O AUTORKI ROMANA I JOŠ PONEŠTO



 

Harper Li rodila se 28. aprila 1926. godine u Monrovilu u Alabami kao četvrto, i najmlađe, dete u porodici. Otac, Amasa Kamnam Li bio je urednik u novinama, a posle advokat i državni službenik. Komšija i najbolji prijatelj iz detinjstva bio joj je Truman Kapote, koji joj je poslužio kao model za lik dečaka Dila u romanu Ubiti pticu rugalicu. Studirala je pravo na Univerzitetu u Alabami, ali je odustala u poslednjem semestru. Preselila se u Njujork i 1950ih radila na šalteru za rezervacije međunarodne avio kompanije. Godine 1959. pomagala je Kapoteu u prikupljanju podataka za njegov roman Hladnokrvno ubistvo, i s njim putovala u Kansas.
Svoj roman Ubiti pticu rugalicu prerađivala je i doterivala zajedno s urednikom Tejlorom Hohofom dve i po godine. I nakon što je bio objavljen I960, odmah je postao bestseler. Sledeće godine, 1961. za njega je dobila Pulitze-rovu nagradu, a potom je prema romanu snimljen film u režiji Roberta Maligaana. Za ulogu advokata Atikusa iz romana Gregori Pek je dobio Oskara. U to vreme Harper Li je imala trideset i četiri godine i izjavila je: "Želim da budem Džejn Ostin južne Alabame." - ali nije napisala nijedan drugi roman.
Objavila je samo nekoliko eseja u časopisima.
Živi povučeno od javnosti između rodnog Monrovila i Njujorka


Roman Ubiti pticu rugalicu je ne samo jedno od najpopularnijih i najčitanijih dela američke književnosti, prodat u desetine miliona primeraka, preveden na mnoge jezike, nego i klasično delo koje književna kritika visoko vrednuje. Do trideset i trećeg američkog izdanja na koricama se pojavljivao citat autorkinog najboljeg prijatelja Kapotea: "Taj predivan roman-prvenac je napisao neko poseban: pisac koji duboko oseća život, koji ima toplinu i autentičan smisao za humor."
Stvarno, možda je tajna trajne omiljenosti tog romana upravo u toplini i posebnoj duhovitosti, u lirskoj eleganciji kojom je napisan, u saosećajnosti i predanosti kojom posmatra život, u poverenju u ljudsku snagu i nezaboravnom isijavanju, tako do te mere upečatljivom, da nekom čarolijom prenese čitaoca u svet male mudrice Džin Luiz Finč, prepoznatljive kao Skaut, koja je pripovedačica priče, njenog brata Džema, prijatelja Dila i iznadsvega upečatljivog oca Atikusa.
Pre svega, to je roman o odrastanju, o doživljavanju sveta deteta koje počinje da shvata razliku između dobra i zla, o suočavanju sa svetom koji nije uvek dobronameran i naklonjen ni deci a kamoli odraslima, pa potom i delo o rasizmu, društvenim nepravdama i njihovu poreklu, predrasudama i njihovoj pogubnosti. Zbog toga uverljiv glas vragolanke Skaut u svakom vremenu zvuči verodostojno i prisno.


--------------------------------------------------------------------

Прочитајте више »

UBITI PTICU RUGALICU - SEDMI DEO



Harper Lee: 
To Kill a Mockingbird 
Copyright © Harper Lee, 1960








29.

Tetka Aleksandra je ustala i uhvatila se za policu. Gospodin Tejt je takođe ustao, ali ona je odbila pomoć. Atikusa je za promenu napustila urođena uljudnost: ostao je da sedi.
Ja nisam mogla da mislim ni na što drugo nego na to kako je gospodin Bob Jul rekao da će srediti Atikusa pa makar na to utrošio čitav život. Gospodinu Julu je to zamalo pošlo za rukom, a to je bilo poslednje što je učinio.
- Jesi li siguran?, upitao je Atikus turobno.
- Da, mrtav je, rekao je gospodin Tejt. Mrtav mrtvicijat. Neće više moći da povredi ovu decu.
Nisam na to mislio, rekao je Atikus, a govorio je kao u snu.
Počele su da mu se vide godine, prema jedinom znaku unutrašnjeg haosa: njegova se čvrsta vilica nekako smekšala pa si postao svestan primetnih nabora pod ušima i video da mu kosa nije crna nego da na slepoočnicama ima sedih.
- Zar nije bolje da odemo u dnevnu sobu?, rekla je tetka Aleksandra napokon.
- Ako vam ne smeta, radije bih ostao ovde, naravno, ako to neće smetati Džemu. Želim da pogledam njegove povrede dok nam Skaut bude... pričala o tome.
- Smem li ja da odem?, upitala je. Ja sam ovde suvišna. Biću u svojoj sobi ako ti budem potrebna, Atikuse. Tetka Aleksandra otišla je do vrata, a onda se zaustavila.
- Atikuse, imala sam predosećaj za večeras... ja... ja sam kriva za ovo, počela je, trebalo je da...
Gospodin Tejt je podigao ruku.
- Samo vi idite, Mis Aleksandra, znam da je ovo za vas bio šok. I ništa se ne uzbuđujte — kad bismo stalno slušali svoja predosećanja, bili bismo poput mačaka koje ganjaju sopstveni rep.
Mis Skaut, možete li nam ispričati šta se dogodilo dok vam je još sveže u sećanju. Šta mislite, hoćete li moći? Jeste li videli da vas prati?
Otišla sam do Atikusa i on me zagrlio. Zarila sam mu lice u krilo.
- Krenuli smo kući. Rekla sam Džemu da sam zaboravila cipele. Ali kad smo se okrenuli da se vratimo, svetla su se ugasila. Džem je rekao da mogu po njih sutra...
- Skaut, ispravi se tako da gospodin Tejt može da te čuje, rekao je Atikus.
Sela sam mu u krilo.
- Onda je Džem rekao da malo zaćutim. Mislila sam da razmišlja; uvek traži od mene da ćutim kad razmišlja — a onda je rekao da je nešto čuo. Mislili smo da je Sesil.
- Sesil?
- Sesil Džejkobs. Večeras nas je već jednom prepao pa smo mislili da je opet on. Bio je zamotan u čaršav. Dali su četvrt dolara vlasniku najboljeg kostima, ne znam ko je osvojio nagradu...
- Gde ste bili kad ste mislili da je Sesil?
- Tek smo se malo udaljili od škole. Ja sam mu nešto doviknula...
- Šta si doviknula?
- "Sesil Džejkobs je velika debela kokoška", čini mi se. Nismo ništa čuli, a onda je Džem povikao “hej“ tako glasno da bi i mrtve probudio...
- Samo trenutak, Skaut, rekao je gospodin Tejt. Gospodine Finč, jeste li ih vi čuli?
Atikus je rekao da nije. Slušao je radio. Tetka Aleksandra je slušala svoj u svojoj sobi. Sećao se toga jer mu je rekla da stiša svoj kako bi ona mogla da čuje svoj. Atikus se nasmejao: 
- Uvek preglasno puštam radio.
- Pitam se li komšiluk išta čuo?, rekao je gospodin Tejt.
- Sumnjam, Hek. Većina sluša radio ili ode u krevet s kokoškama. Možda je Modi Atkinson bila budna, ali sumnjam.
- Nastavi, Skaut, rekao je gospodin Tejt.
- Pa, nakon što je Džem viknuo, produžili smo. Gospodine Tejt, ja sam bila zarobljena pod svojim kostimom, ali tad sam ih i ja čula. Mislim, korake. Hodali su kad smo mi hodali, a stali kad bismo mi stali. Džem je rekao da me vidi jer je gospođa Krenšou moj kostim obojila nekom sjajnom bojom. Ja sam bila šunka.
- Molim? rekao je gospodin Tejt iznenađeno.
Atikus mu je objasnio moju ulogu i način na koji je bio izrađen moj kostim.
- Trebalo je da ga vidiš kad je došla, bio je sav zdrobljen.
Gospodin Tejt je protrljao bradu.
- Pitao sam se odakle mu oni tragovi. Rukavi su mu bili puni sitnih rupica. I na rukama je imao ubode. Mogu li da vidim taj kostim, molim vas?
Atikus je doneo ostatak mog kostima. Gospodin Tejt ga je okretao i savijao kako bi stekao sliku kako je pre izgledao.
- Ovo joj je verovatno spasilo život, rekao je. Gle!
Upro je svojim dugim kažiprstom. Na žici se videla blistava ravna crta.
- Bob Jul se nije šalio, promrmljao je gospodin Tejt.
- Poludeo je, rekao je Atikus.
- Ne želim da vam protivrečim, gospodine Finč, ali on nije bio lud nego zao. Obična propalica s dovoljno alkohola u sebi da mu da hrabrosti da ubija decu. Nikad se ne bi s vama suočio licem u lice.
Atikus je odmahnuo glavom.
- Ne mogu da zamislim da bi neko...
- Gospodine Finč, ima ljudi koje jednostavno treba upucati pre nego što ih pozdraviš. A čak i tako ne vrede metka koji ste potrošili. Jul je bio jedan od takvih.
Atikus je rekao: - Mislio sam da se olakšao onog dana kad mi je pretio. A i da nije, mislio sam da će napasti mene.
- Imao je petlje maltretirati sirotu crnkinju, imao je petlje gnjaviti sudiju Tejlora kad je mislio da je kuća prazna — zar mislite da bi se s vama susreo licem u lice usred bela dana?
Gospodin Tejt je uzdahnuo.
 - Biće bolje da nastavimo. Skaut, čuli ste ga iza sebe...
- Da. Kad smo došli pod stablo...
- Kako ste znali da ste pod stablom, ništa se nije videlo?
Bila sam bosa, a Džem kaže da je tlo uvek hladnije pod stablom.
 - Moraćemo ga unaprediti u mog pomoćnika. Nastavi.
- Onda me odjednom nešto zgrabilo i zdrobilo mi kostim... mislim da sam se izmakla na zemlji... čula sam tučnjavu pod stablom... činilo mi se da udaraju u deblo. Džem me našao i počeo vući prema drumu. Neko — gospodin Jul, valjda, ga je srušio na tlo. Još su se tukli a onda sam čula čudan zvuk i Džem je kriknuo...Stala sam. To je bila Džemova ruka. Uglavnom, Džem je kriknuo i ja više ništa nisam čula i posle toga je gospodin Jul pokušavao da me uguši, valjda... onda je neko odvukao gospodina Jula od mene. Valjda je Džem ustao. To je sve što znam...
- A onda? Gospodin Tejt me oštro pogledao.
- Neko je teturao i stenjao i — strašno kašljao, kao da umire. Prvo sam mislila da je to Džem, ali nije zvučalo kao on pa sam počela da tražim Džema po zemlji. Mislila sam da nam je Atikus pritekao u pomoć i da se umorio...
- A ko je to bio?
- Pa eno ga tamo, gospodine Tejt, on vam može reći kako se zove.
Kad sam to rekla, napola sam uprla prstom u čoveka u ćošku, ali sam brzo spustila ruku da me Atikus ne bi izgrdio što upirem prstom. To nije pristojno.

On se još naslanjao na zid. Stajao je tako naslonjen kad sam ušla u sobu, ruku prekrštenih na grudima. Kad sam uprla prstom, on je spustio ruke i pritisnuo dlanove o zid. Ruke su bile blede, bolesno bele ruke koje nikad nisu videle sunce, tako bele da su odskakale od zida krem boje u polumraku Džemove sobe.
Skrenula sam pogled s ruku na njegove peskom umazane smeđe -zelene pantalone; pogled mi je zatim putovao uz njegovo mršavo telo do pocepane košulje. Lice mu je bilo podjednako bledo kao ruke, osim senke na bradi. Imao je upale obraze, usta su mu bila široka; na slepoočnicama je imao plitka, blaga udubljenja, a njegove su sive oči bile tako bezbojne da sam pomislila da je slep. Kosa mu je bila mrtva i tanka, gotovo pahuljasta.
Kad sam uprla prstom, on je malo pomerio ruke i ostavio fleke od znoja na zidu. Onda je zakačio palce za tregere. Protresao ga je čudan blagi grč, kao da je čuo zvuk struganja noktiju po tabli, ali dok sam ga gledala, napetost je postupno nestala s njegova lica.
Usne su mu se raširile u sramežljiv smešak, a meni su suze iznenada zamaglile sliku našeg komšije.
"Hej, Bu", rekla sam.

30.

- Gospodin Artur, dušo, rekao je Atikus, blago me ispravljajući.
"Džin Luiz, ovo je gospodin Artur Redli. Mislim da on tebe već poznaje."

Samo je na Atikusa ličilo da me u ovakvom trenutku, mrtav hladan predstavi Bu Redliju.
Bu je video kako sam nagonski potrčala prema krevetu na kom je spavao Džem — nasmešio se istim sramežljivim smeškom.
Toliko sam se postidela da sam pokušala da se kamufliram time što sam pokrila Džema.
- Ah, ovaj, nemoj da ga diraš, rekao je Atikus.
Gospodin Hek Tejt je sedeo i pažljivo posmatrao Bua kroz svoje naočare. Upravo je krenuo da nešto kaže kad je niz hodnik došao dr Rejnolds.
- Napolje, svi, rekao je kad je ušao. Dobro veče, Arture, pre te nisam primetio.
Glas dr Rejnoldsa bio je podjednako lak kao i njegov korak, kao da je to bilo nešto što govori svake večeri, a mene je zapanjilo gotovo još više nego to što sam u istoj prostoriji s Buom Redlijem. Pa naravno... i Bu Redli se ponekad razboli, pomislila sam. Ali, s druge strane, nisam bila sigurna.
Dr Rejnolds je nosio veliki paket zamotan u novine. Spustio ga je na Džemov sto i svukao ogrtač.
- Jesi li sad sigurna da je živ? Reci mi kako sam znao. Kad sam pokušao da ga pregledam, udario me nogom. Morao sam potpuno da ga uspavam da bih mogao da ga dodirnem. A sad, crta, rekao mi je.

- Ovaj..., rekao je Atikus gledajući Bua. Hek, idemo na prednji trem. Tamo ima dovoljno stolica, a i dovoljno je toplo.
Čudila sam se zašto nas Atikus poziva na trem umesto u dnevni boravak, a onda sam shvatila. Svetlo je u dnevnom boravku bilo vrlo jako.
Izišli smo jedno za drugim, najpre gospodin Tejt — Atikus je čekao na vratima da pođe prvi. Onda se predomislio i propustio ga.

Ljudi imaju običaj da rade svakodnevne stvari čak i u najneobičnijim okolnostima. Ni ja nisam bila izuzetak.
- Dođite, gospodine Arture, čula sam sebe kako govorim. Ne poznajete dobro kuću. Povešću vas do trema, gospodine.
Pogledao me i klimnuo glavom.
Povela sam ga kroz hodnik pokraj dnevne sobe.
- Izvolite sedite, gospodine Arture. Ova fotelja je vrlo udobna.
Moja mala maštarija o njemu ponovno je oživela: on će sedeti na tremu... “baš je lepo vreme, zar ne, gospodine Arture? Da, baš lepo vreme.“

Osećajući se pomalo nestvarno, povela sam ga do najudaljenije fotelje od Atikusa i gospodina Tejta. Bio je u dubokoj senci. Buu će biti prijatnije u mraku. Atikus je sedeo na ljuljašci, a gospodin Tejt na stollici pokraj njega.
Svetlo iz dnevne sobe dobro ih je osvetljavalo.
Ja sam sela kraj Bua.

- Pa, Hek, govorio je Atikus, ono što treba preduzeti je valjda... dragi Bože, napušta me pamćenje... Atikus je podigao naočare i pritisnuo prstima oči. Džemu još nije trinaest... ne, napunio je trinaest - ne mogu da se setim. Uglavnom, to će ići na okružni sud...
- Šta to, gospodine Finč? Gospodin Tejt je raskrstio noge i nagnuo se napred.
- Svakako, bila je to očigledna samoodbrana, ali moraću da odemi do kancelarije i iskopam...
- Gospodine Finč, zar vi mislite da je Džem ubio Boba Jula? Zar to mislite?
- Čuo si šta je Skaut rekla, nema sumnje. Rekla je da je Džem ustao i skinuo ga s nje — verovatno se nekako dokopao Julovog noža u mraku... saznaćemo sutra.
- Gos-podine Finč, polako, rekao je gospodin Tejt. Džem nije ubio Boba Jula.
Atikus je na trenutak ćutao. Pogledao je gospodina Tejta kao da ceni to što je rekao. Ali, odmahnuo je glavom.
- Hek, to je vrlo ljubazno od tebe i znam da to činiš od srca, ali ne počinji s tim.

Gospodin Tejt je ustao i otišao do ivice trema. Pljunuo je u grmlje, a onda zabio ruke u džepove i okrenuo se ka Atikusu. 
- Sa čim?, upitao je.
- Žao mi je ako sam zvučao oštro, Hek, rekao je Atikus jednostavno, ali nećemo ovo zataškavati. Ja ne mogu tako da živim.
- Niko ništa neće zataškavati, gospodine Finč.
Gospodin Tejt je govorio tiho, ali je stajao kao ukopan na tremu, kao da su mu noge izrasle iz poda. Čudno nadmetanje, temperamenata koje mi je izmicalo, počelo je između moga oca i šerifa.
Sad je Atikus ustao i otišao do ivice trema. Rekao je: "Hrm" i suvo pljunuo u dvorište. Stavio je ruke u džepove i okrenuo se prema gospodinu Tejtu.
- Hek, nisi to izgovorio, ali znam šta misliš. I zahvalan sam ti. Džin Luiz..., okrenuo se prema meni. Rekla si da je Džem odgurnuo gospodina Jula s tebe?
- Da, tata, tako sam mislila. Ja...
 -Vidiš, Hek? Hvala ti od srca, ali ne želim da mi sin krene u život s tako nečim nad glavom. Najbolje je da sve izađe na videlo. Neka dođe čitav okrug i ponese sendviče. Ne želim da odrasta tako da se o njemu šapuće. Ne želim da iko kaže: “Džem Finč... njegov otac je debelo platio da ga izvuče iz toga.“ Što pre to obavimo, to bolje.
- Gospodine Finč, rekao je gospodin Tejt tvrdoglavo. Bob Jul je pao na vlastiti nož. Sam se ubio.
Atikus je otišao do suprotne strane trema. Pogledao je puzavac. Pomislila sam kako su obojica tvrdoglavi, svaki na svoj način. Pitala sam se ko će prvi popustiti. Atikusova tvrdoglavost bila je tiha i retko vidljiva, ali na svoj način nije bio ništa drugačiji od Kaningamovih. Tvrdoglavost gospodina Tejta bila je neškolovana i otvorena, ali po snazi ravna očevoj.
- Hek, rekao je Atikus okrenutih leđa. Ako se ovo zataška, biće to suprotno svemu čemu sam pokušavao da naučim Džema. Katkad pomislim da sam potpuni promašaj kao roditelj, ali oni samo mene imaju. Džem će pogledati u mene pre nego u ikoga drugog, a ja sam nastojao da živim tako da mogu mirno da mu uzvratim pogled... Kad bih učestvovao u nečemu ovakvom, više ne bih mogao da mu pogledam u oči, a onog dana kad se to dogodi, znaću da sam ga izgubio. Ne želim da izgubim njega i Skaut jer su oni sve što imam.
- Gospodine Finč, rekao je gospodin Tejt i dalje nepomično stojeći. Bob Jul je pao na svoj nož i ja to mogu da dokažem.
Atikus se naglo okrenuo. Zakopao je ruke u džepove.
- Hek, zar ne možeš ni da polušaš da sagledaš to iz mog ugla? I ti imaš decu, ali ja sam stariji. Kad moja odrastu, biću starac, ako uopšte budem živ, ali u ovom trenutku ja... ako ne mogu da veruju meni, neće moći da veruju nikome. Džem i Skaut znaju šta se dogodilo. Ako čuju da u gradu pričam drugu priču — Hek, ja ih više neću imati. Ne mogu da živim jednim životom u gradu, a drugim kod kuće.

Gospodin Tejt se ljuljao na petama i strpljivo rekao: - Srušio je Džema, spotakao se na koren ispod stabla i... ma mogu da vam pokažem...
Gospodin Tejt je posegnuo rukom u džep i izvadio dugi nož skakavac.
Upravo kad je to učinio, na vrata je došao dr Rejnolds.
- Okri...pokojnik je pod onim stablom, doktore, odmah na početku školskog dvorišta. Imate li bateriju? Onda uzmite ovu.
- Mogu da se odvezem i osvetlim ga svetlima automobila, rekao je dr Rejnolds, ali je ipak uzeo bateriju. Džem je dobro. Večeras se, nadam se, neće buditi, neka vas to ne brine. Je li to nož kojim je ubijen, Hek?
- Ne, gospodine, taj je još u njemu. Prema ručki bih rekao da je to kuhinjski nož. Ken je valjda već tamo s mrtvačkim kolima, doktore. Laku noć.
Gospodin Tejt je otvorio nož.
- Bilo je ovako, rekao je.
Držao je nož i pretvarao se da je posrnuo; kad se nagnuo napred, levu je ruku stavio pred sebe. 
- Vidite? Sam se ubo kroz mekano tkivo između rebara. Pao je na nož celom težinom.
Gospodin Tejt je sklopio nož i vratio ga u džep.
- Skaut ima osam godina, rekao je. Bila je previše uplašena da bi znala šta se dogodilo.
- Iznenadili biste se vi, rekao je Atikus turobno.
- Ne kažem da je izmislila, kažem samo da je bila previše uplašena da bi znala šta se tačno dogodilo. Tamo je bilo vrlo mračno, crno k'o u rogu. Pouzdan  svedok bi mogao da bude samo neko ko je veoma navikao na mrak...
- Neće moći, rekao je Atikus tiho.
- Do đavola, ne govorim o Džemu!
Čizma gospodina Tejta tako je jako udarila o pod da su se kod Mis Modi upalila svetla. A i kod Mis Stefani Kraford.
Atikus i gospodin Tejt pogledali su preko ulice, a onda jedan u drugog. Čekali su.
Kad je gospodin Tejt ponovno progovorio, glas mu je bio jedva čujan.
- Gospodine Finč, mrzim da se svađam s vama kad ste ovakvi. Večeras ste prošli kroz nešto što nijedan čovek ne bi trebalo da doživi. Zašto od toga niste završili u krevetu nije mi jasno, ali mi je jasno da ovaj put niste uspeli da saberete dva i dva, a moramo to rešiti večeras jer će sutra biti prekasno. Bobu Julu iz grudi štrči kuhinjski nož.
Gospodin Tejt je dodao da Atikus valjda neće tvrditi kako dečak Džemove građe i slomljene ruke ima dovoljno snage da sruši i ubije odraslog čoveka u mrklom mraku.
- Hek, rekao je Atikus iznenada, to je bio skakavac. Odakle ti?
Uzeo sam ga jednom pijancu, odgovorio je gospodin Tejt mrtav-hladan.
Pokušavala sam da se setim. Gospodin Jul je navalio na mene...onda je pao... sigurno je Džem ustao. Barem sam mislila...
- Hek?
Kažem da sam ga večeras u gradu uzeo nekom pijancu. Jul je verovatno onaj kuhinjski nož našao negde na smetlištu. Naoštrio ga je i čekao... samo je čekao priliku.
Atikus je otišao do ljuljaške i seo. Ruke su mu mlohavo visile između kolena. Gledao je u pod. Isto  tako sporo se i kretao one večeri pred zatvorom, kad mi se činilo da mu je potrebna čitava večnost da presavije novine i baci ih na stolicu.
Gospodin Tejt je tiho hodao po tremu.
- Nije to vaša odluka, gospodine Finč, nego moja. Moja odluka i moja odgovornost. Ovoga puta ne možete ništa ako se ne slažete sa mnom. Pokušate li, reći ću vam u lice da lažete. Vaš sin nije ubio Boba Jula, rekao je tiho, nije mu bio ni blizu i sad to znate. On je samo hteo njega i sestru da dovede kući.

Gospodin Tejt je prestao da korača. Zaustavio se pred Atikusom nama okrenut leđima.
- Ja nisam naročito dobar čovek, gospodine Finč, ali sam šerif okruga Mejkomb. Čitav život sam proveo u ovom gradu, a već su mi četrdeset tri godine. Znam sve  šta se ovde dogodilo i pre mog rođenja. Jedan je crnac bez razloga umro, a sad je mrtav i čovek koji je za to odgovoran. Neka ovaj put mrtvi pokopaju svoje mrtve, gospodine Finč. Neka mrtvi pokopaju svoje mrtve.
Gospodin Tejt je otišao do ljuljaške i uzeo svoj šešir. Ležao je pokraj Atikusa. Gospodin Tejt je zalizao kosu i stavio šešir.
 - Nikad nisam čuo da je protivzakonito ako građanin učini sve što može da spreči zločin, a upravo je on to učinio, ali možda ćete vi tvrditi da je moja dužnost da to ispričam čitavom gradu i da ništa ne zataškavam. Znate li šta bi se onda dogodilo? Sve bi mu mejkombske gospođe donosile kolače uključujući moju ženu. Kako ja na to gledam, gospodine Finch? Zgrabiti upravo onog čoveka koji je vama i ovom gradu napravio veliku uslugu i tako sramežljivog ga izvući pod reflektore — po meni bi to bio greh. To je greh, a ja nemam nameru da ga činim. Da je reč o bilo kom drugom, bilo bi drugačije. Ali, ne s ovim čovekom, gospodine Finč.
Gospodin Tejt je vrhom čizme pokušavao da iskopa rupu u podu. Protrljao je nos pa levu ruku.
- Možda nisam bogzna šta, gospodine Finč, ali sam još uvek šerif okruga Mejkomb, a Bob Jul je pao na vlastiti nož. Laku vam noć želim.
Gospodin Tejt je sišao s trema i prešao dvorište. Zalupila su se vrata njegovog automobila i on se odvezao.
Atikus je dugo sedeo i gledao u pod. Napokon je podigao glavu.
- Skaut, rekao je, gospodin Jul je pao na svoj nož. Možeš li ti to da razumeš?
Atikus mi je izgledao kao da mu treba podrška. Otrčala sam do njega i zagrlila ga i poljubila najjače što sam mogla.
Da, tata, razumem, rekla sam. Gospodin Tejt ima pravo.
Atikus se odmakao i pogledao me. - Kako to misliš?
- Pa, to bi otprilike bilo kao ubiti pticu rugalicu, zar ne?
Atikus mi je razbaškario kosu. Kad je ustao i krenuo preko trema u senku, korak mu je opet bio mladalački. Pre nego što je ušao u kuću, zaustavio se pred Buom Redlijem.
- Hvala ti za moju decu, Arture, rekao je.

31.
 
Kad je Bu Redli ustao, na čelu mu se odrazila svetlost iz dnevne sobe. Svaka mu je kretnja bila nesigurna, kao da nije siguran hoće li njegove ruke i noge dotaći predmete oko njega.
Opet ga je uhvatio onaj strašni kašalj i toliko ga potresao da je ponovo seo. Pretražio je džep i izvukao maramicu. Nakašljao se u nju, a onda obrisao čelo.
S obzirom da sam bila tako navikla na njegovu nevidljivost, bilo mi je neverovatno da je sve to vreme sedeo pored mene, prisutan.
Ni pisnuo nije.
Ponovo je ustao. Okrenuo se prema meni i mahnuo glavom prema ulaznim vratima.
- Voleli biste Džemu da poželite laku noć, zar ne, gospodine Arture? Izvolite, uđite.
Povela sam ga niz hodnik. Tetka Aleksandra je sedela pokraj Džemovog kreveta. - Uđi, Arture, rekla je. Još spava. Dr Rejnolds mu je dao jak sedativ. Džin Luiz, je l’ ti otac u dnevnoj sobi?
- Da, mislim da jeste.
- Idem samo na trenutak da popričam s njim. Dr Rejnolds je ostavio nekakve... Glas joj se izgubio.
Bu se povukao u ćošak i stajao uzdignute brade, iz daljine posmatrajući Džema. Uzela sam ga za ruku — njegova ruka je bila iznenađujuće topla s obzirom na to koliko je bila bleda. Malo sam ga povukla i on mi je dozvolio da ga povedem do Džemovog kreveta.
Dr Rejnolds je napravio nešto nalik šatoru iznad Džemove ruke, valjda da bi odmaknao pokrivač, i Bu se sagnuo i pogledao preko njega. Na licu mu je bio izraz umiljate radoznalosti, kao da nikad pre nije video dečaka. Usta su mu bila malo otvorena i odmeravao je Džema od glave do pete. Podigao je ruku, ali ju je onda opet spustio.
- Možete da ga pomilujete, gospodine Arture, jer spava. Da je budan, ne biste mogli, ne bi vam dozvolio..., objašnjavala sam mu. Slobodno.

Buova je ruka zalepršala iznad Džemove glave.
- Samo izvolite, spava.
Blago je spustio ruku na Džemovu kosu.
Počela sam da učim njegov govor tela. Stisnuo mi je ruku kako bi mi dao do znanja da želi da ode.
Povela sam ga do prednjeg trema, gde su njegovi nesigurni koraci prestali. Još me držao za ruku i nije pokazivao nikakav znak da namerava da me pusti.
- Hoćeš li me otpratiti kući?
Izgovorio je to gotovo šapatom, kao dete koje se boji mraka.
Zakoračila sam na najgornju stepenicu i stala. Povešću ga kroz kuću, ali ga neću voditi kući.
- Gospodine Arthure, savijte ovako ruku. Da, tako. Onda sam ga uhvatila pod ruku.
Morao je malo da se poguri da ga dobro uhvatim, ali ako Mis Stefani Kraford gleda kroz prozor na spratu, videće Artura kako me prati niz ulicu kao što bi učinio svaki gospodin.
Došli smo do ulične svetiljke na uglu i ja sam se upitala koliko je puta Dil tu stajao grleći debeli stub, gledajući, čekajući, nadajući se. Pitala sam se koliko smo puta Džem i ja prešli taj put, ali ušla sam kroz kapiju Redlijevih drugi put u životu. Bu i ja popeli smo se uz stepenice do trema. Napipao je kvaku. Blago mi je pustio ruku, otvorio vrata, ušao i zatvorio ih za sobom.
Nikad ga više nisam videla.

Komšije donose hranu u slučaju smrti, cveće u slučaju bolesti i razne sitnice između toga. Bu je bio naš komšija. Dao nam je dve lutke od sapuna, pokvaren sat s lancem, dva novčića za sreću i spasio nam je život.
Ali, komšije uzvraćaju. Mi nikad ništa nismo stavili u deblo iz kojeg smo uzimali: nismo mu ništa dali i to me rastužilo.
Okrenula sam se da pođem kući. Ulične svetiljke žmirkale su sve do grada. Nikad nisam videla našu četvrt iz tog ugla. Tu su bile kuće Mis Modi i Mis Stefani, tamo i naša kuća. Videla sam ljuljašku na tremu — kuća Mis Rejčel bila je iza naše i jasno se videla. Čak sam mogla da vidim i kuću gospođe Duboz.

Osvrnula sam se. Levo od smeđih vrata bio je dug prozor s prozorskim kapkom. Prišla sam mu, stala ispred njega i okrenula se. Na dnevnom svetlu, pomislila sam, vidi se sve do poštanskog ugla.
Dnevno svetlo... u mojim mislima noć je nestala. Bio je dan i komšiluk je bio živahan. 
Mis Stefani Kraford je prelazila ulicu da bi ispričala novitete Mis Rejčel. Mis Modi se naginjala nad svojim azalejama. Bilo je leto i dvoje dece je trčalo prema muškarcu koji se približavao iz daljine. Muškarac je mahnuo a deca su se takmičila koje će pre do njega.
Još je bilo leto i deca su došla bliže. Dečak je hodao pločnikom sa štapom za pecanje u ruci. Muškarac je stajao i posmatrao držeći ruku na kuku.
Leto, a njegova su se deca igrala u dvorištu sa svojim prijateljem, izvodeći mali igrokaz koji su sama smislila.
Sad je bila jesen i deca su se svađala na pločniku pred kućom gospođe Duboz. Dečak je pomagao devojčici da ustane pa su otišli kući. Jesen, a deca su hodala tamo-amo do ugla i nazad; na licu su im se odražavale pobede i porazi određenog dana. Zaustavili su se pred hrastom, oduševljeni i zbunjeno oprezni. Zima, a deca drhture pred kapijom. Siluete im se odražavaju na pozadini kuće koja gori. Zima, i neki čovek iziđe na ulicu, baci naočare i ustreli psa.
Leto, a on gleda kako se njegovoj deci lomi srce.
Ponovo jesen, i Bu je potreban svojoj deci.

Atikus je imao pravo. Jednom je rekao da nikoga ne poznaješ dok mu se ne uvučeš u kožu i hodaš u njoj. Meni je bilo dovoljno što stojim na Buovom tremu. Ulične svetiljke bile su zamagljene od sitne kiše koja je počela da pada. Dok sam išla kući, osećala sam se vrlo starom, ali kad sam pogledala vrh svog nosa, videla sam sitne kapi, ali mi se od ukrštenog gledanja  zavrtelo u glavi pa sam prestala. Dok sam išla kući, pomislila sam kakvu ću priču sutra imati za Džema. Biće tako besan što mu je sve to promaklo da danima neće razgovarati sa mnom. Dok sam išla kući, pomislila sam kako ćemo Džem i ja odrasti, ali više nemamo ništa naročito da naučimo, osim možda algebru.

Potrčala sam uz stepenice i ušla u kuću. Tetka Aleksandra je otišla u krevet, a u Atikusovoj sobi je bio mrak. Odlučila sam da pogledam je li se možda Džem probudio. Atikus je bio tamo, pored Džemovog kreveta. Čitao je knjigu.
- Je li se Džem već probudio?
- Mirno spava. Neće se buditi do jutra.
- Ah. A ti ga čuvaš?
- Samo možda sat-dva. Idi u krevet, Skaut. Imala si težak dan.
- Ne, mislim da ću malo ostati s tobom.
- Ako želiš, rekao je Atikus.
Sigurno da je ponoć već bila prošla pa me iznenadio njegov lak pristanak.
Ali on je bio lukaviji od mene: čim sam sela, počeo je da me hvata san.
- Šta to čitaš?, upitala sam.
Atikus je preokrenuo knjigu.
- Nešto Džemovo. Zove se Sivi duh.
Iznenada sam se razbudila. - Zašto si uzeo baš tu?
- Ne znam, dušo. Samo sam je uzeo. Jedna je od retkih koje još nisam čitao, naglasio je.
- Čitaj je na glas, Atikuse, stvarno je zastrašujuća.
- Ne, rekao je. Danas si imala dovoljno zastrašivanja. Ovo je previše...
- Atikuse, nisam se bojala.
On je podigao obrve, ali ja sam se bunila:
- Barem ne dok nisam počela sve da prepričavam gospodinu Tejtu. Ni Džem se nije bojao. Pitala sam ga i rekao mi je da se ne boji. Osim toga, ništa zapravo nije zastrašujuće osim u knjigama.
Atikus je krenuo da nešto kaže, ali je onda zatvorio usta. Izvukao je palac iz sredine knjige i okrenuo je na prvu stranicu. Ja sam mu prišla i naslonila glavu na njegovo koleno.
- Hrmf, rekao je. “Sivi duh Sekateri Hokinsa. Prvo poglavlje..."
Prisiljavala sam se da ostanem budna, ali kiša je padala tako blago a u sobi je bilo tako toplo i njegov glas tako dubok i koleno tako meko da sam zaspala. Samo nekoliko sekundi posle, ili mi se barem tako činilo, on me blago gurkao cipelom. Podigao me na noge i otpratio u moju sobu.
- Čula sam sve što si rekao, mrmljala sam, uopšte nisam spavala, radi se o brodu i Troprstom Fredu i Stonerovom sinu...
Otkopčao mi je kombinezon, naslonio me na sebe i svukao ga. Jednom me rukom pridržavao a drugom tražio moju pidžamu.
- Da, i svi su mislili da je Stonerov sin njihov klub zamrljao mastilom i...
Poveo me do kreveta i stavio da sednem. Podigao mi je noge i onda me pokrio.
- I ganjali su ga i nisu nikad mogli da ga ulove jer nisu znali kako izgleda i Atikuse, kad su ga napokon videli, ispalo je da on ništa od toga nije uradio... Atikuse, bio je zaista dobar...
Rukom me držao za bradu dok je navlačio pokrivač i umotavao me u njega.
- Većina je ljudi takva, Skaut, kad ih najzad vidiš. Ugasio je svetlo i otišao u Džemovu sobu. Biće tamo celu noć i biće tamo kad se Džem ujutro probudi.






Прочитајте више »

UBITI PTICU RUGALICU - ŠESTI DEO



Harper Lee: 
To Kill a Mockingbird 
Copyright © Harper Lee, 1960








26.

Počela je škola, a time i naši svakodnevni prolasci pokraj Redli Plejsa. Džem je išao u sedmi razred, u gimnaziju, zgradu pokraj osnovne škole. Ja sam sad išla u treći i sad su nam rasporedi bili toliko različiti da smo samo odlazili u školu zajedno, a onda bismo se videli tek tokom ručka i večere. Pokušao je da uđe u fudbalski tim, ali bio je premršav i premlad da radi išta osim da igračima donosi vodu. Ipak, to je radio sa zadovoljstvom; većinu dana ne bi došao kući pre mraka.
Redli Plejs me više nije plašio, ali nije bio ni ništa manje turoban, ništa manje leden ispod velikih hrastova, ništa manje odbojan. U vedre dane još se mogao videti gospodin Nejtan Redli kako odlazi u grad i vraća se; znali smo da je Bu tamo zbog istog razloga kao i pre - niko još nije video da su ga izneli.
Katkad bi me grizla savest što sam ikad učestvovala u onome što je za Artura Redlija moralo biti čisto mučenje — koji to samotnjak želi da mu deca vire kroz prozore, šalju pozdrave udicom i noću mu se povlače po raštici?
A ipak, sećala sam se. Dva novčića s indijanskom glavom, žvakaća guma, lutke od sapuna, zarđala medalja, pokvaren sat s lancem. Džem ih je sigurno negde spremio. Jednog sam se poslepodneva zaustavila i pogledala ono naše stablo: deblo se nadulo oko cementne zakrpe, a sama zakrpa je požutela.
Nekoliko puta smo ga zamalo videli, što je sasvim pristojan rezultat.

Ali, ipak sam ga još uvek tražila pogledom svaki put kad bih prošla. Možda ću ga jednog dana videti. Zamišljala sam kako bi to bilo: kad se dogodi, on će jednostavno sediti na ljuljašci kad naiđem. "Zdravo, gospodine Arthure", reći ću ja, kao da sam to govorila svakog popodneva otkad znam za sebe. "Dobro veče, Džin Luiz", odgovoriće on kao da je to govorio svakog poslepodneva u mom životu, "nije li vreme predivno?" "Da, gospodine, baš je lepo", reći ću ja i produžiti.
Bila je to samo maštarija. Nikad ga nećemo videti. Verovatno izađe kad nema mesečine i gleda Mis Stefani Kraford. Ja bih radije gledala nekog drugog, ali to je njegova stvar. Nas nikad neće gledati.
- Ne počinješ valjda opet s tim, rekao je Atikus jedne večeri kad sam izrazila momentalnu želju da barem jednom vidim Bua Redlija pre nego što umrem.
- Ako je to, odmah ću ti reći: prestani. Prestar sam da jurim za tobom po imanju Redlijevih. Osim toga, opasno je. Mogla bi dobiti metak. Znaš da gospodin Nejtan puca na svaku senku, čak i ako senka ostavlja tragove bosih nogu broj 34. Imala si sreće što tada nisi nastradala.
Odmah sam umuknula. Istovremeno sam se čudila Atikusu. Bio je to prvi put da nam je pokazao kako je znao mnogo više nego što smo mi mislili. A sve se to dogodilo pre nekoliko godina. Ne, prošlog ljeta... ne, pretprošlog, kada je... Vreme mi je izmicalo iz ruku. Moram da se setim da pitam Džema. Toliko nam se stvari dogodilo da nam je Bu Redli bio najmanja briga. Atikus je rekao da ne vidi kako bi se išta više moglo da se dogodi, da se stvari s vremenom stalože i kad prođe dovoljno vremena, ljudi se neće ni sećati da su ikad razmišljali o Tomu Robinsonu.
Možda je Atikus imao pravo, ali događaji tog leta visili su nad nama kao dim u zatvorenoj prostoriji. Odrasli u Mejkombu nikad s nama nisu razgovarali o slučaju, ali sigurno su razgovarali o tome sa svojom decom i rekli im da mi nismo krivi što nam je Atikus otac pa bi trebalo da budu pristojni prema nama uprkos njemu.
Sama deca, tako nešto nikada ne bi bila u stanju da smisle: da je njima ostavljeno na volju, Džem i ja bismo se potukli nekoliko puta i tako rešili problem jednom zauvek. A ovako, morali smo visoko da držimo glavu i biti gospodin i dama. Na neki je način to bilo kao s gospođom Henrija Lafajeta Duboza, samo što nije bilo njenog vikanja. Ipak, dogodilo se nešto čudno, što nikad nisam shvatala: uprkos Atikusovim manama kao oca, građani su ga te godine mirno ponovo izabrali da ih zastupa u državnoj upravi, kao i obično, bez protivkandidata. Zaključila sam da su ljudi jednostavno čudni. Povukla sam se od njih i nisam razmišljala o njima ako nisam baš morala.

A morala sam jednog dana u školi.
Jednom nedeljno imali smo čas na kom smo razgovarali o savremenim zbivanjima. Svaki je učenik trebalo da iseče članak iz novina, da nauči sadržaj i da ga iznese pred razredom. Time su se navodno svladavala razna zla: stajanje pred razredom razvijalo je uspravno držanje; kratki govori jačali su našu svest o jeziku; učenje savremenog događaja jačalo nam je pamćenje; izdvajanje je u nama samo jačalo želju da se vratimo u grupu.
Zamisao je bila duboka, ali kao i obično, u Mejkombu nije baš dobro funkcionisala. Kao prvo, malo je dece sa sela moglo doći do novina, pa su o savremenim zbivanjima izveštavala uglavnom gradska deca, time samo potvrđujući mišljenje onih sa sela da se gradskoj deci posvećuje najviše pažnje. Ona seoska deca koja su uspela da se domognu novina obično su donela članke iz nečega što su zvali Grit Pejper, a što je naša učiteljica, Mis Gejts, očigledno prezirala. Ne znam zašto joj se nije sviđalo da neko nešto citira iz Grit Pejpera, ali imalo je to neke veze sa sklonošću prema narodnoj muzici, biskvitima sa sirupom za ručak, pripadnosti verskim sektama i pogrešnom izgovoru reči, a država je plaćala učitelje da nas od toga oduče.
Uz sve to, većina dece nije znala šta je to savremeni događaj. Mali Čak Litl, pravi stogodišnjak po poznavanju krava i njihovih navika, već je napola pročitao priču o stricu Nečelu kada ga je Mis Gejts prekinula: - Čarlse, to nije savremeno zbivanje. To je reklama.
Ali, Sesil Džejkobs je znao. Kada je na njega došao red, stao je pred razred i rekao: 
"Stari Hitler..."
- Adolf Hitler, Sesile, rekla je Mis Gejts. Nikad nije ispravno nekoga zvati starim tim-i-tim.
- Da, gospođo, rekao je on. - Stari Adolf Hitler proganja...
- Progoni, Sesile...
- Ne, Mis Gejts, ovde piše... i, uglavnom, stari Adolf Hitler ganja Jevreje i stavlja ih u zatvore i oduzima im imovinu i ne pušta ih iz zemlje i riba maloumne i...
- "Riba slaboumne?"
- Da, Mis Gejts. Valjda nisu dovoljno pametni da se sami operu, sumnjam da kreten zna da se pere. U svakom slučaju, Hitler je pokrenuo program da skupi i sve polu jevreje i želi da ih popiše za slučaj da žele da mu izazovu neprilike i ja mislim da to nije dobro i to je moje savremeno dešavanje.
- Vrlo dobro, Sesile, rekla je Mis Gejts.
Sav zajapuren, Sesil se vratio na svoje mesto.
Neko iza je podigao ruku. - Kako on to može da radi?
- Kako ko može šta da radi?, strpljivo je upitala Mis Gejts.
- Mislim, kako Hitler može tako zatvarati ljude, trebalo bi da ga vlast spreči, rekao je vlasnik podignute ruke.
- Hitler jeste vlast, rekla je Mis Gejts i odmah iskoristila priliku da nastavu učini dinamičnom. Otišla je do table i napisala DEMOKRATIJA, velikim slovima.
- "Demokratija", rekla je. Zna li iko definiciju?
- To smo mi, rekao je neko.
Ja sam podigla ruku, setivši se starog političkog slogana o kom mi je Atikus jednom pričao.
'- Ista prava za sve, nikome povlastice!, citirala sam.
- Vrlo dobro, Džin Luizb, vrlo dobro, nasmešila se Mis Gejts.
Ispred reči DEMOKRATIJA dopisala je MI SMO.
- Sad svi zajedno: Mi smo demokratija.
Ponovili smo rečenicu za njom. Onda je Mis Gejts rekla: - Po tome se Amerika razlikuje od Nemačke. Mi imamo demokratiju, a Nemci diktaturu. Dik-ta-tu-ru, ponovila je. Mi ovde ne verujemo u progone. Progoni su posledica predrasuda. Pred-rasuda. Na svetu nema boljih ljudi od Jevreja i nije mi jasno zašto se Hitler s tim ne slaže.
Neka radoznala duša u sredini učionice rekla je: - Šta mislite, Mis Gejts, zašto oni ne vole Jevreje?
- Ne znam, Henri. Daju svoj doprinos svakom društvu u kom žive i povrh svega su pobožni ljudi. Hitler pokušava da uništi religiju pa ih možda zato ne voli.
Oglasio se Sesil. - Pa, ne znam pouzdano, rekao je, ali valjda su oni menjači novca, ali to nije razlog da ih progone. Ipak su oni belci, zar ne?
Mis Gejts je rekla: - Kad budeš išao u gimnaziju, Sesile, naučićeš da Jevreje progone od početka istorije, čak su ih proterali iz vlastite zemlje. To je jedna od najstrašnijih priča u istoriji. A sad je vreme za aritmetiku.

S obzirom na to da nikad nisam volela aritmetiku, ostatak časa gledala sam kroz prozor. Atikus se nikad nije mrštio osim kad bi nam Elmer Daviš prenosio novosti o Hitleru. Atikus bi ugasio radio i rekao "hmf!". Jednom sam ga pitala zašto ga Hitler živcira, a on je rekao: - Zato što je manijak.
To nije dovoljno, razmišljala sam dok su ostali zbrajali i oduzimali. Jedan manijak i milioni Nemaca. Zar ne bi bilo logično da oni zatvore njega umesto da mu dopuštaju da on zatvara njih? Još nešto tu nije bilo u redu — pitaću oca.

Pitala sam ga, i on je rekao da ne može da odgovori jer ne zna odgovor.
- Ali, u redu je mrziti Hitlera?
- Nije, rekao je. Nije u redu nikoga mrzeti.
- Atikuse, rekla sam, ima tu nešto što ne razumem. Mis Gejts je rekla da je to grozno, to što Hitler radi šta god hoće, sva se zacrvenela...
- To me ne čudi.
- Ali...
- Da?
- Ništa, tata.
Otišla sam jer nisam bila sigurna da bih znala da objasnim Atikusu šta me muči, da uspem da stavim u reči nešto što je bio samo osećaj.
Možda će Džem znati da mi odgovori. Džem je školske stvari razumeo bolje nego Atikus.
Džem je bio iscrpljen nakon što je čitav dan nosio vodu. Na podu pokraj njegovog kreveta bilo je najmanje dvanaest kora od banana, a između njih prazna boca mleka.
- Zašto se prežderavaš?, upitala sam ga.
- Trener kaže da ako se ugojim dvanaest kila u roku od sledeće dve godine mogu da igram, rekao je. A ovo je najbrži način.
- Samo ako ne povratiš, Džeme, rekla sam. Hoću nešto da te pitam.
- Pitaj. Spustio je knjigu i ispružio noge.
- Mis Gejts je dobra, zar ne?
- Pa, jeste, rekao je Džem. Meni se sviđala kad sam bio u njenom razredu.
- Jako mrzi Hitlera...
- Šta tome fali?
- Pa, danas je pričala o tome kako je pogrešno što tako postupa sa Jevrejima. Džeme, nije u redu nikoga progoniti, zar nije tako? Mislim, loše misliti o bilo kome?
- Ne, Skaut, naravno. Šta te muči?
- Pa, kad smo one večeri izlazili iz sudnice, Mis Gejts je... silazila niz  stepenice ispred nas, ti je verovatno nisi primetio, i razgovarala je s Mis Stefani Kraford. Čula sam kako je rekla da je vreme da ih neko nauči pameti, da su se razgoropadili i još malo pa će misliti da mogu s nama stupati u brak. Džeme, kako neko može toliko mrzeti Hitlera, a istovremeno tako ružno govoriti o našim, domaćim ljudima?
Džem se iznenada razbesnio. Skočio je s kreveta, zgrabio me za kragnu i protresao.
- Nikad više ne želim čuti ništa o tom suđenju, jesi li me čula? Jesi li me čula? Nikad mi ga više ne spominji. A sad odlazi!

Bila sam isuviše iznenađena da bih se rasplakala; iskrala sam se iz Džemove sobe i tiho za sobom zatvorila vrata, da ga buka ne bi ponovo razbesnela. Iznenada sam bila jako umorna i bio mi je potreban Atikus. Bio je u dnevnoj sobi pa sam otišla kod njega i pokušala da mu sednem u krilo.

Atikus se nasmešio. - Već si tako velika da ću morati samo delimično da te držim.
Zagrlio me je. - Skaut, rekao je, ne daj da te Džem oneraspoloži. Teško mu je ovih dana. Čuo sam vas.
Atikus je rekao da se Džem jako trudi da nešto zaboravi, ali to zapravo samo privremeno odlaže, dok ne prođe dovoljno vremena. Onda će moći da razmišlja o tome i analizira stvari. A kad ponovo bude u stanju da razmišlja o tome, ponovo će biti onaj stari Džem.

27.

Stvari se jesu slegle, na neki način, kako je Atikus i rekao. 
Do sredine oktobra samo su se dve neobične stvari dogodile dvojici stanovnika Mejkomba. Ne, zapravo tri, i nisu nas se direktno ticale — mislim, nas Finčijevih — ali istovremeno na neki način i jesu.

Prvo je bilo to da se gospodin Bob Jul zaposlio i dobio otkaz u razmaku od samo nekoliko dana, i verovatno postao jedinstven slučaj tokom tridesetih godina dvadesetog veka: bio je jedini čovek koji je ikad dobio otkaz iz WPA zbog lenosti. Valjda je kratka slava kod njega izazvala još kraći napad marljivosti, ali zaposlenje mu je trajalo samo onoliko koliko i zloglasnost: gospodin Jul bio je zaboravljen isto tako brzo kao i Tom Robinson. Posle se redovno pojavljivao u kancelariji za socijalnu pomoć da preuzme ček, a primao ga je bez zahvalnosti, neodređeno mrmljajući o tome kako gadovi koji misle da upravljaju ovim gradom ne dopuštaju poštenom čoveku da radi.
Rut Džons, gospođa iz socijalne pomoći, rekla je da je gospodin Jul otvoreno optužio Atikusa da mu je oteo posao. Toliko se uzbudila da je otišla do Atikusove kancelarije i to mu ispričala.
Atikus joj je rekao da se ne uzbuđuje, da Bob Jul zna gde je njegova kancelarija ako želi da razgovara o "preotetom" poslu.

Druga stvar dogodila se sudiji Tejloru. Sudija Tejlor nije nedeljom uveče odlazio u crkvu - to je radila gospođa Taylor.
Sudija je uživao u satu samoće u svojoj velikoj kući — sedeo bi u radnoj sobi i čitao dela Boba Tejlora (s kojim nije bio u srodstvu, premda bi sudiji bilo drago da jeste). Jedne nedelje, dok je ronio po raskošnim metaforama i kićenoj dikciji, pažnju mu je privuklo nekakvo razdražujuće grebanje. "Tiho", rekao je En Tejlor, svojoj debeloj keruši. Onda je shvatio da u sobi nema nikoga: grebanje je dopiralo sa zadnje strane kuće. Sudija je otišao na zadnji trem da pusti En napolje i zatekao vrata već otvorena. Na uglu kuće video je neku senku — to je bilo i jedino što je video od svog posetioca. Gospođa Tejlor se vratila iz crkve i zatekla muža u stolici za ljuljanje, izgubljenog u delima Boba Tejlora, s puškom u krilu.

Treća stvar dogodila se Helen Robinson, Tomovoj udovici. Ako je gospodin Jul bio zaboravljen kao Tom Robinson, Tom Robinson je bio zaboravljen kao Bu Redli. Ali, Toma nije zaboravio njegov bivši poslodavac.
Gospodin Link Diz je Helen dao posao. Nije mu u stvari bila potrebna, ali je rekao da mu je zaista krivo što su stvari tako ispale. Nikad nisam saznala ko se brinuo za decu dok je Helen radila.
Kalpurnija je rekla da je Helen stvarno teško jer mora da ide obilaznicom od oko kilometar i po ne bi li izbegla kuću Julovih koji su je gađali smećem kad je prvi put pokušala da prođe glavnim putem. Gospodin Link Diz je vremenom  primetio da Helen ujutro dolazi na posao iz pogrešnog smera pa ju je prisilio da mu kaže razlog. "Pustite, gospodine Diz, molim vas", preklinjala ga je Helen. "Đavola", rekao je gospodin Link. Rekao joj je da tog poslepodneva svrati do njega u radnju pre nego što pođe kući. Tako je i učinila, a gospodin Link je zatvorio prodavnicu, stavio šešir i otpratio Helen kući. Išao je najkraćim putem, pokraj Julovih. Na povratku se zaustavio pred njihovim ulazom.
"Jule!", povikao je. "Hej, Jule!"
Prozori, u kojima su se inače uvek videla dečja lica, bili su prazni.
- "Znam da svi do jednog ležite na podu! Dobro me poslušaj, Bobe Jul: čujem li još samo jednom od moje Helen da ne može da prolazi ovim putem, bićeš u zatvoru pre nego što padne mrak!" Gospodin Link pljunuo je u prašinu i otišao kući.
Helen je sledećeg jutra otišla na posao glavnim putem. Niko je ničim nije gađao, ali kad je prošla nekoliko metara od kuće Julovih, osvrnula se i videla da gospodin Jul hoda za njom. Okrenula se i produžila, a gospodin Jul je ostao na istoj udaljenosti sve dok nije došla do kuće gospodina Diza. Celim putem, rekla je Helen, čula je tihi glas kako izgovara uvrede.
Prestrašena, nazvala je gospodina Linka radnju, koja nije bila daleko od njegove kuće. Kad je gospodin Link izišao iz radnje, video je gospodina Jula kako stoji naslonjen na ogradu.
Gospodin Jul je rekao: "Ne gledaj me, Link Diz, kao da sam smeće. Nisam zaskočio tvoju..."
"Kao prvo, Jule, miči svoju smrdljivu guzicu s mog imanja. Naslanjaš se na njega, a trenutno ne mogu sebi da pruštim novo farbanje. Kao drugo, ostavi na miru moju kuvaricu jer ću te inače tužiti za napad..."
"Nisam je ni dotakao, Dize, i ne pada mi na pamet da se petljam ni sa kakvim crnčugama."
"Nije potrebno da je dotakneš, dovoljno je da je uplašiš, a ako napad ne bude dovoljan, zakačiću te Zakonom o damama, zato mi se miči s očiju! Ako misliš da ne govorim ozbiljno, samo pokušaj ponovo da joj smetaš!“

Gospodin Jul je očigledno verovao da gospodin Link misli ozbiljno, jer Helen posle toga više nije imala neprilika.
- Ne sviđa mi se to, Atikuse, nimalo mi se ne sviđa, komentarisala je tetka Aleksandra. Čini se da je taj čovek opsednut svima koji su bili upleteni u ono suđenje. Znam kako ljudi poput njega teško zaboravljaju, ali mi nije jasno zašto se uopšte ljuti — pa pobedio je na sudu, zar nije tako?
- Mislim da ja razumem, rekao je Atikus. Moglo bi to da bude zbog toga što on u dubini duše zna da vrlo malo ljudi u Mejkombu zaista veruje u njegovu i Mejelinu priču. Mislio je da će ispasti junak, a sve što je dobio bilo je: dobro, osudićemo tog crnca, ali se ti samo lepo vrati na svoju deponiju. Zakačio se s gotovo svima u gradu, sad bi već trebalo da bude zadovoljan. Smiriće se kad se promeni vreme.
- Ali, zašto bi pokušao da provali u kuću Džona Tejlora? Očigledno nije znao da je Džon kod kuće, inače ne bi ni pokušavao.
Nedeljom se kod Džona vidi samo svetlo na prednjem tremu i
pozadi u radnoj sobi...
- Ne možeš znati da li je Bob Jul rasekao onu mrežu, ne možeš da znaš ko je to učinio, rekao je Atikus. Ali, mogu da nagađami. Ja sam dokazao da je lažov, ali Džon je od njega napravio budalu. Sve vreme dok je Jul svedočio nisam se usudio da pogledam Džona da ne bih prasnuo u smeh. Džon ga je gledao kao da je tronogo pile koje se izleglo iz četvrtastog jajeta. Nemoj mi reći da sudije ne pokušavaju da utiču na porotu, smejao se Atikus.
Do kraja oktobra naši su se životi pretvorili i uobičajenu rutinu škole, igre i učenja. Džem kao da je zaboravio ono što je želeo da zaboravi, a naši saučenici velikodušno su nam dopustili da zaboravimo ekscentričnost našeg oca.

Sesil Džejkobs me jednom pitao da li je Atikus radikal. Kad sam pitala Atikusa, njemu je to bilo toliko smešno da mi je zasmetalo, ali on je rekao da se ne smeje meni.
Rekao je: - Reci Sesilu da sam radikal otprilike koliko i Katon Tom Heflin.*
*Cotton Tom Heflin — krajnje konzervativni republikanski senator poznat kao rasist, protivnik ravnopravnosti žena i katolika, zakona o zabrani rada dece itd. (prev.)

Tetki Aleksandri je sjajno išlo. Mis Modi je, čini se, ućutkala čitav misionarski kružok jednim udarcem jer je tetka Aleksandra opet bila glavna. Njene su zakuske postale još slasnije. Ja sam naučila još o životu jadnih Mruna slušajući gospođu Merveder: do te mere nisu imali osećaj za porodicu da je celo pleme bilo jedna velika porodica. Dete je imalo onoliko očeva koliko je u zajednici bilo muškaraca i onoliko majki koliko je bilo žena.
Džej Grejms Everet davao je sve od sebe da to promeni, a naše su mu molitve bile preko potrebne.

Mejkomb se vratio na staro. Bio je isti kao prošle i pretprošle godine, uz dve male promene. Prvo, ljudi su iz izloga i automobila sklonili nalepnice na kojima je pisalo NRA — MI SMO ZA. Pitala sam Atticusa zašto, a on je rekao da je Zakon o nacionalnom oporavku mrtav. Ja sam pitala ko ga je ubio, a on je rekao devet staraca.
Druga promena u Mejkombu u odnosu na prošlu godinu nije bila od nacionalnog značaja. Dotad je Noć veštica u Mejkombu bio potpuno neorganizovan. Svako  dete je radilo šta je htelo, uz pomoć druge dece ako je nešto trebalo da se pomeri, recimo da se stave laka kola na krov staje. Ali, roditelji su zaključili da se prethodne godine preteralo kad se poremetio mir Mis Tuti i Mis Fruti.

Mis Tuti i Aim Fruti Barber bile su usedelice, sestre koje su živele zajedno u jedinoj kući u Mejkombu koja je mogla da se pohvali da ima podrum. Govorkalo se da su republikanke jer su 1911. godine došle iz Klentona u Alabami. Njihove navike su nama bile čudne i nikome nije bilo jasno šta će im podrum, ali one su ga želele i tražile da im ga iskopaju, a onda su ostatak života provodile terajući decu iz njega.
Mis Tuti i Mis Fruti (zapravo su se zvale Sara i Frensis) nisu se samo ponašale kao Jenkijevke, nego su obe bile i gluve. Mis Tuti je to poricala i živela u svetu tišine, a Mis Fruti, koja nije želela ništa da propusti, imala je trubu za sluh tako veliku da je Džem tvrdio kako je to zvučnik jedne od onih Viktrola.
Imajući na umu to i Noć veštica, neka su nevaljala deca pričekala da gospođice Barber zaspu; onda su ušli u njihovu dnevnu sobu (niko osim Redlijevih nije noću zaključavao vrata) i odneli sav nameštaj u podrum.
Poričem da sam ja s nečim takvim imala posla.

- Čula sam ih!, bio je povik koji je sledećeg jutra probudio komšije gospođica Barber. Čula sam kako su dovezli kamion do ulaza! Strašno su lupali. A sad su već sigurno u Nju Orleansu!
Mis Tuti je bila uverena da su putujući trgovci koji su trgovali krznom i dva dana pre prošli kroz grad odneli njihov nameštaj.
- Bili su tamnoputi, rekla je. Sirijci.
Pozvali su gospodina Heka Tejta. On je pregledao teren i rekao da je to što se njega tiče lokalni posao. Mis Fruti je rekla da bi prepoznala glas iz Mejkomba, a sinoć u salonu nije bilo mejkombskih glasova — kotrljali su slovo "r". Za nalaženje njihovog nameštaja treba upotrebiti barem lovačke pse. Mis Tuti je insistirala pa je gospodin Tejt morao da se odveze petnaestak kilometara da okupi pse i postavi ih na trag.
Gospodin Tejt ih je odveo do prednjeg stepeništa kuće gospođica Barber, ali oni su samo otrčali iza kuće i zavijali prema vratima podruma. Kad se to ponovilo tri puta, gospodin Tejt je napokon pogodio istinu.

Od podneva toga dana u Mejkombu nijedno dete nije hodalo boso i niko se nije izuo dok psi nisu vraćeni kući.
I tako su gospođe odlučile da će ove godine biti drukčije. Otvoriće dvoranu u gimnaziji, održaće se svečanost za odrasle; zagrizanje jabuka, izvlačenje šećerne pene i kačenje repa na magarca za decu. Osim toga, dodeliće se nagrada od dvadeset pet centi za najbolji kostim ako ga je napravio onaj ko ga nosi.
Džem i ja smo stenjali, ne zato što smo ikad išta uradili, nego zbog čistog principa. Džem je smatrao da je ionako prestar za Noć veštica i rekao je da ni mrtav ne bi otišao u gimnaziju zbog nečeg takvog. Ali dobro, pomislila sam, povesće me Atikus. Međutim, uskoro sam saznala da ću im biti potrebna na pozornici te večeri. Gospoda Grejs Merveder napisala je originalan igrokaz koji se zvao: „Okrug Mejkomb: adastraper aspera“, a ja ću biti šunka. Smatrala je, naime, da bi bilo divno kad bi neka deca bila obučena tako da predstavljaju prehrabene proizvode okruga. Sesil Džejkobs će biti krava, Agnez Bun  boranija, treće dete kikiriki i tako redom dok nisu presušili mašta gospođe Merveder i broj dostupne dece.
Jedini nam je posao, koliko sam uspela da shvatim nakon dve probe, bio da uđemo s leve strane pozornice kad nas gospođa Merveder (koja nije bila samo autorka, nego i voditeljka) prozove. Ja sam trebala da uđem kad kaže: "Svinjetina." Onda će okupljeno društvo u velikom finalu pevati "Okruže Mejkomb, okruže Mejkomb, uvek verni bićemo ti mi", a gospođa Merveder će se popeti na pozornicu noseći državnu zastavu.
Moj kostim nije bio naročit problem. Gospođa Krenšou, mesna krojačica, bila je maštovita kao i gospođa Merveder. Uzela je žicu i savila je u oblik dimljene šunke. To je presvukla smeđom tkaninom i oslikala da liči na original. Morala sam da se sagnem, a onda bi mi neko tu napravu stavio preko glave.
Dosezala mi je gotovo do kolena. Gospođa Krenšou mi je velikodušno ostavila dva otvora za oči. Dobro je obavila posao: Džem je rekao da izgledam tačno kao šunka s nogama. Ali, imalo je to nekoliko nedostataka: bilo je vruće i tesno; ako me zasvrbi nos, ne bih mogla da ga počešem, i kad sam jednom bila unutra, nisam mogla sama da izađem.
Kad je došla Noć veštica, mislila sam da će cela porodica da se okupi i gleda me, ali čekalo me razočaranje. Atikus je rekao što je taktičnije mogao da jednostavno te večeri ne bi mogao da podnese nikakvu predstavu, potpuno je iscrpljen. Bio je čitave nedelje u Montgomeriju i vratio se tek tog poslepodneva. Rekao je da će me sigurno Džem otpratiti ako ga zamolim. Tetka Aleksandra je rekla da jednostavno mora rano na spavanje, da je čitavo popodne ukrašavala pozornicu i umorna je...
Prekinula se usred rečenice. Zatvorila je usta, opet ih otvorila da nešto kaže, ali reči nisu dolazile.
- Šta je tetka?, upitala sam.
- Ma, ništa, ništa, rekla je, odjednom sam se sva naježila.
Odbacila je misao koja ju je tako uznemirila i predložila da održim poslednju probu pred njima u dnevnoj sobi. I tako me Džem strpao u moj kostim, stao na vrata i povikao: "Svinjetina!" upravo onako kako bi to učinila i gospođa Merveder; ja sam ušla. Atticus i teta Alexandra bili su oduševljeni.
Ponovila sam sve to za Kalpurniju u kuhinji i ona je rekla da sam sjajna. Htela sam da odem preko i pokažem Mis Modi, ali Džem je rekao da će ona verovatno ionako biti na predstavi.
Posle toga mi nije bilo važno hoće li doći ili ne. Džem je rekao da će me povesti.
I tako je počelo naše najduže zajedničko putovanje.

Прочитајте више »
Пријавите се на: Постови (Atom)