručnjaka: tu se dolazilo za vađenje zuba, za popravku kola, pregled srca, stavljanje novca u banku, spašavanje duše, lečenje mazgi. Ali, pitanje je koliko je Sinkfildov potez zapravo bio mudar. Smestio je novi grad predaleko od tada jedine vrste javnog prevoza — rečnih brodova — pa bi nekom iz severnog dela okruga trebalo dva dana da doputuje u Mejkomb po robu iz prodavnice. Zato je grad ostao iste veličine sto godina, ostrvo u moru pamuka i šuma.

Premda je Rat između država zaobišao Mejkomb, Rekonstrukcija i ekonomska propast prisilile su grad da raste. Rastao je prema unutra. Novi su ljudi tako retko dolazili da su se iste familije venčavale s pripadnicima istih familija sve dok svi građani nisu postali pomalo slični. Povremeno bi se neko vratio iz Montgomerija ili Mobajla s nekim novim, ali to bi izazvalo tek detalj u mirnoj struji familijarne sličnosti. Za vreme mog detinjstva to je ostalo manje-više tako.

U Mejkombu je zaista postojao kastinjski sistem, ali po mom mišljenju je funkcionisalo ovako: stariji građani, generacije koje su godinama živele zajedno, bili su jedni drugima potpuno predvidljivi; uzimali su zdravo za gotovo stavove, karakterne osobine, čak i gestove, smatrajući da se ponavljaju u svakom naraštaju i samo rafiniraju s vremenom. Otud uzrečice kao što su: nijedan Kraford ne gleda svoja posla, svaki treći Merveder je morbidan, ne očekuj istinu od Delafildovih, svi Bafordovi tako hodaju — bili su to samo vodiči za svakodnevni život; nikad nemoj primiti ček od Delafilda pre nego što diskretno nazoveš banku; Mis Modi Atkinson je pogrbljena jer je od Bafordovih; ako gospođa Grejs Merveder pijucka džin, to nije ništa neobično — isto je činila i njena majka.

Tetka Aleksandra se uklapala u mejkombski život kao ruka u rukavicu, ali ne i u Džemov i moj svet. Tako sam se često pitala kako je moguće da je ona Atikusova i Džekova sestra da sam se prisetila priča o podmetnutoj deci i korenu mandragore koje mi je davno pričao Džem.

To su tokom prvog meseca njenog boravka kod nas bila apstraktna nagađanja, jer je s Džemom i sa mnom razgovarala vrlo malo i viđali smo je samo tokom obroka i uveče pre spavanja.

Bilo je leto i mi smo bili napolju. Svakako, nekih poslepodneva kad bih otrčala u kuću da se napijem vode, zatekla bih dnevnu sobu pretrpanu mejkombskim gospođama koje su pijuckale, šaputale, hladile se lepezama. I začula bih: "Džin Luiz , dođi da pozdraviš gospođe."

Kad bih se pojavila na pragu, tetka bi izgledala kao da je zažalila što me pozvala — obično sam bila blatnjava ili umazana peskom.

- Razgovaraj sa svojom rođakom Lili, rekla je jednog poslepodneva kad me ugrabila u predvorju.

- S kim?

- S tvojom rođakom Lili Bruk, rekla je teta Aleksandra.

- Ona nam je rođaka? To nisam znala.

Teta Aleksandra je uspela da se nasmeje na način koji je istovremeno signalizovao izvinjenje rođaki Lili i strogo neodobravanje meni.

Znala sam da sam nadrljala kad rođaka Lili Bruk ode.

Žalosno je što mi otac nije dovoljno rekao o familiji Finč i što svojoj deci nije usadio ponos na nju. Pozvala je i Džema, koji je umorno seo na sofu pokraj mene. Otišla je iz sobe i onda se vratila s knjigom u ljubičastom povezu na kojoj je zlatnim slovima pisalo Meditacije Džošue S. St. Klera.

- Vaš rođak je ovo napisao, rekla je tetka Aleksandra. Bio je predivan čovek.

Džem je pogledao malu brošuru. - Je li to onaj rođak Džošua koji je dugo bio u ludnici?

Tetka Aleksandra je upitala: - Kako to znaš?

- Pa, Atikus je rekao da je skrenuo dok je bio na fakultetu. Da je pokušao da ubije predsednika. Da je rođak Džošua rekao kako on nije ništa drugo nego inspektor kanalizacije i pokušao je da ga ubije starom kremenjačom, ali mu se rasprsla u ruci. Atikus je rekao da je familiju koštalo petsto dolara da ga izvuku iz toga...

Teta Aleksandra stajala je ukočeno kao roda. - To je sve, rekla je. Videćemo još.

Pre spavanja otišla sam u Džemovu sobu da pozajmim knjigu kad je Atikus pokucao na vrata i ušao. Seo je na ivicu Džemovog kreveta, ozbiljno nas pogledao, a onda se nasmejao.

"Ah...hmm...", rekao je. pre nego što bi nešto rekao Počeo bi da proizvodi grlene zvukove pa sam pomislila da je sigurno doista ostario, ali izgledao je isto.

- Ne znam u stvari kako bih ovo rekao, počeo je.

- Pa, samo reci, rekao je Džem. Jesmo li nešto uradili?

Neverovatno, ali naš otac je bio spetljan.

Ne, samo želim da vam objasnim da... Vaša tetka Aleksandra me zamolila... Sine, ti znaš da si Finč, zar ne?

- Tako mi je rečeno. Džem ga je gledao krajičkom oka. Odjednom je počeo glasno da govori. Atikuse, šta je?

Atikus je prekrstio i noge i ruke. - Pokušavam da vam objasnim životne činjenice.

Džemu kao da se sve još više zgadilo. - Sve to znam, rekao je.

Atikus se odjednom uozbiljio. Advokatskim glasom, sasvim bezbojnog tona, rekao je: - Vaša tetka me zamolila da vam objasnim kako niste potomci običnog puka, da ste rezultat nekoliko naraštaja finog vaspitanja... Atikus je zastao, gledajući kako pokušavam da nađem krpelja na nozi.

- Finog vaspitanja, nastavio je kad sam ga našla i otrgnula ga, i da morate živeti dostojno svog imena... Atikus je nastavio uprkos nama: - Zamolila me da vam kažem da morate da pokušate da se ponašate kao dama i gospodin. Želi da razgovara s vama o familiji i njenom značaju za okrug Mejkomb tokom godina, da biste stekli sliku o tome ko ste i da onda možda počnete da se ponašate u skladu s tim, završio je brzajući.

Zapanjeni, Džem i ja smo pogledali jedno drugo, a onda Atikusa, kog kao da je žuljala kragna. Nismo mu ništa rekli. Ja sam uzela češalj s Džemovog ormarića i povukla zupce po ivici.

- Prestani s tim, rekao je Atikus.

Njegova me otresitost zabolela. Češalj je došao tek do pola puta, ali sam ga bacila. Bez pravog razloga, osetila sam da mi naviru suze i nisam mogla da se zaustavim. To nije moj otac. Moj otac nikad nije pomislio na takve stvari. Moj otac nikad tako ne govori. Tetka Aleksandra ga je nekako navela na to. Kroz suze sam videla kako se i Džem oseća tako izdvojenim, glave nagnute u stranu.

Nije imalo gde da se ode, ali ja sam se okrenula da odem i naletela na Atikusove grudi. Zarila sam lice u njega i slušala tihe unutrašnje zvuke koji su se odvijali ispod svetloplave tkanine: kucanje njegovog sata, tiho pucketanje uštirkane košulje, njegovo blago disanje.

- Zavija ti želudac, rekla sam.

- Znam, rekao je.

- Moraš da uzmeš sodu bikarbonu.

- Hoću, rekao je.

- Atikuse, hoće li to lepo ponašanje i sve to nešto promeniti? Mislim, hoćeš li...?

Osetila sam njegovu ruku na potiljku. - Ništa se ti ne brini, rekao je. Nije vreme za zabrinutost.

Kad sam to čula, znala sam da nam se vratio. Krvotok u nogama mi se opet pokrenuo. Podigla sam glavu. - Stvarno želiš da sve to radimo? Ne mogu da se setim šta to sve Finčovi treba da rade...

- I ne želim da se sećaš. Zaboravi.

Otišao je do vrata i izišao, zatvarajući ih za sobom. Zamalo da ih zalupi, ali se u poslednjem trenutku svladao i tiho ih zatvorio.

Dok smo Džem i ja stajali i zurili, vrata su se ponovno otvorila i Atikus je provirio unutra. Obrve su mu bile podignute, a naočale su mu skliznule.

- Svakim danom sam sve sličniji rođaku Džošui, zar ne? Šta mislite, hoću li na kraju koštati familiju petsto dolara?

Sad znam šta je pokušavao da uradi, ali Atikus je bio samo muškarac. Za takav je posao potrebna žena.

14.

Premda od tetke Aleksandre više nismo morali da slušamo o familiji Finč, naslušali smo se o njoj od ostalih u gradu. Subotom, naoružani sitnišem, kad bi mi Džem dopustio da idem s njim (sad je već bio alergičan na moje društvo u javnosti), probijali bismo se kroz oznojenu svetinu na pločniku i ponekad čuli: "To su njegova deca", ili: "Eno Finčijevih." Kad bismo se okrenuli da se suočimo s našim optužiteljima, videli bismo samo nekoliko farmera koji su proučavali robu u izlogu poljoprivredne prodavnice. Ili dve krupne seljanke sa slamnatim šeširom kako sede na zaprežnim kolima.

- Mogu oni da divljaju i siluju koliko hoće kad uprava ovog okruga uopšte ne mari, rekao je neki mršavi gospodin dok je prolazio pokraj nas, što me podsetilo da imam pitanje za Atikusa.

- Šta je to silovanje?, upitala sam ga te večeri.

Atikus je podigao pogled s novina. Sedeo je u stolici za ljuljanje kraj prozora. Kako smo rasli, Džem i ja smo smatrali da ga možemo velikodušno ostaviti na miru pola sata posle večere. Uzdahnuo je i rekao da je silovanje karnalno poznavanje žene silom i bez njenog pristanka.

- Pa, ako je samo to, zašto Kalpurnija nije htela da mi kaže kad sam je pitala?

Atikus je izgledao zamišljeno. - Ponovi, molim te.

- Pa, pitala sam Kalpurniju kad smo se onog dana vraćali iz crkve i ona mi je rekla da pitam tebe, ali sam zaboravila, pa te pitam sada.

Spustio je novine na krilo. - Ponovo, molim, rekao je.

Potanko sam mu prepričala naš odlazak u crkvu s Kalpurnijom. Činilo se da Atikus uživa u priči, ali tetla Aleksandra, koja je sedela u ćošku i šila, spustila je ručni rad i zabuljila se u nas.

- Te ste se nedelje vraćali iz Kalpurnijine crkve?

Džem je rekao: - Da, povela nas je.

Setila sam se još nečega. - Da, i obećala mi je da jednom mogu da joj dođem u posetu. Atikuse, otići ću sledeće nedelje, može? Kal je rekla da će doći po mene ako ti negde budeš s automobilom.

- Nećeš.

To je rekla teta Aleksandra. Naglo sam se okrenula, iznenađena, a onda sam ponovno pogledala Atikusa upravo kad joj je dobacio pogled, ali bilo je prekasno. Rekla sam: - Nisam tebe pitala!

S obzirom na to koliko je bio krupan, Atikus je mogao neverovatno brzo da ustane iz stolice za ljuljanje. Već je bio na nogama. – Izvini se svojoj tetki, rekao je.

- Nisam pitala nju, pitala sam tebe...

Atikus je okrenuo glavu i kao da me zdravim okom pribio za zid. Zvučao je opasno: - Prvo se izvini tetki.

- Oprosti, tetka, promucala sam.

- Dobro, rekao je. Da nešto razjasnimo: moraš da slušaš Kalpurniju, moraš da slušaš mene, i dok je god kod nas, moraš slušati tetku. Razumeš li me?

Razumela sam. Neko sam vreme razmišljala i onda zaključila da je jedini način da odem s imalo dostojanstva to da odem u ve-ce, gde sam se zadržala dovoljno dugo da pomisle kako sam zaista morala tamo da odem. Kad sam se vratila, motala sam se po hodniku kako bih čula žestoku raspravu koja se vodila u dnevnom boravku.

Kroz vrata sam videla Džema na sofi sa sportskim časopisom pred licem, a glavu je pomerao kao da se na stranicama odigrava teniski meč.

- ...moraš nešto preduzeti u vezi s njom, govorila je tetka. Predugo sve to dopuštaš, Atikuse, predugo.

- Ne vidim ništa loše u tome da ode onamo. Kal bi se brinula o njoj isto kao što se brine ovde.

Ko je bila "ona" o kojoj su govorili? Srce mi se steglo: bila sam to ja. Osetila sam kako se uštirkani zidovi ružičastog pamučnog zatvora zatvaraju oko mene i drugi put u životu pomislila sam da pobegnem. I to smesta.

Atikuse, lepo je biti dobrodušan, ti si blag čovek, ali moraš da misliš na svoju kćer. Kćer koja odrasta.

Na to i mislim.

- I ne pokušavaj da zaobilaziš temu. Pre ili kasnije moraćeš da se suočiš s tim, pa to može biti i večeras. Više nam ne treba.

Atikusov glas je bio uravnotežen: - Aleksandra, Kalpurnia neće otići iz ove kuće dok to sama ne poželi. Ti se možda nećeš složiti, ali bez nje ne bih izgurao sve ove godine. Ona je odan član ove porodice i ti to jednostavno moraš da prihvatiš. Osim toga, sestro, ne želim da se ubijaš od posla kod nas — nema razloga za to. Kal nam je još uvek potrebna kao i pre.

- Ali, Atikuse...

Osim toga, ne smatram da su deca išta izgubila zato što ih je ona odgajila. Štaviše, verovatno je na neki način bila stroža s njima nego što bi bila majka... nikad im nije popuštala, nije ih razmazila kao većina crnih dadilja. Trudila se da ih vaspita u skladu s sopstvenim principima, a Kalini su principi dobri — i još nešto, deca je obožavaju.

Ponovno sam mogla da dišem. Nisu razgovarali o meni nego o Kalpurniji. Laknulo mi je pa sam se vratila u dnevni boravak. Atikus se ponovno zadubio u novine, a tetka Aleksandra je vezla.

Bo, bo, bo — njena igla je probijala zategnuti krug. Zastala je, jače zategla tkaninu: bo, bo, bo. Bila je besna.

Džem je ustao i tiho hodao po tepihu. Dao mi je znak da pođem za njim. Odveo me u svoju sobu i zatvorio vrata. Lice mu je bilo ozbiljno. - Svađali su se, Skaut.

Džem i ja smo se tih dana često svađali, ali nikad nisam ni videla ni čula da se neko svađa s Atikusom. Prizor nije bio prijatan.

- Skaut, pokušaj da ne izazivaš tetku.

Atikusove reči su mi još zvonile u ušima zbog čega nisam čula molbu u Džemovom glasu. Ponovo sam se nakostrešila. - Sad ćeš ti da mi govoriš šta da radim?

- Ne, nego... on sad ima mnogo problema i bez nas.

- Kao na primer šta? Meni se nije činilo da Atikusa nešto naročito muči.

- Slučaj Toma Robinsona ga tako brine...

Ja sam rekla da se Atikus ni zbog čega ne brine. Osim toga, slučaj nam nije smetao osim možda jednom nedeljno, a i tad ne za dugo.

- To je zato što ti ni o čemu ne možeš dugo da razmišljaš, rekao je Džem. S odraslima je drugačije, mi...

Njegova izludujuća superiornost bila je u poslednje vreme nepodnošljiva. Nije hteo da radi ništa osim da čita i da bude sam. Još uvek bi mi prenosio sve što je pročitao, ali s tom razlikom: pre je to činio zato što je mislio da će mi se svideti, a sada da bi me naučio.

- Boooože, Džem, šta to umišljaš?

- Ozbiljno ti kažem, Skaut, budeš li ljutila tetku, ja ću... ja ću te istući.

E, tu sam pukla.

- Ti prokleti morfoditu, ubiću te! Sedeo je na krevetu pa ga je bilo lako uhvatiti za kosu i udariti ga u usta. On me pljusnuo, ja sam ponovo pokušala levicom, ali me udarac u stomak bacio na pod. Gotovo sam ostala bez daha, ali nije bilo važno jer sam znala da se bori, da mi uzvraća. Još smo bili ravnopravni.

- Sad nisi tako umišljen, je li!, vrisnula sam i ponovno ga napala.

Još je bio na krevetu, a ja nisam mogla da nađem čvrst oslonac, pa sam se bacila na njega svom snagom, udarajući ga, vukući ga, štipajući. Počelo je kao boksovanje, a pretvorilo se u pravu tučnjavu. Još smo se borili kad nas je Atikus razdvojio.

- Dosta, rekao je. Oboje odmah u krevet.

- Pih!, rekla sam Džemu. Morao je u krevet kad i ja.

- Ko je ovo započeo?, pitao je Atikus rezignirano.

- Džem. Hteo je da mi naređuje. Ne moram valjda i njega da slušam?

Atikus se nasmešio. - Recimo ovako: slušaj Džema kad god uspe da te natera na to. U redu?

Tetka Aleksandra je takođe bila tu, ali je ćutala, a kad je krenula niz hodnik s Atikusom, čuli smo kako je rekla: - ..samo jedna od stvari o kojima sam ti govorila. Tom nas je rečenicom ponovo ujedinila.

Imali smo susedne sobe; dok sam zatvarala vrata između njih, Džem je rekao:

- Noć, Skaut.

- Noć, promrmljala sam, hodajući na prstima da upalim svetlo.

Kad sam prolazila pokraj kreveta, nagazila sam na nešto toplo, mekano i prilično glatko. Nije bilo sasvim kao guma, a imala sam i osećaj da je živo. Čula sam kako se pomera.

Upalila sam svetlo i pogledala na pod. Šta god je bilo, sad je nestalo. Pokucala sam na Džemova vrata.

- Šta je?, rekao je.

- Kakva je zmija na dodir?

- Malo gruba. Hladna. Prašnjava. Zašto?

- Mislim da je jedna pod mojim krevetom. Možeš li da dođeš i pogledaš?

- Zezaš me? Džem je otvorio vrata. Na sebi je imao donji deo pidžame. Primetila sam, ne bez zadovoljstva, da mu se na ustima još vidi trag moje šake. Kad je video da ozbiljno govorim, rekao je: - Ako misliš da ću se sagnuti i pogledati zmiji u lice, varaš se. Čekaj malo.

Otišao je u kuhinju i uzeo metlu. - Popni se na krevet, rekao je.

- Misliš da je stvarno zmija?, upitala sam. Bilo je to nešto posebno. Naše kuće nisu imale podrum — sagrađene su na kamenim blokovima nekoliko stopa iznad zemlje, i premda nije bilo nečuveno da se u kuću uvuče kakav gmizavac, nije bilo ni uobičajeno. Mis Rejčel Haveford je kao opravdanje što svakog jutra popije čašu čistog viskija koristila priču da se nikad nije oporavila od straha nakon što je našla zvečarku u ormaru, na vešu, kad je išla da okači svoj “negliže”.

Džem je zamahnuo pod krevetom. Ja sam gledala preko ivice da vidim hoće li se pojaviti zmija. Nije. Džem je zamahnuo dublje.

- Stenju li zmije?

- To nije zmija, rekao je Džem. To je "neko."

Iznenada je ispod kreveta doleteo prljav smeđi paket. Džem je podigao metlu i promašio Dilovu glavu samo za santimetar.

- Isuse Bože. Džem je bio zadivljen.

Gledali smo kako se Dil postepeno izvlači. Bilo mu je dole prilično tesno. Ustao je i protresao ramena i stopala pa protrljao vrat.

Pošto je tako pokrenuo krvotok, rekao je: "Hej."

Džem je ponovo prizvao Boga. Ja sam zanemela.

Skapavam, rekao je Dil. Imate li šta za jelo?

Kao u snu, otišla sam u kuhinju. Donela sam mu mleka i pola tepsije kukuružnjaka koji nam je ostao od večere. Dil je navalio, žvačući prednjim zubima kao i obično.

Napokon sam uspela da progovorim. - Kako si dospeo ovamo?

Složenim putem. Osvežen hranom, Dil nam je ispričao svoju priču: nakon što ga je njegov novi otac, koji ga nije voleo, prikovao u podrumu i ostavio da umre (u Meridijanu imaju podrum), i nakon što ga je neki seljak potajno hranio sirovim graškom pošto što je čuo njegove vapaje (dobri čovek je ubacivao grašak ljusku po ljusku dok nije ispraznio celu vreću kroz ventilator), Dil se oslobodio pokidajući lance iz zida. Još uvek s lisicama, odlutao je tri kilometra izvan Meridijana i tamo naišao na mali cirkus; odmah su ga zaposlili da pere kamilu. Putovao je s cirkusom po celom Misisipiju sve dok mu njegov nepogrešivi osećaj za orijentaciju nije rekao da je u okrugu Abot u Alabami, preko reke od Mejkomba. Ostatak puta je prepešačio.

- Kako si došao ovamo?, upitao ga je Džem.

Uzeo je trinaest dolara iz majčine torbice, seo na voz iz Meridijana u devet sati i sišao u Mejkomb Džastinionu. Prepešačio je petnaestak od dvadeset kilometara do Mejkomba, izbegavajući autoput u slučaju da ga traži policija, a ostatak puta se vozio na zadnjem delu kola s pamukom. Pod krevetom je proveo dva sata — barem mu se tako činilo; čuo nas je u trpezariji, a zveckanje viljuški i tanjira gotovo ga je izludelo. Već mu se činilo da Džem i ja nikad nećemo poći na spavanje; pomišljao je da izađe i pomogne mi da istučem Džema jer je Džem toliko porastao, ali znao je da će gospodin Finč uskoro prekinuti našu tučnjavu, pa je zaključio kako je najbolje da ostane gde je. Bio je umoran, neverovatno prljav i napokon kod kuće.

- Oni sigurno ne znaju da si tu, rekao je Džem. Znali bismo da te traže...

- Mislim da još pretražuju sve bioskope u Meridijanu, nasmejao se Dil.

- Morao bi javiti majci gde si, rekao je Džem. Trebalo bi da joj javiš da si ovde...

Dil je brzo pogledao Džema, a Džem je pogledao u pod. Onda je ustao i prekršio poslednji kodeks našeg detinjstva. Izišao je iz sobe i otišao niz hodnik. - Atikuse, čuli smo ga iz daljine, možeš li doći na trenutak, tata?

Ispod znojem prošarane prljavštine, Dilovo lice je prebledelo.

Meni je pozlilo. Atikus je stajao u dovratku. Došao je do sredine sobe i stajao s rukama u džepovima, gledajući Dila.

Napokon sam progovorila: - U redu je, Dile. Kad nešto bude hteo da ti da do znanja, reći će ti.

Dil me pogledao. - Hoću reći, u redu je, rekla sam. Znaš da ti on neće ništa, znaš da se ne bojiš Atikusa.

- Nisam uplašen..., promucao je Dil.

- Samo gladan, rekao bih. Atikusov je glas bio prijatno suv kao i obično. Skaut, valjda imamo nešto bolje od hladnog kuružnjaka? Nahrani dečka, a kad se vratimo, videćemo šta ćemo.

- Gospodine Finč, nemojte reći tetki Rejčel, molim vas, ne terajte me da se vratim! Opet ću pobeći...!

- Polako, sinko, rekao je Atikus. Niko te nigde ne tera, osim u krevet, i to uskoro. Idem samo da kažem Mis Rejčel da si tu i da je pitam možeš li prenoćiti kod nas — to bio voleo, zar ne? I za Boga miloga, vrati okrugu što mu pripada, erozija je ionako već gadna.

Dil je buljio u mog oca, koji je izlazio iz sobe.

- Pokušava da bude duhovit, rekla sam. Hteo je da ti kaže da se okupaš. Eto vidiš, rekla sam ti da te neće gnjaviti.

Džem je stajao u ćošku kao pravi izdajica, što je i bio.

- Dile, morao sam mu reći, rekao je. Ne možeš pobeći petsto kilometara od kuće a da ne kažeš majci.

Ostavili smo ga bez reči.

Dil je jeo i jeo i jeo. Sav je novac potrošio na kartu, ukrcao se u voz kao i mnogo puta pre, smireno čavrljao s kondukterom, koji ga je poznavao, ali nije imao petlje da se pozove na pravilo o deci koja putuju sama: ako izgubiš novac, kondukter ti pozajmi dovoljno za večeru, a tvoj mu otac vrati novac na kraju putovanja.

Dil je pojeo sve što je ostalo od ručka i večere i posegnuo za konzervom svinjetine s pasuljem u ostavi kad se u hodniku začuo povik Mis Rejčel. Tresao se kao zec.

Junački je podneo njeno: Samo čekaj dok dođeš kući, tvoji su poludeli od brige, dobro se držao slušajući: to si nasledio od Harisovih, nasmešio se na: pa dobro, možeš ostati jednu noć i uzvratio zagrljaj koji mu je na kraju ponuđen.

Atikus je namestio naočare i protrljao lice.

- Otac ti je umoran, rekla je tetka Aleksandra. Bile su to prve reči koje je progovorila u prošlih nekoliko sati. Bila je prisutna, ali valjda je zanemela od šoka.

- Deco, u krevet.

Ostavili smo ih u trpezariji. Atikus je još brisao lice.

- Od silovanja preko pobuna do begunaca, čuli smo kako se smeje. Pitam se šta li će doneti sledeća dva sata. S obzirom da je sve ispalo prilično dobro, Dil i ja smo odlučili da budemo pristojni prema Džemu. Osim toga, Dil je morao da spava s njim, pa je bilo pametnije da razgovaramo.

Navukla sam pidžamu, malo čitala i odjednom su oči počele da mi se sklapaju. Dil i Džem su se umirili; kad sam ugasila lampu, ispod Džemovih vrata se nije videlo svetlo.

Sigurno sam dugo spavala, jer kad me neko gurnuo i probudio, kroz prozor sam videla mesec na zalasku.

- Pomeri se, Skaut.

- Mislio je da tako mora, promrmljala sam. Ne ljuti se na njega.

Dil se uvukao u krevet pokraj mene. - Ne ljutim se, rekao je. Samo sam hteo da spavam s tobom. Jesi li budna?

Tad sam već bila, ali lenjo budna. - Zašto si to učinio?

Nije bilo odgovora.

- Pitala sam te zašto si pobegao? Je li stvarno bio tako grozan kako si rekao?

- Neee...

- Zar niste gradili brodić kako si mi pisao?

- Samo je rekao da ćemo ga graditi, ali nismo.

Naslonila sam se na lakat i okrenula prema Dilu. - To nije razlog da pobegneš. Oni gotovo nikad ne uspevaju da učine ono što obećaju...

- Nije u tome stvar, on... oni jednostavno nisu bili zainteresovani za mene.

Bio je to najčudniji razlog za beg koji sam ikad čula. - Kako to?

- Pa, nikad nisu bili kod kuće, a kad jesu, otišli bi u sobu i zatvorili se.

- Šta su tamo radili?

- Ništa, sedili i čitali, ali nisu hteli da ja budem s njima.

Malo sam podigla jastuk i uspravila se. Znaš šta? Ja sam se večeras spremala da pobegnem zato što su svi bili tu. Nije dobro kad su stalno tu, Dile...

Dil je strpljivo uzdahnuo.

- ...Atikusa nema po čitav dan, ponekad i do kasno u noć, ili ide na zasedanje uprave pa ne znam zašto ti... Nije dobro da su stalno tu, Dile, jer da jesu, ne bi ništa mogao da radiš.

- Nije u tome stvar.

Dok mi je objašnjavao, pitala sam se kakav bi život bio da je Džem drugačiji, čak još više nego što je sad. Šta bih kad Atikus ne bi osećao potrebu za mojim prisustvom, pomoći i savetima. Pa on ni dana ne bi progurao bez mene. Čak ni Kalpurnija nije mogla bez mene. Bila sam im potrebna.

- Dile, nemaš pravo, tvoji ne bi mogli bez tebe. Valjda su bili samo loši prema tebi. Reći ću ti šta možeš da preduzmeš…

Dil je nastavio da priča u mraku: - Stvar je u tome... ono što pokušavam da ti kažem je da... oni se stvarno mnogo bolje slažu bez mene, ja nimalo ne mogu da im pomognem. Nisu loši. Kupe mi šta god poželim, ali kao da kažu “sad si to dobio, sad idi i igraj se. Imaš sobu punu igračaka. Kupio sam ti tu knjigu, sad idi i čitaj je.” Dil je pokušao da govori dubljim glasom.

- Nisi pravi dečak. Dečaci idu napolje i igraju bejzbol s drugim dečacima, ne motaju se po kući živcirajući svoje roditelje.

Onda je opet progovorio svojim glasom: - Ne, nisu loši. Poljube me i zagrle za laku noć i dobro jutro i zbogom i kažu mi da me vole…Skaut, hajde da nabavimo bebu.

- Gde?

Dil je čuo za nekog čoveka koji je imao čamac i veslao do maglovitog ostrva na kom su deca — možeš jedno da naručiš…

- To nije istina. Tetka je rekla da ih Bog ubaci kroz dimnjak. Barem mislim da je tako rekla.

Za promenu tetka baš nije bila razgovetna.

- Ali to nije tačno. Decu ljudi dobiju jedni od drugih. Ali, postoji i taj čovek — ima decu koja čekaju da se probude, udahne im životni dah...

Dil se opet upustio u jednu od svojih priča. U njegovoj glavi punoj snova lebdele su predivne stvari. Mogao je da pročita dve knjige dok ja pročitam jednu, ali više je voleo čaroliju sopstvenih izmišljotina. Sabirao je i oduzimao brže od munje, ali više je voleo svoj svet sumraka, svet u kom bebe spavaju i čekaju da ih neko ubere kao belu radu. Polako se uspavljivao pričom i poveo i mene sa sobom, ali usred mira njegovog maglovitog ostrva uzdizala se bleda slika sive kuće s tužnim smeđim vratima.

- Dile?

- Mm?

- Šta misliš, zašto Bu Redli nikad nije pobegao? Dil je duboko uzdahnuo i okrenuo mi leđa. Možda nema gde...

15.

Nakon mnogih telefonskih poziva, velikog zalaganja za optuženika i dugog pisma punog praštanja od njegove majke, odlučeno je da Dil sme da ostane. Imali smo nedelju mira. A posle toga, vrlo malo. Čekala nas je noćna mora.

Počela je jedne večeri nakon večere. Dil je bio kod nas; tetka Aleksandra je sedela u stolici za ljuljanje u ćošku, Atikus u svojoj; Džem i ja smo čitali na podu. Bila je to mirna nedelja: slušala sam tetku;

Džem je prerastao kućicu na stablu, ali je pomogao Dilu i meni da napravimo nove lestve od konopca; Dil je smislio siguran plan kako navesti Bua Redlija da izađe u kom nije bilo nikakvog rizika za nas (poređaćemo bombone od limuna od zadnjeg ulaza do prednjeg dvorišta i on će ih slediti kao mrav).

Neko je pokucao na vrata; Džem ih je otvorio i rekao da je došao gospodin Hek Tejt.

- Pa, pozovi ga da uđe, rekao je Atikus.

- Već jesam. U dvorištu su neki muškarci i žele da izađeš.

U Mejkombu su odrasli muškarci stajali u dvorištu isključivo zbog dva razloga: smrti i politike. Pitala sam se ko je umro. Džem i ja otišli smo do ulaza, ali Atikus nam je doviknuo: - Vratite se u kuću.

Džem je ugasio svetlo u dnevnom boravku i pritisnuo nos uz prozor. Tetka Aleksandra se pobunila. - Samo na trenutak, tetka, da vidimo ko je, rekao je.

Dil i ja smo otišli do drugog prozora. Oko Atikusa je stajala grupa muškaraca. Kao da su svi govorili u glas.

- ...sutra ga sele u okružni zatvor, govorio je gospodin Tejt. Ne želim nevolje, ali ne mogu da garantujem da ih neće biti...

Ne budi smešan, Hek, rekao je Atikus. Ovo je Mejkomb.

- ...rekao sam da sam samo zabrinut.

- Hek, dobili smo jedno odlaganje upravo zato da ne bi bilo razloga za zabrinutost. Danas je subota, rekao je Atikus. Suđenje će verovatno početi u ponedeljak. Valjda ga možeš čuvati jednu noć? Valjda u ovako teška vremena niko u Mejkombu neće želeti da mi oduzme klijenta.

Ljudi su zagunđali nasmejali se, ali su prestali čim je gospodin Link Diz rekao: - Niko od nas ništa ne smišlja, ali brinu me oni iz Old Saruma... možeš li da dobiješ — kako se ono zove, Hek?

- Promenu mesta suđenja, rekao je gospodin Tejt. Ali, sad to više nema smisla.

Atikus je rekao nešto što nismo čuli. Okrenula sam se ka Džemu, koji mi je dao znak da ćutim.

-...osim toga, govorio je Atikus, valjda se ne bojite te rulje?

-...znaš kakvi su kad se napiju.

- Nedjeljom obično ne piju, idu u crkvu..., rekao je Atikus.

- Ali, ovo je posebna situacija..., rekao je neko.

Mrmljali su i brujali dok tetka nije rekla da će Džem osramotiti porodicu ako ne upali svetlo. Džem je nije čuo.

- ...nije mi jasno zašto si se toga uopšte latio, govorio je gospodin Link Diz. Mogao bi sve da izgubiši, Atikuse. Zaista sve.

- Stvarno tako misliš?

To je bilo Atikusovo opasno pitanje. Stvarno misliš da želiš taj potez, Skaut? Bam, bam, bam — i na tabli za damu više ne bi bilo nijedne moje figurice. Stvarno tako misliš, sine? Onda pročitaj ovo. Džem bi se ostatak večeri probijao kroz govore Henrija V. Grejdija.

- Link, momak možda završi na električnoj stolici, ali ne dok istina ne izađe na videlo. Atikus je govorio mirno. A ti znaš istinu.

Muškarci su zagunđali još zloslutnije kad se Atikus povukao na prvu stepenicu a oni krenuli za njim.

Džem je iznenada povikao: - Atikuse, zvoni telefon!

Muškarci su malo poskočili i raštrkali se; bili su to ljudi koje smo viđali svaki dan — trgovci, farmeri. Bio je tu i dr Rejnolds. I gospodin Ejveri.

- Pa, javi se, sine, odgovorio je Atikus.

Nasmijali su se i otišli. Kad je Atikus upalio svetlo u dnevnoj sobi, zatekao je Džema na prozoru, bledog osim vidljivog traga stakla na nosu.

- Zašto, pobogu, sedite u mraku?, upitao je.

Džem ga je gledao kako odlazi do stolice za ljuljanje i uzima večernje novine. Ponekad mi se čini da je Atikus svaku životnu krizu smireno razmatrao iza Mobajl Redžistera, Birmingem Njuza i Montgomeri Advertajzera.

- Hteli su da te napadnu, zar ne? Džem mu je prišao. Hteli su da navale na tebe, zar ne?

Atikus je spustio novine i zagledao se u Džema.

- Šta si to čitao? upitao je. Onda je blago rekao: Ne, sine, to su bili naši prijatelji.

- Nisu bili... banda? Džem ga je posmatrao krajičkom oka.

Atikus je pokušao da potisne osmeh, ali nije uspeo. - Ne, u Mejkombu nemamo bande i slične gluposti. Nikad nisam čuo za bandu u Mejkombu.

- Kju Kluksovci su jednom ganjali neke katolike.

- Nisam čuo ni da je u Mejkombu ikad bilo katolika, rekao je Atikus, pobrkao si to s nečim drugim. Negde dvadesetih godina postojao je Klan, ali je bio prvenstveno politička organizacija. Osim toga, nisu mogli da nađu nikoga koga bi zastrašivali. Jedne su večeri paradirali pred kućom gospodina Sema LIvaja, ali Sem je samo izišao na trem i rekao im da je to zaista smešno s obzirom da im je upravo on prodao čaršave kojima su se zaogrnuli.

Sem ih je tako osramotio da su otišli.

Porodica Livaj udovoljavala je svim kriterijumima da bude fina familija: koristili su se svojim mozgom na najbolji mogući način i živeli su na istom zemljištu u Mejkombu već pet generacija.

- Kju Kluks Klan je nestao, rekao je Atikus. I nikad se neće vratiti.

Otpratila sam Dila kući i vratila se na vreme da čujem kako Atikus govori tetki: -... za čast južnjačkih žena koliko i svi drugi, ali ne za održavanje uljudnih laži na uštrb nečijeg života, po čemu sam zaključila da su se opet svađali.

Potražila sam Džema i našla ga u njegovoj sobi, na krevetu, duboko zamišljenog.

- Jesu li se svađali?, upitala sam.

- Pomalo. Ona ga ne ostavlja na miru zbog Toma Robinsona. Samo što nije rekla da Atikus sramoti porodicu. Skaut... bojim se.

- Bojiš se čega?

- Bojim se za Atikusa. Neko bi mogao da ga povredi. Džem je odlučio da ostane zagonetan; na moja pitanja je rekao samo da ga ostavim na miru.

Sledeći je dan bila nedelja. U pauzi između veronauke i crkve, dok su parohijani protezali noge, videla sam kako Atikus stoji u dvorištu s drugom grupom muškaraca. Bio je tu i gospodin Hek Tejt, pa sam se upitala je li se prosvetlio. Inače nikad nije išao u crkvu. Bio je tu čak i gospodin Andervud, kog nije zanimala nijedna organizacija osim Mejkomb Tribjuna, čiji je bio jedini vlasnik, urednik i štampar. Dane je provodio za štamparskom mašinom, gde bi se povremeno osvežio iz uvek punog bokala višnjevače. Retko je prikupljao novosti — ljudi su mu ih donosili. Pričalo se da svaki broj Mejkomb Tribjuna nastane u njegovoj glavi, a onda ga on napiše na linotipu. To je bilo vrlo verovatno.

Sigurno se nešto dogodilo kad se gospodin Andervud pojavio u crkvenom dvorištu.

Zaskočila sam Atikusa kad je ulazio i on mi je rekao da su Toma Robinsona premestili u mejkombski zatvor. Takođe je rekao, više sebi nego meni, da ne bi ni bilo problema da su ga tamo odmah stavili. Gledala sam kako seda u treći red spreda i čula kako peva "Bliže dragi Bože Tebi" nekoliko nota iza ostalih. Nikad nije sedeo s tetkom, Džemom i sa mnom. U crkvi je voleo da bude sam.

Lažni mir koji je vladao nedeljom bio je još naporniji zbog prisutnosti tetke Aleksandre.

Atikus bi pobegao u svoju radnu sobu odmah posle večere, a kad bismo provirili, videli bismo da sedi i čita.

Tetka Aleksandra bi se smestila da odspava dva sata i zapretila nam da ne galamimo u dvorištu jer se komšiluk odmara. Džem je, sad kad je bio star čovek, odlazio u svoju sobu s hrpom sportskih časopisa. I tako smo Dil i ja provodili nedelje šunjajući se po livadi.

Pucanje je nedeljom bilo zabranjeno, pa smo Dil i ja nabacivali Džemovu loptu, ali to nije bilo zabavno. Dil me upitao da li bih htela da pogledam šta radi Bu Redli. Rekla sam da ne bi bilo lepo da mu smetamo, a onda sam ostatak poslepodneva prepričavala Dilu događaje prošle zime. Bio je prilično impresioniran.

Razišli smo se pre večere, a nakon što smo jeli, Džem i ja smo se spremali da provedemo veče kao i obično kad je Atikus učinio nešto što nas je zainteresovalo: došao je u dnevni boravak s dugačkim produžnim kablom na kraju kog je bila sijalica.

- Idem malo napolje, rekao je. Vi ćete već biti u krevetu kad se vratim, pa vam sad želim laku noć.

Na to je stavio šešir i izišao na zadnja vrata. - Uzeo je auto, rekao je Džem.

Naš je otac imao nekoliko ekscentričnih osobina: na primer, nikad nije jeo slatkiše; osim toga, voleo je da hoda. Otkad znam za sebe imali smo ševrolet u odličnom stanju u garaži i Atikus ga je vozio kad je išao na službena putovanja, ali u Mejkombu je četiri puta na dan odlazio u kancelariju i vraćao se pešice, prevaljujući tako oko tri i po kilometra. Rekao je da mu je hodanje jedina rekreacija.

Ako si u Mejkombu krenuo u šetnju bez određenog cilja, bilo bi ispravno zaključiti da nisi baš pri sebi.

Posle sam tetki i bratu zaželela laku noć i već sam se dobrano udubila u knjigu kad sam čula kako Džem hoda po svojoj sobi.

Tako sam dobro poznavala zvuke koje je stvarao kad bi se spremao na spavanje da sam mu pokucala na vrata: - Zašto ne ideš u krevet?

- Idem malo u grad. presvlačio je pantalone.

- Zašto? Džeme, gotovo je deset sati.

On je to znao, ali je svejedno išao.

- Onda idem s tobom. Ako mi kažeš ne, svejedno ću ići.

Džem je video da bi morao da se potuče ukoliko bi želeo da ostanem kod kuće, a verovatno je zaključio da bi tučnjava naljutila tetku, pa je popustio.

Brzo sam se obukla. Čekali smo dok se u tetkinoj sobi nije ugasilo svetlo, a onda smo tiho sišli niz zadnje stepenice.

Te večeri nije bilo mesečine.

- Dil će želeti s nama, šapnula sam.

- Da, rekao je Džem turobno.

Preskočili smo zid, prošli kroz dvorište Mis Rejčel i otišli do Dilovog prozora. Džem je zazviždao signal. Dil se pojavio na prozoru, nestao, a onda se pet minuta posle pojavio na vratima. Kao pravi stari borac, nije ništa govorio dok nismo došli na pločnik. - Šta se događa?

- Džem ima crve u dupetu, rekla sam — Kalpurnija je rekla da to uhvati sve dečake njegovog uzrasta.

- Samo imam neki predosećaj, rekao je Džem, imam neki predosećaj.

Prošli smo pokraj kuće gospode Duboz, prazne, zatvorenih prozorskih kapaka; kamelije su zarasle u korov. Do pošte je bilo još osam kuća. Južna strana trga bila je pusta. Ogromni grmovi šuštali su na svakom uglu, a između njih je pod uličnim svetiljkama blistala metalna ograda. U javnom je ve-ceu gorelo svetlo, inače je ta strana zgrade suda bila u mraku. Širi trg s prodavnicama okruživao je zgradu suda; iz njihove dubine gorela su mutna svetla.

Atikusova kancelarija je bila u zgradi suda kad je tek počeo da radi, ali nakon nekoliko godina preselio se u mirniji prostor u zgradi Mejkombske banke. Kad smo zašli za ugao, videli smo automobil parkiran ispred banke.

- Tamo je, rekao je Džem.

Ali, nije bio. Do njegove kancelarije se išlo dugim hodnikom. Kad smo pogledali niz hodnik, trebalo je da vidimo znak Atikus Finč, advokat, napisan sitnim slovima i osvetljen svetlom ispod vrata. Ali bilo je mračno.

Džem je provirio kroz vrata banke da se uveri. Pritisnuo je kvaku. Vrata su bila zaključana.

- Idemo dalje. Možda je otišao da poseti gospodina Andervuda.

Gospodin Andervud nije samo vodio redakciju Mejkomb Tribjuna nego je i živeo u njoj. To jest, iznad nje. Mogao je izveštavati o novostima iz sudnice i zatvora jednostavno tako što bi pogledao kroz prozor. Zgrada je bila na severozapadnom uglu trga i da bismo došli do nje, morali smo proći pokraj zatvora.

Mejkombski zatvor bio je najotmenija i najružnija zgrada u okrugu. Atikus je rekao da izgleda kao nešto što bi projektovao rođak Džošua St. Kler. Bio je nesumnjivo nečiji san. Sasvim neprimeren u gradu s četvrtastim prodavnicama i kućama sa strmim krovovima, mejkombski je zatvor bio minijaturni gotički vic širok jednu ćeliju i visok dve; imao je i bedeme i tornjeve.

Fantazija je dodatno bila pojačana pročeljem od crvene opeke i debelim čeličnim prečkama na crkvenim prozorima. Nije stajao na nekom usamljenom bregu nego je bio stisnut između Tajdelove železare i redakcije Mejkomb Tribjuna. Zatvor je bio jedina zgrada u Mejkombu vredna razgovora: oni koji mu nisu bili skloni govorili su da izgleda kao viktorijanski ve-ce, a oni koji jesu, tvrdili su da gradu daje ugled i da nijedan stranac nikad ne bi posumnjao da je pun crnčuga.

Dok smo se približavali, ugledali smo u daljini usamljeno svetlo.

- Baš čudno, rekao je Džem, zatvor nema spoljna svetla.

- Izgleda kao da je iznad vrata, rekao je Dil.

Dugi produžni kabal prolazio je između rešetki prozora na drugom spratu pa niz pročelje. Pod svetlom gole sijalice, Atikus je sedeo naslonjen na ulazna vrata. Sedio je na jednoj od stolica iz njegove kancelarije i čitao, ne primećujući noćne leptire koji su mu plesali nad glavom.

Htela sam da potrčim, ali me Džem zaustavio. - Nemoj, rekao je, možda mu se to ne bi svidelo. Sve je u redu, idemo kući. Samo sam hteo da vidim gde je.

Krenuli smo prečicom preko trga kad su se četiri prašnjava automobila približila s autoputa za Meridijan. Vozili su polako, jedan za drugim. Zaobišli su trg, prošli pokraj banke i zaustavili se pred zatvorom.

Niko nije izlazio. Videli smo kako je Atikus podigao pogled s novina. Sklopio ih je, polako složio, spustio u krilo i zabacio šešir. Činilo se da ih je očekivao.

- Hajde, šapnuo je Džem. Odšunjali smo se preko trga, preko ulice, i sklonili se u ulaz u Džitni Džangl. Džem je pogledao niz pločnik.

- Možemo da se približimo, rekao je. Otrčali smo do Tajdelove železare — dovoljno blizu, a istovremeno i na diskretnoj udaljenosti.

Muškarci su izašli iz automobila po jedan i po dva. Senke su postale čvrste kad je svetlost obasjala likove koji su se kretali prema zatvorskim vratima. Atikus je ostao gde je i bio. Muškarci su ga zaklanjali.

- Je li tu, gospodine Finč?, upitao je neki muškarac.

- Jeste, čuli smo kako je Atikus odgovorio, i spava. Nemojte ga buditi.

Poslušali su ga pa je usledilo nešto što je, kako sam tek posle shvatila, bio neverovatno komičan vid situacije koja nije bila nimalo komična: muškarci su šaputali.

- Znate šta želimo, rekao je drugi muškarac. Sklonite se s vrata, gospodine Finč.

- Možete lepo da se okrenete i vratite kući, Voltere, rekao je Atikus srdačno. Hek Tejt je tu negde.

- Đavola, rekao je neko drugi. Hekovi su tako duboko u šumi da se neće izvući do jutra.

- Je li? A zašto to?

- Naveli smo ga na pogrešan trag, glasio je odgovor. To vam nije palo na pamet, gospodine Finč?

- Palo mi je na pamet, ali nisam verovao, očev je glas i dalje bio isti. Pa, to menja stvar, zar ne?

- Bome da, rekao je drugi duboki glas. Njegov je vlasnik bio senka.

- Stvarno tako mislite?

To je bio drugi put u dva dana da sam čula Atikusa kako postavlja to pitanje, a to je značilo da će neko nadrljati. Nisam to mogla da propustim. Otrgla sam se Džemu i potrčala što sam brže mogla prema Atikusu.

Džem je viknuo i pokušao da me ulovi, ali već sam odmakla od njega i Dila. Probila sam se kroz tamna smrdljiva tela i izišla na svetlo.

- He-ej, Atikuse?

Mislila sam da ću ga prijatno iznenaditi, ali njegov je izraz lica ubio moju radost. U očima mu je bljesnuo goli strah, ali nestao je kad su na svetlo došli i Dil i Džem.

Osećao se zadah ustajalog viskija i svinjca; kad sam se osvrnula, videla sam da su mi ti ljudi nepoznati. Nisu to bili oni koje sam sinoć videla. Preplavila me silna neprijatnost: pobedonosno sam skočila u krug ljudi koje još nikad nisam videla.

Atikus je ustao sa stolice, ali kretao se polako, kao starac.

Pažljivo je spustio novine, poravnavajući ih. Prsti su mu malo podrhtavali.

- Idi kući, Džeme, rekao je. Povedi Skaut i Dila kući.

Navikli smo se odmah, ako ne uvek vedro, da poslušamo Atikusa, ali po načinu na koji je stajao, videla sam da Džem ne misli da se pomeri.

- Rekao sam ti da ideš kući.

Džem je odmahnuo glavom.

Kad je Atikus podigao šake na kukove, to je učinio i Džem, i dok su tako stajali jedan naspram drugog, nisam između njih videla neku sličnost: Džemova mekana smeđa kosa i oči, ovalno lice i uši priljubljene uz glavu bili su na našu majku, u čudnoj suprotnosti s Atikusovom prosedom crnom kosom i četvrtastim crtama lica; a ipak su nekako bili i slični. Takvim ih je učinio uzajamni inat.

- Sine, rekao sam ti da ideš kući.

Džem je odmahnuo glavom.

Ja ću ga poslati kući, rekao je krupan muškarac i grubo zgrabio Džema za kragnu. Gotovo ga je podigao u vazduh.

- Da ga nisi taknuo! Brzo sam ga udarila nogom. Kako sam bila bosa, iznenadila sam se kad se odmakao i jauknuo od bola.

Nameravala sam ga udariti u cevanicu, ali sam previsoko naciljala.

- Dosta, Skaut. Atikus mi je stavio ruku na rame.

- Ne smeš udarati ljude.

- Ne..., rekao je kad sam hela da mu objasnim.

- Niko ne sme tako da se ophodi prema Džemu, rekla sam.

- Gospodine Finč, udaljite ih odavde, zarežao je neko. Imate petnaest sekundi da ih udaljite.

Usred tog čudnog skupa, Atikus je pokušavao da natera Džema da ga posluša.

- Ne idem, uporno je odgovarao na Atikusove pretnje, zahteve i na kraju:

- Molim te, Džeme, odvedi ih kući.

Meni je to postalo pomalo zamorno, ali verovala sam da Džem ima svoje razloge zašto tako postupa, imajući u vidu šta ga čeka kad Atikus dođe kući. Osvrnula sam se i pogledala okupljene ljude. Bila je letnja noć, ali muškarci su uglavnom bili odeveni u kombinezone i džins košulje zakopčane do grla. Pomislila sam da su sigurno zimogrožljivi jer su im rukavi bili zakopčani. Neki su navukli šešir preko ušiju. Bili su mrzovoljni muškarci pospanih očiju, kao da nisu navikli da budu budni do kasno. Ponovo sam tražila neko poznato lice i napokon sam ga našla u sredini kruga.

- Hej, gospodine Kaningam.

Izgledalo je da me nije čuo.

- Hej, gospodine Kaningam. Kako vaše pravo na zemlju?

Pravni poslovi gospodina Voltera Kaningama bili su mi dobro poznati; Atikus mi ih je jednom podrobno objasnio. Krupan je čovek trepnuo i zakačio palce za naramenice kombinezona. Kao da mu je bilo nelagodno; nakašljao se i odvratio pogled. Moj prijateljski pokušaj nije uspeo.

Gospodin Kaningam nije imao šešir i gornja polovina čela bila mu je bela, u suprotnosti s licem opaljenim suncem, zbog čega sam zaključila da ga inače nosi. Premeštao je težinu s noge na nogu, a nosio je teške radne cipele.

- Zar me se ne sećate, gospodine Kaningam? Ja sam Džin Luiz Finč. Jednom ste nam doneli vreću oraha, sećate se?

Počela sam osećati uzaludnost koju čovek oseća kad ga slučajni poznanik ne prepozna.

- Idem u školu Volterom" počela sam ponovo. On je vaš sin, zar ne? Zar ne, gospodine?

Gospodin Kaningam napokon je blago klimnuo glavom. Ipak me je prepoznao.

- Ide u moj razred, rekla sam, i dobro mu ide. Dobar je dečak, dodala sam, zaista dobar. Jednom smo ga poveli kući na ručak. Možda vam je pričao o meni, jednom sam ga istukla, ali nije se naljutio. Pozdravite ga od mene.

Atikus je rekao da je pristojno razgovarati s ljudima o onome što njih zanima, a ne o onome šta zanima mene. Gospodin Kaningam nije pokazao zanimanje za svog sina, pa sam ponovo spomenula njegovo pravo na zemlju, u poslednjem pokušaju da ga opustim.

- Gadno je to, saopštila sam mu, a onda mi je polako svanulo da se zapravo obraćam celoj grupi. Svi su me muškarci gledali, neki poluotvorenih usta.

Atikus je prestao da gurka Džema: zajedno su stajali pokraj Dila. Kao da su bili fascinirani. Čak je i Atikus imao napola otvorena usta, iako mi je jednom rekao da je to nepristojno. Pogledi su nam se sreli pa je zatvorio usta.

- Pa, Atikuse, baš sam govorila gospodinu Kaningamu da su ograničenja vlasništva loša i sve to, ali ti si rekao da se ne brinem, da to ponekad dugo traje... da ćete svi zajedno nekako progurati...Polako sam ostala bez reči; pitala sam se kakvu li sam glupost učinila. Činilo se da je u redu razgovarati o vlasništvu u dnevnom boravku.

Osetila sam kako mi se nakuplja znoj uz koren kose; sve sam mogla podneti, samo ne gomilu ljudi koji me gledaju. Bili su sasvim mirni. – Šta je?, upitala sam.

Atikus nije ništa rekao. Osvrnula sam se i pogledala gospodina Kaningama, čije je lice bilo i dalje bezizražajno. Onda je učinio nešto neobično. Čučnuo je i uhvatio me za oba ramena.

- Preneću mu tvoj pozdrav, mala gospođice, rekao je.

Onda se uspravio i mahnuo svojom krupnom šapom.

- Idemo, povikao je. Pomerimo se odavde, momci.

Kako su došli, po jedan i po dva, muškarci su se vratili u svoje trošne automobile. Vrata su se zalupila, motori upalili i oni su nestali.

Okrenula sam se prema Atikusu, ali Atikus je otišao do zatvora i naslonio se licem prema zidu. Prišla sam mu i povukla ga za rukav.

- Možemo li sad kući? Klimnuo je, izvadio maramicu, obrisao lice i snažno izduvao nos.

- Gospodine Finč?

Tih promukao glas čuo se iz mraka iznad nas.

- Jesu li otišli?

Atikus se odmakao i pogledao gore.

- Otišli su, rekao je. Naspavaj se, Tome. Više te neće uznemirivati.

Iz drugog smera drugi se glas oštro probio kroz noć:

- Nego šta nego da neće. Svo sam te vreme pokrivao, Atikuse.

Gospodin Andervud i sačmarica dvocevka virili su preko njegovog prozora iznad redakcije Mejkomb Tribjuna.

Odavno već je trebalo da sam u krevetu pa me uhvatio umor; činilo se da će Atikus i gospodin Andervud razgovarati ostatak noći, gospodin Andervud kroz prozor, a Atikus odozdo. Napokon se Atikus vratio, ugasio svetlo iznad zatvorskih vrata i podigao svoju stolicu.

- Mogu li ja da vam je ponesem, gospodine Finč?, upitao je Dil.

Dotad nije progovorio ni reč.

- Hvala, sinko.

Dok smo se vraćali prema kancelariji, Dil i ja smo hodali jedno uz drugo iza Atikusa i Džema. Dil je nosio stolicu pa mu je korak bio sporiji. Atikus i Džem su se prilično udaljili i ja sam pretpostavila da ga Atikus grdi što nije otišao kući, ali prevarila sam se. Kad su prošli ispod ulične svetiljke, Atikus je ispružio ruku i razbaškario Džemovu kosu - to je bio njegov jedini izraz nežnosti.

UBITI PTICU RUGALICU - TREĆI DEO