UBITI PTICU RUGALICU: UBITI PTICU RUGALICU

Harper Lee:

To Kill a Mockingbird

21.

Sramežljivo se zaustavila pred ogradom i čekala da sudija Tejlor obrati pažnju na nju. Stavila je čistu kecelju i u ruci nosila koverat.

Sudija Tejlor ju je ugledao i rekao: - Ti si Kalpurnija, zar ne?

- Da, gospodine, rekla je. Mogu li, molim vas, ovo da dam gospodinu Finču? Nema nikakve veze sa... sa suđenjem.

Sudija Tejlor je klimnuo glavom i Atikus je uzeo koverat od Kalpurnije.

Otvorio ju je, pročitao i rekao: - Suče, ja... ovo je poruka od moje sestre. Kaže da su moja deca nestala, nije ih videla od podneva... Ja... Biste li mogli...

- Znam ja gde su, Atikuse, oglasio se gospodin Andervud. Eno ih gore na balkonu s crncima — tamo su tačno od jedan i osamnaest.

Naš se otac okrenuo i pogledao gore.

- Džeme, silazi odande, povikao je. Onda je rekao sudiji nešto što mi nismo čuli. Progurali smo se pokraj pastora Sajksa i krenuli prema stepeništu.

Dole su nas dočekali Atikus i Kalpurnija. Kalpurnija je izgledala ljuto besno, ali Atikus je izgledao samo umorno.

Džem je uzbuđeno poskakivao. - Pobedili smo, zar ne?

- Nemam pojma, rekao je Atikus odsečno. Tu ste celo poslepodne? Idite kući s Kalpurnijom i večerajte — i ostanite kod kuće.

- Ma daj, Atikuse, dopusti nam da se vratimo, molio ga je Džem. Molim te, dopusti da čujemo presudu, molim te.

- Porota se možda vrati za samo minut, to ne možemo da znamo...

Ali, videli smo da Atikus popušta.

- Pa, kad ste već sve ovo čuli, možete čuti i ostatak. Dobro, možete se vratiti nakon što večerate - ali jedite polako, nećete propustiti ništa važno — i ako se porota još ne bude vratila, možete da sačekate s nama. Ali, pretpostavljam da će sve biti gotovo pre nego što se vratite.

Misliš da će ga tako brzo osloboditi?, upitao je Džem. Atikus je krenuo da odgovori, ali je onda zatvorio usta i otišao.

Ja sam se molila da nam pastor Sajks sačuva mesta, ali prestala sam da se molim kad sam se setila da, kad porota iziđe, ljudi navale napolje — večeras će zauzeti dragstor, 0. K. kafe i hotel — to jest, ukoliko nisu poneli i večeru.

Kalpurnia nas je odvukla kući: - ... žive ću vas odrati, kako vam je samo palo na pamet da sve to slušate! Gospodine dŽEM, zar ne znate da takvo suđenje nije za vašu sestricu? Mis AleKSandru će udariti šlog ako sazna! Nije za decu da slušaju...

Ulične svetiljke već su bile upaljene pa smo videli Kalpurnijin gnevan profil dok smo prolazili ispod njih. - Gospodine Džem, mislila sam da ste zreliji — kako vam je palo na pamet, ona je vaša sestrica! Kako vam je to uopšte palo na pamet, gospodine! Sram vas bilo - zar nemate nimalo pameti u glavi?

Ja sam bila oduševljena. Toliko se toga dogodilo tako brzo da mi se činilo kako će mi trebati nekoliko godina da o svemu razmislim, a sad još Kalpurnija grdi svog dragocenog Džema — ko zna kakva se još čuda mogu dogoditi do večeri?

Džem se smejuljio. - Zar ne želiš da čuješ kako je bilo, Kal?

- Kuš, gospodine! Umesto da vas je sramota, vi se još smejete...

Kalpurnija je nabrojala nekoliko zarđalih pretnji koje na Džema uopšte nisu ostavile utisak, a ulazeći u kuću izgovorila je onu najklasičniju: - Ako vas gospodin Finč ne izmlati, ja hoću — ulazite u kuću, gospodine!

Džem se cerekao, a Kalpurnija je ćutke kimnula pristajući da Dil večera s nama. - Odmah nazovi Mis Račel i reci joj gde si, rekla mu je. Raspametila se tražeći te — samo pazi da te ne pošalje prvim jutarnji vozom u Meridijan.

Teta Aleksandra nas je dočekala i zamalo se onesvestila kad joj je Kalpurnija rekla gde smo bili. Valjda se uvredila kad smo rekli da je Atikus rekao da možemo da se vratimo posle večere jer dok smo jeli nije progovorila ni reč. Samo se poigravala hranom na tanjiru i tužno je gledala dok je Kalpurnia pretrpavala Džemov, Dillov i moj tanjIr. Donijela je mleko, salatu od krumpira i šunku i mrmljala "sram vas bilo", katkad tiše a katkad glasnije. - Sad polako sve to pojedite, glasila je njena konačna zapovest.

Pastor Sajks nam je sačuvao mesta. Iznenadili smo se kad smo shvatili da nas nije bilo gotovo čitav sat, a isto smo se toliko iznenadili kad smo zatekli sudnicu kakva je bila kad smo otišli, uz tek nekoliko izmena: porota nije bila tu, nije bio ni optuženi ni sudija, ali vratio se kad smo seli.

- Gotovo se niko nije ni pomakao, rekao je Džem.

- Malo su se motali kad je porota izišla, rekao je pastor Sajks. Muškarci su ženama doneli večeru, a one su nahranile decu.

- Koliko je već porota odsutna?, upitao je Džem.

- Oko pola sata. Gospodin Finč i gospodin Gilmer su još malo govorili, a onda je sudija dao poroti uputstva.

- Kakav je bio?, upitao je Džem.

- Molim? Aha, bio je prilično dobar. Ne mogu da se žalim — bio je vrlo pravedan. Rekao je otprilike, ako verujete ovo, onda morate doneti ovakvu presudu, a ako verujete ono, onda morate doneti onakvu. Ali, činilo mi se da nije sasvim nepristrasan, nekako je naginjao na našu stranu... Pastor Sajks se počešao po glavi.

Džem se nasmešio. - On se ne sme da naginje, pastore, ali ne brinite, pobedili smo, rekao je mudro. Ne vidim kako bi ga ijedna porota mogla osuditi na temelju onoga što smo čuli...

- Ne budite tako sigurni, gospodine Džem. Nikad još nisam video da je porota presudila u korist crnca a protiv belca... Ali, Džem se nije složio s pastorom Sajksom pa smo svi morali da slušamo kako ponavlja dokaze, a uz to iznosi i svoje viđenje zakona o silovanju: nije silovanje ako ti je dopustila, ali mora joj biti

osamnaest godina — barem u Alabami — a Mejel je devetnaest.

Mora se boriti i vikati, muškarac je mora savladati i zgaziti, po mogućnosti i onesvestiti. Ali ako si mlađa od osamnaest godina, ne moraš kroz sve to da prolaziš.

- Gospodine Džem, rekao je pastor Sajks, nije dolično o tome govoriti pred mladim damama...

- Ma, ne zna ona o čemu razgovaramo, rekao je Džem. Skaut, ovo je za tebe previše nerazumljiva tema, zar ne?

- E baš nije, razumela sam sve što si rekao.

Možda sam bila previše uverljiva jer je Džem ućutao i više o tome nije govorio.

- Koliko je sati, pastore?, upitao je.

- Sad će osam.

Pogledala sam dole i videla kako se Atikus šeta s rukama u džepovima — obišao je prozore a onda prošao pokraj ograde ispred dela za porotu. Pogledao je u njega, pogledao sudiju Tejlora, na njegov presto pa se vratio odakle je krenuo.

Uhvatila sam mu pogled i mahnula mu. Klimnuo mi jeglavom i nastavio da se šeta.

Gospodin Gilmer stajao je pokraj prozora i razgovarao s gospodinom Andervudom. Bert, sudski zapisničar, pušio je cigaretu za cigaretom; zavalio se u stoicu i podigao noge na sto.

Ali, sudski činovnici - oni koji su bili prisutni: Atikus, gospodin Gilmer, sudija Tejlor koji je blaženo spavao i Bert bili su jedini u sudnici čije je ponašanje izgledalo normalno. Nikad pre nisam videla da pretrpana sudnica može biti tako tiha. Katkad bi se oglasila neka beba ili bi neko dete istrčalo napolje, ali odrasli su sedili kao da su u crkvi. Na balkonu su crnci oko nas sedili i stajali biblijski strpljivo.

Sat na zgradi suda napeo se kao i obično i onda zaglušujuće odzvonio osam puta. Kad je odzvonila jedanaest, više ništa nisam osećala: umorna od opiranja snu, dopustila sam sebi da zadremam naslonjena na ruku i rame pastora Sajksa. Trgnula sam se i pokušala da ostanem budna gledajući dole i usresređujući se na glave u publici: bilo je šesnaest ćelavih, četrnaest muškaraca koji su imali riđu kosu, četrdeset sa smeđom ili crnom kosom i setila sam se nečega što mi je Džem objasnio jednom kad je na kratko proučavao psihologiju: rekao je da ako se dovoljno ljudi — recimo, pun stadion — usresredi na jednu stvar, recimo da zapali neko stablo, onda će se stablo samo zapaliti. Poigravala sam se pomišlju da zamolim sve u publici da se usresrede na oslobađanje Toma Robinsona, ali zaključila sam da ne bi delovalo ako su podjednako umorni kao ja.

Dil je duboko spavao, glave naslonjene na Džemovo rame, a Džem je ćutao.

- Ovo baš dugo traje, jel'da?, rekla sam mu.

- Bogami da, Skaut. odgovorio je radosno.

- A ti si rekao da će trajati samo pet minuta.

Džem je podigao obrve. - Ima stvari koje ti ne razumeš, rekao je, a ja sam bila dovoljno umorna da se pobunim. Ali, valjda sam ipak donekle bila budna jer inače ne bih mogla steći utisak koji je počeo da me ispunjava. Nije se mnogo razlikovao od onog koji sam imala prošle zime i zadrhtala sam iako je bilo vruće. Osećaj je rastao sve dok osvetljenje u sudnici nije bilo isto kao hladno jutro u februaru kad su ptice rugalice ćutale a zidari prestali da rade na novoj kući Mis Modi i sva su vrata u četvrti bila zatvorena podjednako čvrsto kao vrata Redlijevih. Pusta, prazna ulica koja kao da nešto čeka, a sudnica je bila puna ljudi. Vruća letnja noć nije se razlikovala od zimskog jutra. Gospodin Hek Tejt, koji je ušao u sudnicu i razgovarao s Atikusom, mogao je isto tako na sebi imati visoke čizme i lovačku jaknu. Atikus je prekinuo svoju šetnju i naslonio nogu na prečku na stolici; dok je slušao šta mu govori gospodin Tejt, polako je rukom trljao butinu. Očekivala sam da gospodin Tejt kaže: "Sredite ga, gospodine Finč..."

Ali, gospodin Tejt je rekao: "Mir u sudnici" glasom punim autoriteta pa su dole svi podigli glavu. Gospodin Tejt je izišao iz sudnice a onda se vratio s Tomom Robinsonom. Odveo ga je na mesto do Atikusa i ostao da stoji pored njega. Sudija Tejlor se naglo razbudio, uspravio i pogledao prazan deo za porotu.

Ono što se dogodilo posle toga bilo je slično snu: kao u snu, videla sam kako se porota vraća, krećući se poput ronilaca pod vodom, a glas sudije Tejlora dopirao je iz daleka i bio tanušan.

Videla sam nešto što može primetiti samo dete advokata, nešto na šta će samo takvo dete obratiti pažnju, a bilo je to kao da gledam Atikusa kako izlazi na ulicu, podiže pušku na rame i povlači okidač, ali da sve vreme znam da je puška prazna.

Porota nikad ne gleda optuženog kog je osudila i kad se ova porota vratila, niko od njih nije pogledao Toma Robinsona.

Predsednik je dao papirić gospodinu Tejtu koji ga je dodao činovniku koji ga je dodao sudiji…

Sklopila sam oči. Sudija Tejlor je ispitivao porotnike jednog po jednog: "Kriv je... kriv je... kriv je... kriv je." Ispod oka sam pogledala Džema: ruke su mu pobelele, tako je čvrsto stiskao ogradu balkona, a ramena su mu se trzala na svako "kriv je", kao da je svako ubod u njegova leđa.

Sudija Tejlor je nešto govorio. Držao je čekić, ali nije lupao njime.

Mutno sam videla kako Atikus trpa papire sa stola u aktovku. Zatvorio ju je, otišao do zapisničara i nešto rekao, klimnuo je glavom gospodinu Gilmeru i onda otišao do Toma Robinsona i njemu nešto šapnuo. Uzeo je sako s naslona stolice i prebacio ga preko ramena. Onda je izišao iz sudnice, ali ne putem kojim je obično izlazio. Valjda je hteo najkraćim putem kući jer je brzo prošao srednjim prolazom prema južnom izlazu. Pogledom sam pratila njegovu glavu dok je išao prema vratima. On nije podigao pogled.

Neko me gurao, ali nisam htela da odvojim pogled od ljudi ispod nas i od prizora Atikusovog samotnog prolaska kroz sudnicu.

- Mis Džin Luiz?

Okrenula sam se. Svi su stajali. Posvuda oko nas i na balkonu na suprotnoj strani crnci su ustajali. Glas pastora Sajksa bio je

podjednako dalek kao i sudijin: Mis Džin Luiz, ustanite. Prolazi vaš otac.

22.

Sad je bio Džemov red da plače.

Lice mu je bilo zamrljano od suza besa dok smo se probijali kroz veselu svetinu.
- Nije pravedno, mrmljao je celim putem do ugla trga, gde nas je čekao Atikus.

Atikus je stajao pod uličnom svetiljkom i držao se kao da se ništa nije dogodilo; prsluk mu je bio zakopčan, kragna i kravata uredno na svom mestu, isto tako i sat s lancem — ponovo je bio neutralan kao obično.

- Nije pravedno, Atikuse, rekao je Džem.

- Ne, sine, nije.

Otišli smo kući.

Tetka Aleksandra nas je čekala. Bila je u kućnoj haljini, ali kunem se da je ispod njega imala korset.

- Žao mi je, brate, promrmljala je.
Kako je nikad pre nisam čula da Atikusa zove bratom, dobacila sam pogled Džemu, ali on nije slušao.

Pogledao bi Atikusa pa spustio pogled; upitala sam se misli li da je Atikus na neki način odgovoran za presudu Toma Robinsona.

- Je li s njim sve u redu?, upitala je tetka, pokazujući Džema.

- Uskoro će biti, rekao je Atikus. Za njega je ovo bilo malo previše.

Naš je otac uzdahnuo. - Ja sad idem na spavanje, rekao je. Ako ujutro ne ustanem, nemojte me buditi.

- Smatrala sam da ionako nije pametno dopustiti im...

- Ovo je njihov dom, sestro, rekao je Atikus. Takvim smo ga za njih stvorili pa moraju naučiti da žive u njemu.

- Ali, ne moraju da idu na sud i sve to gledaju..
- To je isto toliko Mejkomb kao i misionarska čajanka.

- Atikuse... Pogled tetke Aleksandre bio je uznemiren. Ti si poslednja osoba od koje bih očekivala da bude ogorčena zbog ovoga.

- Nisam ogorčen, samo sam umoran. Idem u krevet.

- Atikuse..., rekao je Džem tmurno.

Okrenuo se u dovratku. - Molim, sine?

- Kako su to mogli da učine, kako su mogli?

- Ne znam, ali jesu. Učinili su to i pre, učinili su večeras i učiniće opet, a kad učine — čini se da plaču samo deca. Laku noć.

Ali, sve je uvek bolje sledećeg jutra. Atikus je ustao uobičajeno neljudski rano i bio u dnevnom boravku iza Mobajl Redžistera kad smo mi uteturali. Džemovo je jutarnje lice postavljalo pitanje koje su se njegove pospane usne borile postaviti.

- Još nije vreme za zabrinutost, umirivao ga je Atikus dok smo išli u trpezariju. Još nije gotovo. Uložićemo žalbu, u to možeš biti siguran. Zaboga, Kal, šta je ovo? Zurio je u tanjir s doručkom.

Kalpurnija je rekla: - Otac Toma Robinsona poslao vam je jutros to pile, pa sam ga ispekla.

- Reci mu da sam veoma počašćen, ali ni u Beloj kući ne jedu piletinu za doručak. A šta je ovo?

- Sveže pecivo, rekla je Kalpurnija. Poslala ga je Etel iz hotela.

Atikus ju je zbunjeno pogledao, a ona je rekla: - Biće bolje da dođete ovamo i vidite šta je u kuhinji, gospodine Finč.

Pošli smo za njim. Kuhinjski je sto bio pretrpan s toliko hrane da su nas sve mogli pokopati u nju: komadi usoljene svinjetine, paradajz, pasulj, čak i grožđe. Atikus se nasmejao kad je ugledao teglu s konzerviranim svinjskim nožicama.

- Mislite li da će mi tetka dopustiti da ovo jedem u trpezariji?

Kalpurnija je rekla: - Ovo je bilo posvuda oko zadnjeg stepeništa kad sam jutros došla. Oni... oni cene sve što ste učinili, gospodine Finč. Valjda... valjda nisu sebi dopustili previše slobode?

Atikusove su se oči napunile suzama. Nekoliko trenutaka nije ništa rekao.

- Reci im da sam im veoma zahvalan, rekao je zatim. Reci im... reci im da to nikad više ne smeju da učine. Vremena su tako teška...

Izišao je iz kuhinje, otišao u trpezarijuu, izvinio se tetki Aleksandri, stavio šešir i otišao u grad.

Čuli smo Dilove korake u hodniku, pa je Kalpurnija ostavila Atikusov netaknuti doručak na stolu. Između zečjih zalogaja, Dil nam je prepričao reakciju Mis Rejčel na sinoćnja zbivanja: ako čovek poput Atikusa Finča želi da udara glavom o zid, neka samo izvoli.

- Rekao bih joj ja svoje, režao je Dil, glockajući pileći batak, ali jutros nije izgledala kao da bi me slušala. Rekla je da je pola noći bila budna pitajući se gde sam, da je htela da pošalje šerifa po mene, ali je i on bio na suđenju.

- Dile, moraš prestati da odlaziš a da joj prethodno ništa ne kažeš, rekao je Džem. Tako je samo ljutiš.

Dil je strpljivo uzdahnuo. - Govorio sam joj gde idem dok mi se usta nisu osušila — ona samo vidi strahote i tamo gde ih nema. Kladim se da popije pola litre svakog jutra — znam da popije dve čaše. Video sam je.

- Ne govori tako, Dile, rekla je tetka Aleksandra. To ne dolikuje detetu. To je - cinično.

- Nisam ja ciničan, Mis Aleksandra. Valjda nije cinično reći istinu?

- Jeste na način na koji je ti govoriš.

Džem ju je oštro pogledao, a onda je rekao Dilu:

- Idemo. Ponesi batak sa sobom.

Kad smo došli da prednji trem, Mis Stefani Kraford prepričavala je događaje Mis Modi Atkinson i gospodinu Ejveriju. Osvrnuli su se, pogledali nas i nastavili razgovor.

Džem je zaškrgutao zubima. Ja sam poželela da imam neko oružje.

- Mrzim kad te odrasli gledaju, rekao je Dil. Odmah se osećaš kao da si nešto zgrešio.

Alm Modi je povikala da Džem Finč dođe onamo.

Džem je zastenjao i teško ustao s ljuljaške. - Idemo s tobom, rekao je Dil.

Mis Stefani je nos podrhtavao od radoznalosti. Želela je da zna ko nam je dopustio da idemo na sud — ona nas nije videla, ali se jutros po celom gradu prepričava da smo bili na balkonu za crnce. Je li nas Atikus tamo smestio da bi nešto...? Nije li gore bilo tesno sa svim onim...? Je li Skaut razumela sve...? Nije li nas naljutilo kad smo videli da je naš tata izgubio?

- Ćuti, Stefani. Glas Mis Modi bio je ubitačan. Nemam vremena da provedem celo jutro na tremu. Džeme Finč, pozvala sam te da vidim jeste li ti i tvoje kolege za tortu. Ustala sam u pet da je ispečem pa nemoj izvrdavati. Izvini nas, Stefani. Prijatno vam jutro, gospodine Ejveri.

Na kuhinjskom stolu bila je jedna velika torta i dve male.

Trebalo je da budu tri male. Nije ličilo na Mis Modi da zaboravi Dila i to se svakako videlo na nama. Ali, razumeli smo kad je odsekla komad velike torte i dala ga Džemu.

Dok smo jeli, osetili smo da je to način Mis Modi da nam kaže kako se, što se nje tiče, ništa nije promenilo. Mirno je sedela i posmatrala nas.

Iznenada je progovorila. - Ne uzbuđuj se, Džeme. Stvari nikad nisu tako loše kako se čine.

Kad bi Mis Modi u kući htela nešto da kaže nadugačko, raširila bi prste na kolenima i namestila zubalo. I sad je to učinila, pa smo čekali.

- Samo želim da vam kažem da ima ljudi na ovom svetu koji su rođeni za to da za nas obavljaju neprijatne poslove. Vaš je otac jedan od njih.

- Oh, rekao je Džem. "Hm."

- Nemoj ti meni oh i hm, mladi gospodine, odgovorila je Mis Modi, prepoznavši Džemovo fatalističko oglašavanje, nisi još dovoljno star da shvatiš šta sam rekla.
Džem je zurio u napola pojeden komad torte.

- To je kao da si gusenica u čauri, eto kako je, rekao je. Kao nešto što spava na toplom. Uviek sam mislio da su ljudi u Mejkombu najbolji na svetu, barem mi se tako činilo.

- Mi smo najbezopasniji ljudi na svetu, rekla je Mis Modi.

- Tako smo retko pozvani da budemo hrišćani, ali kad se to dogodi, imamo ljude poput Atikusa da to učine za nas.

Džem se žalosno nasmešio. - Da barem ostali u okrugu tako misle.

- Iznenadio bi se kad bi znao koliko ljudi tako misli.

- Ko? Džem je sad govorio glasnije. Ko je u ovom gradu išta preduzeo da pomogne Tomu Robinsonu, ko?

- Kao prvo, njegovi prijatelji crnci, a i ljudi poput nas. Ljudi poput sudije Tejlora. Ljudi poput gospodina Heka Tejta. Prestani da jedeš i počni da misliš Džeme.

Je li ti ikad palo na pamet da sudija Tejlor nije slučajno imenovao Atikusa za Tomovog branioca? Da je sudija možda imao svoje razloge zašto je to učinio?

To je bila zanimljiva pomisao. Takve je slučajeve inače obično dobijao Maksvel Gin, najnoviji advokat u Mejkombu, kome je bilo potrebno iskustvo. Slučaj Toma Robinsona trebalo je da dobije Maksvel Gin.

- Razmisli o tome, govorila je Alm Modi. Nije to bilo slučajno. Sinoć sam sedela napolju na tremu i čekala. Čekala sam i čekala da vas vidim kako se vraćate, i dok sam čekala, pomislila sam: “Atikus Finč neće pobediti, ne može pobediti, ali je jedini u ovom okrugu kadar da postigne da porota ovako dugo zaseda u ovakvom slučaju.” I pomislila sam: “Eto, napravili smo prvi korak — vrlo mali, ali ipak prvi korak.”

- Lepo je sve to što kažete - ali zar ne mogu hrišćanske sudije i advokati da isprave ono što rade proklete porote?, mrmljao je Džem Čim odrastem...

- O tome ćeš morati porazgovarati s ocem, rekla je Mis Modi.

Sišli smo niz novo stepenište Mis Modi na sunce i zatekli Alm Stefani i gospodina Ejverija još u razgovoru. Pomakli su se i stajali pred kućom Alm Stefani. Upravo im je prilazila Alm Rejčel.

- Mislim da ću postati kllovn kad odrastem, rekao je Dil.

Džem i ja smo stali kao ukopani.

- Da, da, klovn, rekao je. S ljudima ne mogu ništa da uradim, osim da im se smejem, pa ću se lepo pridružiti cirkusu i valjati se od smeha.

- Pogrešno si to shvatio, Dile, rekao je Džem. Klovnovi su tužni, a drugi se njima smeju.

E onda ću biti nova vrsta klovna. Stajaću posred ringa i smejati se ljudima. Samo pogledaj onamo, pokazao je prstom. Svi bi oni trebalo da jašu na metlama. Tetka Rejčel to već radi.

Aim Stefani i Aim Rejčel su divlje mahali prema nama, na način koji je u potpunosti opravdao Dilove opaske.

- O Bože, izustio je Džem. Verovatno bi bilo ružno ne otići do njih.

Nešto nije bilo u redu. Gospodin Ejveri je bio crven u licu od napada kijanja i gotovo nas je oduvao s pločnika kad smo im prišli. Aim Stefani se tresla od uzbuđenja, a Mis Rejčel je uhvatila Dila za ramena. - Odmah se vrati u dvorište i ostani tamo, rekla je. Napolju je opasno.

- Šta je bilo?, upitala sam.

- Zar još niste čuli? Pa čitav grad bruji...

U tom trenutku je tetka Aleksandra izišla na trem i pozvala nas, ali zakasnila je. Mis Stefani nam je s užitkom ispričala: jutros je gospodin Bob Jul zaustavio Atikusa na uglu kod pošte, pljunuo u njega i rekao mu da će ga srediti makar na to potrošio čitav život.

23.

- Voleo bih da Bob Jul ne žvače duvan, bio je jedini Atikusov kometar.

Ipak, prema onome što nam je ispričala Mis Stefani Kraford, Atikus je izlazio iz pošte kad mu je prišao gospodin Jul, opsovao ga, pljunuo i zapretio da će ga ubiti. Mis Stefani (koja je, nakon što je dvaput ispričala priču, već i sama bila tamo i sve videla — baš je dolazila iz Džitni Džangla) — dakle, Mis Stefani je rekla da Atikus ni okom nije trepnuo, samo je izvadio maramicu i obrisao lice i onda stajao i pustio da mu gospodin Jul izgovori prostote koje ona kao fina dama ne može da ponovi.

Gospodin Jul bio je veteran nekog nepoznatog rata; ta činjenica i Atikusova miroljubiva reakcija verovatno su ga podstakli da upita: - Previše si ponosan da se boriš, je li ti, crnjoljubivi gade?

Aim Stefani je rekla da je Atikus odgovorio: - Ne, samo sam prestar, stavio ruke u džepove i nastavio svojim putem.

Mis Stefani je rekla da se Atikusu mora priznati da katkad ima opor smisao za humor.

Džemu i meni to nije bilo nimalo zabavno.

- Na kraju krajeva, rekla sam, nekada je bio najubitačniji strelac u okrugu. Mogao je...

- Znaš da on ne bi nosio pištolj, Skaut. Čak ga ni nema, rekao je Džem. Nije ga imao čak ni one večeri pred zatvorom. Rekao mi je da je nošenje oružja poziv da neko puca u tebe.

- Ovo je drgačije, rekla sam. Mogli bismo mu reći da ga od nekoga posudi.

To smo i učinili, a on je samo rekao: - Besmislica.

Dil je smatrao da bi možda pomogao drugačiji pristup: na kraju krajeva, mi bismo umrli od gladi kad bi ga gospodin Jul ubio, a odgajala bi nas isključivo tetka Aleksandra, a svi znamo šta bi uradila pre nego što bi se Atikus ohladio - otpustila bi Kalpurniju.

Džem je rekao da bi možda pomoglo kad bih ja plakala i zapomagala, s obzirom da sam devojčica. Ni to nije uspelo.

Ali, kad je primetio kako se vučemo po komšiluku, ne jedemo i ne radimo svoje uobičajene aktivnosti, Atikus je shvatio koliko smo se uplašili. Jedne večeri je pokušao da namami Džema novim sportskim časopisom; kad je video kako ga je Džem nezainteresovano prelistao i odložio, upitao je: - Šta te muči, sine?

Džem je bio izravan. - Gospodin Jul.

- Šta se dogodilo?

- Ništa se nije dogodilo. Bojimo se za tebe i mislimo da bi nešto morao da preduzmeš u vezi s njim.

Atikus se suvo nasmešio. - A šta da preduzmem? Da tražim zabranu približavanja?

- Kad neko kaže da će te ubiti, verovatno tako i misli.

- On je to mislio onda kad je rekao, rekao je Atikus. Džeme, pokušaj da se na trenutak zamisliš u koži gospodina Jula. Na suđenju sam mu uništio i zadnji ostatak verodostojnosti, ako ju je uopšte imao. Morao je nekako da mi se osveti, ljudi poput njega to uvek moraju. Pa ako je to što mi je pljunuo u lice i pretio poštedelo Mejel Jul samo jednih batina, rado to prihvatam. Morao je na nekome da se iskali, a meni je draže da sam to ja nego njegova deca. Razumeš li?

Džem je klimnuo glavom.

Tetka Aleksandra je ušla u sobu kad je Atikus govorio: - Nemamo zašto da strahujemo od Boba Jula, onog jutra je sebi olakšao dušu.

- Ja ne bih bila tako sigurna u to, Atikuse, rekla je. Ljudi poput njega spremni su na sve da se osvete. Znaš i sam kakvi su.

- A šta mi to Jul može, sestro?

- Nešto podmuklo i skriveno, rekla je teta Aleksandra. Računaj na to.

- Niko u Mejkombu nema mogućnost da učini nešto skriveno, rekao je Atikus.

Posle toga se više nismo bojali. Leto je prolazilo pa smo nastojali da ga što bolje iskoristimo. Atikus nas je uverio da se Tomu Robinsonu ništa neće dogoditi dok apelacioni sud ne razmotri njegov slučaj i da Tom ima dobre izglede da ga oslobode ili da se barem održi novo suđenje. Bio je u zatvoru Enfild, u okrugu Čester, stotinjak kilometara odavde. Pitala sam Atikusa da li Toma smeju da posećuju žena i deca, a on je rekao da ne.

- Ako izgubi na apelacionom sudu, upitala sam jedne večeri, šta će biti s njim?

- Završiće na stolici, rekao je Atikus, osim ako mu guverner ne ublaži kaznu. Ali, još nije vreme za zabrinutost, Skaut Imamo dobre izglede.

Džem se ispružio na sofi i čitao Popularnu mehaniku. Podigao je glavu.

- To nije pravedno. On nikoga nije ubio, čak i da jeste kriv. Nije nikome oduzeo život.

- Znaš da je u Alabami za silovanje smrtna kazna, rekao je Atikus.

- Da, ali porota nije morala da mu izrekne smrtnu kaznu — da su hteli, mogli su ga osuditi na dvadeset godina.

S obzirom na to, rekao je Atikus, da je Tom Robinson crnac, Džeme, nema te porote u ovom delu sveta koja će reći: “Mislimo da si kriv, ali ne jako” kada je reč o takvoj optužbi. Kad ga nisu direktno oslobodili, ostalo nije imalo smisla.

Džem je odmahivao glavom. - Znam da to nije u redu, ali ne mogu da dokučim tačno zašto; možda za silovanje ne bi trebalo da bude smrtne kazne...

Atikus je spustio novine pokraj stolice za ljuljanje. Rekao je da nema prigovora na zakon o silovanju, uopšte ne, ali da mu se nimalo ne sviđa kad tužilac traži a porota odobri smrtnu kaznu u slučaju koji se temelji samo na indicijama. Pogledao me, video da slušam, pa je pojednostavio.

Hoću da kažem, pre nego što čoveka osude na smrt, recimo zbog ubistva, trebalo bi da postoji barem jedan svedok. Neko bi morao moći reći: 'Da, bio sam tamo i video kako je potegnuo okidač."

- Ali, mnogi su obešeni na osnovu indicija, rekao je Džem.

- Znam, i dobar deo njih je to verovatno zaslužio — ali ako nema svedoka, uvek postoji sumnja, makar i samo senka sumnje. Zakon traži “razumnu sumnju”, ali ja mislim da optuženi ima pravo i na senku sumnje. Uvek postoji mogućnost, ma kako malo verovatna bila, da je nevin.

- Onda se sve vraća na porotu. Trebalo bi ukinuti porote, odlučno je rekao Džem.

Atikus se trudio da potisne smešak, ali nije uspeo.

- Prilično si strog prema nama, sine. Mislim da možda postoji bolji način. Promeniti zakon. Promeniti ga tako da samo sudije imaju nadležnost da određuju kaznu u slučajevima koji dopuštaju smrtnu kaznu.

- Onda idi u Montgomeri i promeni zakon.

- Iznenadio bi se kako je to teško. Ja neću doživeti da se zakon promeni, a ako ti to doživiš, bićeš već starac.

Džemu to nije bilo dovoljno. - Ne, gospodine, trebalo bi ukinuti porote. On uopšte nije bio kriv, a oni su rekli da jeste.

- Da si ti bio u toj poroti, sine, zajedno s jedanaest dečaka poput tebe, on bi sad bio slobodan, rekao je Atikus. Ništa u tvom životu dosad nije iskvarilo tvoj način razmišljanja. Tomova porota se sastojala od dvanaest ljudi koji su u svakodnevnom životu razumni, ali tokom suđenja se nešto isprečilo između njih i razuma. Isto si video one večeri pred zatvorom. Kad su oni ljudi otišli, nisu otišli kao razumni ljudi — otišli su zato što smo mi bili tamo. U našem svetu postoji nešto zbog čega ljudi gube glavu - ne mogu biti pravedni sve i kad bi pokušali.

U našim sudovima, kada je reč crnca suprotstavljena reči belca, belac uvek pobedi. To je ružno, ali je tako.

- Zbog toga to još uvek nije u redu, rekao je Džem tvrdoglavo. Blago je šakom udario koleno. Ne možeš jednostavno osuditi čoveka na osnovu takvih dokaza — ne možeš.

- Ti ne bi mogao, ali oni su mogli i to su i učinili. Što budeš stariji, to ćeš češće to viđati. Sudnica bi trebalo da bude mesto na kom vlada pravednost, bez obzira koje je dugine boje optuženi, ali ljudi su skloni uneti svoju kivnost ravno u porotu. Kad budeš stariji, videćeš svakog dana kako belci varaju crnce, ali reći ću ti nešto i dobro to zapamti — kad god belac to učini crncu, ko god bio, koliko god bio bogat ili poticao iz otmene porodice, taj je belac đubre. i Atikus je govorio tako tiho da su nas njegove poslednje reči trgle. Podigla sam pogled i videla da mu je lice odlučno. Za mene ne postoji ništa odvratnije nego kad bezvredni belac iskoristi crnčevo neznanje. Ne zavaravajte se — sve se to nakuplja i jednog ćemo dana zbog toga morati da platimo. Nadam se samo da to neće biti tokom vašeg životnog veka.

Džem se češao po glavi. Odjednom je razrogačio oči.

- Atikuse, rekao je, zašto ljudi poput nas i Mis Modi nikad nisu u poroti? Nikad u poroti ne vidimo nikoga iz Mejkomba — svi su iz divljine.

Atikus se zavalio u stolicu za ljuljanje. Zbog nekog se razloga činilo da je zadovoljan Džemom.

- Pitao sam se kad će ti to pasti na pamet, rekao je. Ima mnogo razloga. Kao prvo, Mis Modi ne može da bude u poroti zato što je žena.

- Hoćeš da kažeš da žene u Alabami ne mogu...? Bila sam ogorčena.

- Da. Valjda je to zato da se naše krhke žene zaštite od slučajeva kao što je Tomov. Osim toga, Atikus se nasmejao, sumnjam da bismo ikad dočekali kraj suđenja — gospođe bi stalno prekidale i postavljale pitanja.

Džem i ja smo se nasmejali. Mis Modi bi bila sjajna u poroti. Pomislila sam na staru gospođu Duboz u njenim kolicima: "Prestani lupati tim čekićem, Džone Tejlore, želim ovog čoveka nešto da pitam." Možda su naši preci ipak bili mudri.

Atikus je govorio: - S ljudima poput nas — to je naš deo računa. Obično dobijemo onakve porote kakve zaslužujemo. Naši sugrađani, kao prvo, nisu zainteresovani. Kao drugo, boje se. Osim toga...

- Boje se? Zašto?, upitao je Džem..

- Pa, šta kad bi... Recimo, kad bi gospodin Link Diz morao da odluči koliku odštetu treba dodeliti Mis Modi nakon što je Mis Rejčel pregazi automobilom. Linku ne bi bilo drago da izgubi ni jednu ni drugu kao mušteriju u svojoj prodavnici , nije li tako? I tako će reći sudiji da ne može da bude porotnik jer nema ko da mu pazi na radnju. I sudija Tejlor uvaži opravdanje. Ponekad besno, ali uvaži opravdanje.

- A zašto bi on mislio da bi ijedna od njih prestala da kupuje kod njega?, upitala sam.

Džem je rekao: - Mis Rejčel bi, a Mis Modi ne bi. Ali, glasanje porote je tajno, Atikuse.

Naš se otac nasmejao. - Još mnogo toga moraš naučiti, sine. Glasanje porote trebalo bi da bude tajno. Kad je u poroti, čovek mora da odluči i izjasni se o nečemu. Ljudi to ne vole da rade. Ponekad je neprijatno.

- Tomova porota se bogami brzo odlučila, promrmljao je Džem.

Atikus je počeo da se poigrava džepnim satom.

- Ne, nije, rekao je, više sebi nego nama. To je bilo jedino zbog čega sam pomislio kako bi ovo mogla biti najava početka. Toj je poroti trebalo nekoliko sati. Presuda je možda bila neizbežna, ali obično se donese za nekoliko minuta. Ovaj put... Prekinuo se i pogledao nas. Možda će vas zanimati da je jedan član porote bio prilično tvrdoglav - u početku je bio za oslobadajuću presudu.

- Ko to? Džem je bio zapanjen.

Atikusu su zasjale oči. Nije na meni da to kažem, ali reći ću vam ovo: to je jedan od vaših prijatelja iz Old Saruma...

- Jedan od Kaningamovih? povikao je Džem. Jedan od... Ali, nisam nijednog prepoznao. Ti se šališ.

Iskosa je pogledao Atikusa.

- Jedan od njihovih. Nisam tražio da ga isključe jer sam imao neki predosećaj. Samo predosećaj. Mogao sam to da tražim, ali nisam.

- Moj Bože, rekao je Džem zadivljeno. Čas pokušavaju da ga ubiju, čas da ga oslobode. Dok sam živ neću razumeti te ljude.

Atikus je rekao da ih samo moraš poznavati. Rekao je da Kaningamovi nisu ni od koga ništa primili ili uzeli otkako su se doselili u Novi svet. I još nešto — kad jednom zadobiješ njihovo poštovanje, boriće se za tebe rukama i nogama. Rekao je da je imao osećaj, samo slutnju, da su one večeri otišli iz zatvora s velikim poštovanjem prema Finčevima. A onda, rekao je, bio je potreban udarac groma i još jedan Kaningam da ga odgovore. Da smo imali dvojicu takvih, porota bi bila podvojena.

Džem je polako rekao: - Hoćeš da kažeš da si zaista pustio u porotu čoveka koji je prethodne večeri hteo da te ubije? Kako si mogao tako da rizikuješ, Atikuse, kako si mogao?

- Kad bolje razmisliš, rizik nije bio velik. Nema velike razlike između jednog čoveka koji će ga osuditi i drugog čoveka koji će ga osuditi, zar nije tako? Na celom je popisu jedino on bio nepoznanica.

- U kakvom je srodstvu taj čovek s Volterom Kaningamom?, upitala sam.

Atikus je ustao, protegao se i zevnuo. Nije još bilo vreme ni da mi pođemo u krevet, ali znali smo da on želi malo da čita novine. Uzeo ih je, presavio i lupnuo me po glavi. - Da vidimo, rekao je. Aha, sad znam. Dvostruki bratanac.

- Kako je to moguće?

- Dve su se sestre udale za dva brata. To je sve što ću ti reći — ostalo odgonetni sama.

Mučila sam se i zaključila da, kad bih se ja udala za Džema i kad bi Dil imao sestru s kojom bi se oženio, onda bi naša deca bila dvostruki bratanci i sestrične. - Vidiš vraga, Džeme, rekla sam kad je Atikus otišao, čudan su oni svet. Jesi li to čula, tetka?

Tetka Aleksandra je heklala prostirku i nije nas gledala, ali nas jeste slušala. Sedela je u svojoj stolici za ljuljanje s korpom uz noge i prostirkom na krilu. Nikad mi neće biti jasno zašto gospođe heklaju vunene prostirke kad je ovako vruće.

- Čula sam, rekla je.

Setila sam se davnog groznog događaja kad sam priskočila mladom Volteru Kaningamu u pomoć. Sad mi je bilo drago što sam to učinila. - Čim počne škola, pozvaću Voltera na večeru, rekla sam, zaboravljajući svoju prethodnu odluku da ću ga izmlatiti čim ga vidim.

Može ponekad ostati i posle škole. Atikus može da ga vrati kući u Old Sarum. Možda može i prenoćiti kod nas, ha, Džeme?

Videćemo još, rekla je tetka Aleksandra - kod nje su te reči uvek bile pretnja, a ne obećanje. Iznenađeno sam se okrenula.

- Zašto ne, tetka? Oni su dobri ljudi.

Pogledala me preko naočara. - Džin Luiz, nimalo ne sumnjam da su dobri ljudi. Ali nisu naša vrsta ljudi.

Džem je rekao: - Hoće da kaže da su pečurke, Skaut.

- Kako to, pečurke?

- Ma, seljačine. Vole narodnjake i tome slično.

- Pa i ja to volim...

- Ne budi smešna Džin Luiz, rekla je tetka Alexandra. Možeš da ribaš Voltera Kaningama dok ne zablista, možeš da mu obuješ cipele i obučeš mu novo odelo, ali on svejedno nikad neće biti kao Džem. Osim toga, ta je porodica sklona piću. Žene iz porodice Finč ne zanimaju se za takve ljude.

- Te-tka, rekao je Džem, pa njoj još nije ni devet godina.

- To ne znači da je prerano da nauči.

Tetka Aleksandra je rekla svoje. Živo sam se setila poslednje dogodovštine kad je nešto zabranila. Nikad mi nije bilo jasno zašto. Bilo je to kad sam bila zaokupljena planom da posetim Kalpurniju kod kuće — bila sam radoznala i zainteresovana; želela sam da vidim njeno "društvo", da vidim kako živi, ko su joj prijatelji. Ali, mogla sam isto tako poželeti da vidim tamnu stranu meseca. Ovaj put je taktika bila drugačija, ali je tetka Aleksandra imala isti cilj. Možda je zato i došla da živii s nama — da nam pomogne da izaberemo prijatelje.

Ipak, odlučila sam da se opirem koliko god mogu. - Ako su dobri ljudi, zašto onda ne smem da budem ljubazna prema Volteru?

Nisam rekla da ne budeš ljubazna prema njemu. Treba da budeš pristojna i uljudna, treba prema svima biti pristojan, dušo. Ali, to ne znači da ih moraš pozivati kući.

- A šta da nam je rod, tetka?

- Činjenica je da nije, a da jeste, moj bi odgovor bio isti.

- Tetka, oglasio se Džem, Atikus kaže da možeš birati prijatelje, ali ne možeš rodbinu — i dalje su ti rodbina, priznavao ih ti ili ne, a glupo izgledaš kad ih ne priznaješ.

- To liči na tvog oca, rekla je teta Aleksandra, a ja i dalje tvrdim da Džin Luiz neće pozvati Voltera Kaningama u ovu kuću. Sve i da joj je dvostruki bratanac u drugom kolenu, ne bi bio primljen u ovoj kući osim da dođe kod Atikusa poslom. I to je to.

Rekla je "nipošto", ali je ovog put bila voljna da iznese razloge. - Ali, želim da se igram s Volterom, tetka. Zašto ne smem?

Skinula je naočare i zagledala se u mene.

- Reći ću ti zašto, rekla je. "Jer — je — on — smeće, eto zašto se ne smeš da se igraš s njim. Neću da pokupiš njegove navike i naučiš sam Bog zna šta od njega. Već si ionako ocu dovoljno teška.

- Ne znam šta sam bila u stanju da uradim, ali me Džem zaustavio. Uhvatio me za ramena, zagrlio i odveo uplakanu u svoju sobu. Atikus nas je čuo i provirio kroz vrata.

- Sve je u redu, tata, rekao je Džem odsečno, nije joj ništa.

Atikus je otišao.

- Evo ti bombon, Skaut. Džem je iz džepa izvadio voćni bombon.

Trebalo mi je nekoliko minuta da ga prežvačem u ukusnu masu u ustima.

Džem je preslagao predmete na svom ormariću. Kosa mu je štrčala i odpozadi i napred i ja sam se upitala hoće li ikad izgledati kao kosa odraslog muškarca — možda da obrije glavu i krene od početka. Obrve su mu postale gušće, a primetila sam i da se stanjio. Rastao je.

Kad se okrenuo, valjda je mislio da ću se opet rasplakati, jer je rekao: - Pokazaću ti nešto ako obećaš da nikome nećeš reći.

Upitala sam šta.

Raskopčao je košulju i sramežljivo se nasmejao.

- Da i šta?

- Zar ne vidiš?

- Ne.

- Pa, dlake.

- Gde?

- Tu. Evo tu.

Pokušavao je da me uteši, pa sam rekla da lepo izgledaju, iako ništa nisam videla.

- Baš lepo, Džeme.

- Narasle su mi i ispod pazuha, rekao je. Sledeće godine ću da pokušam da uđem u fudbalski tim. Skaut, ne dozvoli da te tetka nervira.

Činilo mi se da mi je još juče govorio da ja ne sekiram tetku.

- Znaš da nije navikla na devojčice, rekao je, barem ne na devojčice poput tebe. Pokušava od tebe da napravi damu. Zar ne bi mogla da počneš da učiš da šiješ ili tako nešto?

- Ni pod razno. Ja se njoj jednostavno ne sviđam, to ti je to, i nije me briga. Razbesnelo me što je rekla da je Volter Kaningam smeće, Džeme, a ne to što je rekla da sam tati na teretu. To smo već razjasnili, ja sam ga pitala jesam li mu teška, a on je rekao ne naročito, ne toliko da ne bi mogao da me nosi i da se ne brinem zbog toga. Ne, naljutila me zbog Voltera - on nije smeće, Džeme. Nije poput Julovih.

Džem je zbacio cipele i podigao noge na krevet. Naslonio se na jastuk i upalio lampu za čitanje. - Znaš šta, Skaut? Sad mi je sve jasno. Na svetu postoje četiri vrste ljudi. Postoje obični ljudi kao što smo mi i naše komšije, postoje ljudi poput Kaningamovih, tamo po selima, oni poput Julovih na smetlištu, i crnci.

- A šta je s Kinezima i Kahunima dole u okrugu Boldvin?

- Mislio sam u okrugu Mejkomb. Stvar je u tome što ljudi poput nas ne vole Kaningamove, Kaningamovi ne vole Julove, a Julovi mrze i preziru crnce.

Upitala sam Džema ako je u tome stvar, zašto onda porota koja se sastojala od ljudi poput Kaningamovih nije oslobodila Toma u inat Julovima.

Džem je odbacio moje pitanje rekavši da je detinjasto.

- Znaš, rekao je, video sam kako Atikus lupka nogom kad na radiju puštaju seljačku glazbu, i on voli umakati hleb u šerpu više nego iko koga znam...

- Onda smo mi kao Kaningamovi, rekla sam. Ne razumem zašto tetka...

- Ne, čekaj da završim - imaš pravo, ali smo ipak nekako drugačiji. Atikus je jednom rekao da tetka toliko drži do porodice zato što jedino imamo uvažene pretke, a nemamo ni prebijene pare.

- Pa, ne znam, Džeme — meni je Atikus jednom rekao da su sve te priče o starim porodicama gluposti jer je svačija porodica podjednako stara kao i svaka druga. Ja sam ga pitala odnosi li se to i na crnce i na Engleze, a on je rekao da.

- Uvažena porodica nije isto što i stara porodica, rekao je Džem. Mislim da je tu važno kad su ti preci naučili da čitaju i pišu. Skaut, mnogo sam razmišljao o tome i to je jedini razlog koji mi pada na pamet.

- Valjda je jednom dok su Finčijevi još bili u Egiptu neki od njih naučio hijeroglif ili dva i to preneo svome sinu, nasmejao se Džem. Zamisli, tetka se ponosi time što je njen pradeda znao da čita i piše - gospode se ponose baš čudnim stvarima.

- E pa, meni je drago što je to znao jer ko bi inače naučio Atikusa i ostale, a da Atikus ne zna da čita, ti i ja bismo nagrabusili. Ne mislim da to znači biti uvažena porodica, Džeme.

- Ali, kako onda objašnjavaš to da su Kaningamovi drugačiji? Gospodin Volter jedva zna i da se potpiše, video sam ga. Mi samo znamo da čitamo i pišemo duže nego oni.

- Ne, svako mora naučiti sam, niko se ne rodi s tim znanjem. Onaj Volter je jako pametan, ponavlja samo zato što mora da pomaže tati pa ne može u školu. Njemu ništa ne nedostaje. Ne, Džeme, mislim da postoji samo jedna vrsta ljudi: ljudi.

Džem se okrenuo i šakom udario jastuk. Kad se ponovno namestio, bio je namršten. Opet je počeo da tone pa sam se zabrinula. Obrve su mu se skupile a usta pretvorila u tanku crtu.

Neko vreme je ćutao.

- I ja sam tako mislio, rekao je na kraju, kad sam bio tvojih godina. Ako postoji samo jedna vrsta ljudi, zašto se ne slažu? Ako su svi slični, zašto toliko preziru jedni druge? Skaut, mislim da sam nešto počeo da shvatam. Mislim da sam počeo da shvatam zašto Bu Redli stalno ostaje u kući — to je zato što želi da ostane unutra.

24.

Kalpurnija je nosila svoju najuštirkaniju kecelju. Nosila je poslužavnik sa šarlotom. Leđima se okrenula prema vratima i blago ih pritisnula. Divila sam se lakoći i gracioznosti s kojom je nosila velike količine krhkih stvari. Valjda joj se divila i tetka Aleksandra, jer joj je dopustila da danas poslužuje.

Avgust je gotovo prešao u septembar. Dil je sutradan trebalo da ode u Meridijan; danas je bio s Džemom na Bejkers Ediju. Džem se zapanjio i razbesnio kad je saznao da Dila niko nikad nije naučio da pliva, a on je plivanje smatrao podjednako nužnim kao hodanje. Proveli su dva dana na rečici, rekli da idu da plivaju goli pa da zato ne mogu s njima, pa sam samotne sate provodila s Kalpurnijom i Mis Modi.

Danas su tetka Aleksandra i članice njenog misionarskog kružoka po celoj kući vodile borbu za dobro. Čula sam iz kuhinje kako gospođa Grejs Merveder u dnevnom boravku podnosi izveštaj o žalosnom životu Mruna, ili mi je barem tako zvučalo. Strpali bi žene u zasebnu kolibu kad bi im došlo vreme, šta god to značilo; nisu imali osećaj za porodicu — znala sam da će se tetka zbog toga uzbuditi — i izlagali su decu strašnom mučenju kad bi navršila trinaest godina; bili su puni krpelja i pantljičare, žvakali su koru nekog stabla i pljuvali je u zajedničku posudu, a onda se time opijali.

Nakon toga su gospođe prekinule sastanak i čekale osveženje.

Nisam znala da li želim da uđem u trpezariju ili ostanem napolju.

Tetka Aleksandra mi je rekla da im se pridružim na osveženju; nije potrebno da budem na poslovnom delu sastanka, rekla je da bi mi bilo dosadno. Imala sam na sebi nedjeljnu ružičastu haljinu, cipele i podsuknju; pomislila sam kako će Kalpurnija, ako išta prospem, ponovno morati da pere moju haljinu za sutra. A imala je pretrpan dan. Odlučila sam da ostanem napolju.

- Mogu li da ti pomognem, Kal?, želeći da budem od ikakve koristi.

Kalpurnija je zastala pred vratima. - Budi tiha kao miš u onom ćošku, rekla je, pa kad se vratim, možeš da mi pomogneš da natovarim poslužavnike.

Blago brujanje ženskih glasova postalo je glasnije kad je otvorila vrata:

Ah, Aleksandra, nikad nisam videla takve šarlote... predivno... meni korica nikad ne ispadne tako... ko bi se setio kolačića s bobicama... Kalpurnija? ...ko bi to pomislio... je li ti iko rekao da je pastorova žena... ne-eee, jeste, a drugo joj još nije ni prohodalo...

Utihnule su pa sam znala da su sve poslužene. Kalpurnija se vratila i stavila majčin teški srebrni bokal na poslužavnik.

- Ovaj bokal za kafu je prava retkost, promrmljala je. Takve više ne prave.

- Mogu li ja da ga nosim?

- Ako budeš oprezna i pripaziš da ti ne ispadne. Stavi ga na kraj stola, ispred Mis Aleksandre. Tamo gde su šoljice. Ona će sipati.

Pokušala sam da naslonim zadnjicu na vrata kao Kalpurnija, ali nisu se ni pomakla. Ona se nasmejala i otvorila mi ih. - Pazi, teško je. Ne gledaj u njega pa nećeš ništa prosuti.

Moje je putovanje bilo uspešno: tetka Aleksandra mi se blistavo nasmešila.

- Ostani s nama, Džin, rekla je. Bio je to deo njene kampanje da me pretvori u damu. Bilo je uobičajeno da svaka domaćica kružoka pozove i susede na osveženje, bili oni baptisti ili prezbiterijanci, što je objašnjavalo prisutnost Mis Rejčel (koja je bila trezvenjakinja), Mis Modi i Mis Stefani Kraford. Sva živčana, sela sam pokraj Mis Modi i pitala se zašto gospođe stavljaju šešir na glavu kad idu samo do susedne kuće. Gospođe u većem broju uvek su me nekako plašile i budile u meni želju da budem na nekom drugom mestu, ali taj je osećaj tetka Aleksandra nazvala mojom "razmaženošću". Gospođe su bile obučene u sveže pastelne boje; većina je bila jako napuderisana, ali nisu imale rumenilo na obrazima; koristile su jedino ruž za usta prirodne boje. Na noktima su imale lak prirodne boje, premda su neke od mladih nosile ružičast.

Predivno su mirisale. Mirno sam sedela, držeći se čvrsto za rukohvate stolice za ljuljanje i čekala da mi se neko obrati.

Zablistao je zlatni most Aim Mis Modi. - Baš si lepo obučena, Mis Džin Luiz, rekla je. Gde su ti danas pantalone?

- Ispod haljine.

Nisam nameravala da budem duhovita, ali gospođe su se nasmejale. Obrazi su me zapekli od rumenila kad sam shvatila kako sam se zabunila, ali Mis Modi me ozbiljno gledala. Ona mi se nikad nije smejala osim kad sam želela da budem duhovita. U nagloj tišini koja je nastala, Mis Stefani Kraford je doviknula preko sobe: - Šta ćeš postati kad odrasteš, Džin Luiz? Advokatica?

- Ne, gospođo, nisam razmišljala o tome..., odgovorila sam, zahvalna Mis Stefani što je promenila temu. Brzo sam počela da smišljam poziv za sebe. Medicinska sestra? Pilot? Pa...

- Ah, a ja sam mislila da ćeš biti advokatica — već si počela da odlaziš na sud.

Gospođe su se opet nasmejale.

- Ta je Stefani baš duhovita, rekao je neko. To je Mis Sttefani ohrabrilo da nastavi. - Zar ne želiš da budeš advokatica?

Mis Modi mi je dotakla ruku, a ja sam blago odgovorila:

- Ne, gospođo, samo dama.

Mis Stefani me sumnjičavo odmerila, zaključila da nisam nameravala da budem drska i onda je samo rekla: - Pa, nećeš daleko dogurati dok ne počneš češće da nosiš haljine.

Mis Modi mi je čvrsto stisnula ruku pa nisam ništa rekla. Bila mi je dovoljna njena toplina.

S leve strane mi je sedela Mis Grejs Merveder pa sam pomislila da bi bilo pristojno razgovarati s njom. Gospodin Merveder, predani metodista, čini se, nije video ništa naročito u tome da peva "Amejzing Grejs". Ali, svi u Mejkombu verovali su da ga je gospođa Merveder otreznila i napravila od njega donekle korisnog građanina. Ona je bez sumnje bila najreligioznija osoba u gradu. Smišljala sam koja bi je tema zanimala.

- O čemu ste danas govorile?, upitala sam je.

- Oh, dete, o onim jadnim Mrunama, rekla je i nastavila. Nisam morala da joj postavljam dodatna pitanja. Njene bi se krupne oči uvek napunile suzama kad bi mislila na potlačene.

- Žive u onoj prašumi i nemaju nikoga osim Džej Grejmsa Evereta, rekla je. Nijedan im se belac neće približiti osim blaženog Džej Grejmsa Evereta.

Gospođa Merveder služila se svojim glasom kao orguljama: svaka je reč trajala pun takt:

- Siromaštvo... mrak... nemoral — niko to ne poznaje osim Džej Grejmsa Evereta. Znaš, kad me crkva poslala na onaj zbor, Džej Grejms Everet .mi je rekao...

- Zar je bio tamo, gospoo Meveder? Mislila sam da...

Bio je na dopustu. Džej Grejms Everet mi je rekao, rekao je: “Gospođo Merveder, nemate ni približnu predstavu, ni približnu, o tome sa čime se tamo borimo“. Tako mi je rekao. "Da, gospođo."

- A ja sam mu rekla: “Gospodine Everet“, rekla sam, “gospode iz Južne metodističke episkopalne crkve Alabame su uz vas sto posto.“ Tako sam mu rekla. I, znaš, na licu mesta sam se zavetovala u srcu. Rekla sam sebi da ću, kad se vratim kući, održati predavanje o Mrunama i preneti poruku Džej Grejmsa Evereta u Mejkomb, i sad upravo to činim.

- Da, gospođo.

Kad je gospođa Merveder odmahnula glavom, crne kovrče su joj se zatresle.

- Džin Luiz, rekla je, ti si srećna devojčica. Živiš u hrišćanskom domu s hrišćanima u hrišćanskom gradu. Tamo gde je Džej Grejms Everet vladaju samo beda i nemoral.

- Da, gospođo.

- Beda i nemoral — šta si rekla, Gertrud?

Gospođa Merveder se svojim zvonkim glasom obratila gospođi koja je sedila do nje.

- Ah, to. Pa, ja uvek kažem, treba oprostiti i zaboraviti, oprostiti i zaboraviti. Ta bi crkva trebalo da joj pomogne da odsad živi hrišćanskim životom, zbog one dece. Neko od muškaraca trebao bi da ode tamo i kaže njihovom pastoru da je na to podstakne.

- Oprostite, gospođo Merveder, prekinula sam je, govorite li vi to o Mejel Jul?

- Mej...? Ne, dete. O ženi onog crnje. Tomovoj ženi, Toma...

- Robinsona, gospođo.

Gospođa Merveder se ponovo okrenula svojoj komšinici.

- Moje je uverenje, Gertrud, nastavila je, premda se ne slažu svi sa mnom, ako im samo damo na znanje da smo im oprostili, da smo zaboravili, onda će sve ovo proći.

- Hm... gospođo Merveder, ponovo sam je prekinula, šta će to proći?

Opet se okrenula prema meni. Gospođa Merveder bila je jedna od onih odraslih ljudi bez dece koji misle da s decom treba govoriti drugačijim tonom.

- Ništa, Džin Luiz, rekla je u largu, samo su kuvarice i poljski radnici nezadovoljni, ali to se sad smiruje - gunđali su ceo dan nakon suđenja.

Gospođa Merveder se okrenula gospođi Farou: - Gertrud, kažem ti, nema ničega napornijeg od nadurenog crnje. Obese nos dovde. Pokvari ti dan kad ih vidiš u kuhinji. Znaš šta sam rekla svojoj Sofi? Rekla sam: "Sofi, danas jednostavno nisi hrišćanka. Isus Hrist se nikad nije durio i gunđao.“ I znaš, to joj je koristilo. Podigla je pogled s poda i rekla: 'Ne, gospođo Merveder, Isus nikad nije gunđao.“ Kažem ti, Gertrud, nikad ne treba propustiti priliku da se setimo Gospodina.

Setila sam se prastarih malih orgulja u kapelici na Finčiz Lendingu. Kad sam bila sasvim mala, ako sam čitav dan bila dobra, Atikus bi mi dopustio da pumpam mehove dok bi on nešto svirao jednim prstom. Poslednja bi nota trajala onoliko dugo koliko bi bilo vazduha da je održi. Gospođi Merveder je ponestalo vazduha, prema mom mišljenju, pa se punila, a gospoda Farou se pripremala da progovori.

Gospođa Farou bila je predivno građena žena bledih očiju i uskih stopala. Imala je svežu trajnu pa joj je kosa izgledala kao gomila sitnih lokni. Bila je druga najreligioznija žena u Mejkombu. Imala je neobičnu naviku da pre svake reči izgovori blagi sibilant. - S-s-s Grejs, rekla je, baš sam i ja neki dan rekla bratu Hadsonu. “S-s-s brate Hadson, rekla sam, “čini se da vodimo beznadežnu borbu, beznadnu borbu. “ Rekla sam: “S-s-s njima to ništa ne znači. Možemo ih školovati koliko god hoćemo, možemo se truditi da ih pretvorimo u hrišćane, ali noću nijedna žena nije sigurna u svom krevetu. “ A on će meni: “Gospođo Farou, eto na što smo spali“ S-s-s ja sam mu rekla da se potpuno slažem.

Gospođa Merveder je mudro klimala. Njen se glas uzdigao iznad zveckanja šoljica i tihog zvuka žvakanja. - Gertrud, rekla je, kažem ti, u ovom gradu ima dobrih ljudi koji su u zabludi. Hoću reći, onih koji misle da čine dobro. Ne želim, naravno, spominjati imena, ali samo su ih podboli. To je sve što su postigli. Možda je tada to izgledalo ispravno, ne znam, nisam obrazovana u tom području, ali njihovo durenje... nezadovoljstvo... Kažem ti, da se moja Sofi tako držala još jedan dan, ja bih je otpustila. Nikad joj nije doprlo do mozga da je držim samo zato što su teška vremena i što joj treba dolar i četvrt koji joj dajem svake nedelje.

- A njegova hrana je dobra, nije li tako?

To je rekla Mis Modi. U uglovima usana pojavile su joj se dve napete crte. Ćutke je sedela pokraj mene držeći šoljicu sa kafom na kolenu. Ja sam odavno izgubila nit razgovora, kad su prestale da razgovaraju o ženi Toma Robinsona; razmišljala sam o Finčiz Lendingu i o reci. Tetka Aleksandra nije imala pravo: poslovni deo sastanka je bio uzbudljiv, a društveni dosadan.

- Modi, ne znam šta hoćeš da kažeš, rekla je gospoda Merveder.

- Sigurna sam da znaš, odsečno je odgovorila Mis Modi.

Više ništa nije rekla. Kad je Mis Modi bila besna, stvarno je bila ledena. Nešto ju je jako naljutilo i njene su zelene oči bile podjednako hladne kao njen glas. Gospođa Merveder je pocrvenela, pogledala mene pa odvratila pogled. Gospođu Farou nisam mogla da vidim.. Tetka Aleksandra ustala je i brzo počela da poslužuje još hrane, pritom nesmetano uplevši gospodu Merveder i gospođu Gejts u razgovor. Kad ih je još povezala s gospođom Perkins, tetka Aleksandra se odmakla. Uputila je Mis Modi pogled čiste zahvalnosti, a ja sam se čudila svetu žena. Aim Modi i tetka Aleksandra nikad nisu bile naročito bliske, a sad joj tetka prećutno na nečemu zahvaljuje. Nisam znala na čemu. Bilo mi je dovoljno da znam da je tetka Aleksandra kadra da oseti zahvalnost za pomoć.

Bez svake sumnje ću uskoro morati da uđem u taj svet u kom se, na površini, mirisne gospođe polako ljuljaju, blago se hlade lepezama i piju hladnu vodu.

Ali, očev mi je svet bio bliži. Ljudi poput gospodina Heka Tejta nisu ti postavljali klopke naizgled nedužnim pitanjima kako bi ti se rugali; čak ni Džem nije bio preterano kritičan osim ako si rekao nešto glupo. Gospođe kao da su živele u nekom strahu od muškaraca, kao da nisu posve odobravale ono što oni čine. Ali, meni su se sviđali. Bilo je nečega u njima, koliko god psovali, pili, kockali i žvakali duvan; koliko god bili neotesani, u njima je bilo nešto što mi se nagonski sviđalo... nisu bili...

- Licemeri, gospođo Perkins, rođeni licemeri, govorila je gospođa Merveder.

- Mi barem taj greh nemamo na grbači. Oni gore su ih oslobodili, ali nećete ih videti za njihovim stolovima. Mi im barem ne govorimo, da,podjednako ste dobri kao mi, ali držite se podalje. Ovde mi samo kažemo, vi živite na svoj način a mi ćemo na svoj. Mislim da je ta žena, ta gospođa Ruzvelt, izgubila razum — stvarno je izgubila razum kad je došla u Birmingem i pokušala da sedi s njima. Da sam ja gradonačelnik Birmingema, ja bih...

Tja, nijedna od nas nije bila gradonačelnica Birmingema, ali sam ja poželela da jednog dana budem guvernerka Alabame na jedan dan: pustila bih Toma Robinsona na slobodu tako brzo da misionarski kružok ne bi znao šta ga je snašlo.

Kalpurnija je pre neki dan pričala kuvarici Mis Rejčel kako Tom teško podnosi svoju sudbinu i nije prestala da priča kad sam ja ušla. Rekla je da Atikus ništa ne može učiniti kako bi mu olakšao boravak u zatvoru, da je poslednje što je rekao Atikusu pre nego što su ga odvezli u zatvor bilo: "Gospodine Finč, sad više ništa ne možete pa se ne isplati ni pokušavati." Kalpurnija je rekla da je Tom tog dana jednostavno izgubio nadu. Rekla je da je Atikus pokušao da mu objasni, rekao da ne gubi nadu jer Atikus čini sve što može da ga oslobodi. Kuvarica Mis Rejčel je pitala Kalpurniju zašto mu Atikus jednostavno nije rekao da će biti oslobođen i ništa više — to bi Tomu sigurno bila velika uteha. Kalpurnija je odgovorila: - Zato što ti ne poznaješ zakon. Prvo što naučiš u advokatskoj porodici jeste da ni na šta ne postoje konačni odgovori. Gospodin Finč nije mogao reći nešto ukoliko nije siguran da je tako.

Zalupila su se ulazna vrata i čula sam Atikusove korake u hodniku. Odmah sam se upitala koliko je sati. Nije još bilo vreme da dođe kući, a u dane kad se sastajao misionarski kružok, obično je ostajao u gradu do mrklog mraka.

Zastao je u dovratku. Držao je šešir u rukama, a lice mu je bilo bledo.

- Oprostite, moje dame, rekao je. Vi samo nastavite svoj sastanak, ne dajte da vam smetam. Aleksandra, možeš li na trenutak da dođeš u kuhinju? Hteo bih malo da pozajmim Kalpurniju.

Nije prošao kroz trpezariju nego zadnjim hodnikom, ulazeći u kuhinju na zadnji ulaz. Tetka Aleksandra i ja smo ga tamo dočekale. Vrata trpezarije ponovno su se otvorila i ušla je Mis Modi. Kalpurnija je napola ustala.

- Kal, rekao je Atikus, hteo bih da pođeš sa mnom do kuće Toma Robinsona...

- Šta se dogodilo? upitala je tetka Aleksandra, uznemirena izrazom na očevom licu.

- Tom je mrtav.

Tetka Alexandra je rukom pokrila usta.

- Ubili su ga, rekao je Atikus. Bežao je. Bilo je to za vreme gimnastike. Kažu da je samo potrčao prema ogradi i počeo da se

penje. Njima pred nosom...

- Zar nisu pokušali da ga zaustave? Zar ga nisu upozorili? Glas tetke Aleksandre je podrhtavao.

- O da, stražari su mu dovikivali da stane. Ispalili su nekoliko metaka u vis, a onda su ga ubili. Pogodili su ga upravo kad je prešao ogradu. Kažu da bi uspeo da je imao obe zdrave ruke, tako se brzo kretao. Pogodilo ga je sedamnaest metaka. Nisu morali toliko da pucaju u njega. Kal, molim te, dođi sa mnom i pomozi mi da saopštim Helen.

- Da, gospodine, promrmljala je i počela skidati kecelju. Mis Modi joj je prišla i pomogla joj da je odveže.

- Ovo je poslednja kap, Atikuse, rekla je teta Aleksandra.

- Zavisi od toga kako gledaš na to, rekao je. Šta je jedan crnac manje ili više tamo gde ih ima dvesta? Za njih on nije bio Tom, bio je samo zatvorenik u bekstvu.

Atikus se naslonio na frižider, podigao naočare i protrljao oči.

- Imali smo tako dobre izglede, rekao je. Rekao sam mu šta mislim, ali nisam iskreno mogao da mu kažem da imamo više od dobrih izgleda. Tomu su valjda dojadili belački izgledi pa je odlučio da iskuša sopstvene. Jesi li spremna, Kal?

- Jesam, gospodine Finč.

- Onda idemo.

Tetka Aleksandra je sela na Kalpurnijinu stolicu i rukama pokrila lice. Sedila je potpuno mirno, tako mirno da sam se pitala hoće li se onesvestiti. Aim Modi je disala kao da se upravo popela uz stepenice, a gospođe u dnevnom boravku veselo su čavrljale.

Mislila sam da tetka Aleksandra plače, ali kad je sklonila ruke s lica, videla sam da ne plače. Izgledala je umorno. Progovorila je bezizražajnim glasom.

- Ne mogu da kažem da odobravam sve što on čini, Modi, ali on je moj brat i samo bih volela da znam kad će ovo napokon da se završi. Onda je progovorila glasnije. To ga uništava. On to ne pokazuje mnogo, ali lomi ga. Videla sam ga kad... Šta još hoće od njega, Modi, šta?

- Ko hoće šta, Aleksandra? upitala je Mis Modi.

- Ovaj grad. Više su nego spremni da ga puste da radi ono što se sami ne usuđuju — mogli bi izgubiti nekoliko centi. Više su nego spremni da puste da uništava sebi zdravlje čineći ono čega se oni boje, oni...

- Tiše, čuće te, rekla je Mis Modi. Jesi li ikad o tome razmišljala na ovaj način, Aleksandra? Bio Mejkomb toga svestan ili ne, mi mu odajemo najveće poštovanje koje možemo. Pouzdavamo se u njega da učini ono što je ispravno. Tako ti je to, jednostavno.

- Ko?

Tetka Aleksandra nikad neće znati da je kao eho ponovila reč svoga dvanaestogodišnjeg nećaka.

- Šačica ljudi u ovom gradu koja veruje da na pravdi nema etikete na kojoj piše “samo za belce“; šačica ljudi koji kažu da je pravedno suđenje namenjeno svima, a ne samo nama; šačica ljudi koji su dovoljno ponizni da, kad vide crnca, pomisle, to bih mogao biti ja.

Mis Modi je opet postala otresita kao nekad.

- Šačica uglednih ljudi u ovom gradu, eto ko.

Da sam više obraćala pažnju, imala bih još komadić mozaika za Džemovu definiciju uglednih ljudi, ali primetila sam da drhtim i da ne mogu da prestanem. Videla sam zatvor Enfild i Atikus mi je pokazao dvorište za gimnastiku. Bilo je veliko kao fudbalsko igralište.

- Prestani da se treseš, naredila mi je Mis Modi i ja sam prestala. Ustani, Aleksandra, predugo ih ostavljamo same.

Tetka Aleksandra je ustala i poravnala kitove kosti koje je nosila oko kukova. Iz pojasa je izvukla maramicu i obrisala nos. Zagladila je kosu i upitala:

- Vidi li mi se?

- Nimalo, rekla je Mis Modi. Jesi li se pribrala, Džin Luiz?

- Jesam.

- Onda se pridružimo damama, rekla je turobno.

Glasovi su im zabrujali kad je Mis Modi otvorila vrata trpezarije. Tetka Aleksandra je išla ispred mene pa sam videla kako je, ulazeći, podigla glavu.

- Oh, gospodo Perkins, rekla je, nemate više kafe. Odmah ću vam doliti.

- Kalpurnija je otišla nešto da obavi, Grejs, rekla je Mis Modi. Evo, ja ću ti dodati još kolačića, jesi li čula šta je onaj moj bratanac uradio pre neki dan, onaj koji voli da ide u ribolov?

I tako su nastavile, niz red nasmejanih žena u trpezariji, dolivajući kafu, poslužujući slatkiše, kao da je najgore što im se dogodilo to što su privremeno ostale bez Kalpurnije.

Ponovno je počelo tiho brujanje.

- Da, da, gospođo Perkins, taj Džej Grejms Everet pravi je svetac, on... Morali su se venčati pa su pobegli... U frizerskom salonu svake subote poslepodne... Čim sunce zađe. Odlazi u krevet s kokošima... Fred kaže da je sve tako i počelo, Fred kaže...

Tetka Aleksandra me pogledala preko sobe i nasmešila mi se. Pogledala je poslužavnik s kolačićima na stolu i klimnula mi. Oprezno sam podigla poslužavnik i posmatrala samu sebe kako prilazim gospođi Merveder.

Najuljudnijim sam joj ih glasom ponudila. Na kraju krajeva, ako tetka Aleksandra može biti dama u ovakvim okolnostima, mogu i ja.

25.

- Ne radi to Skaut. Stavi ga na zadnje stepenice.

- Džeme, jesi li poludeo?

- Rekao sam ti, stavi ga na zadnje stepenice.

Uzdahnula sam, podigla malo stvorenje, stavila ga u dno stepenica i vratila se na svoj ležaj. Došao je septembar, ali nije nimalo zahladnelo pa smo i dalje spavali na tremu. Još je bilo noćnih buba i leptira koji su se sudarali s mrežom — još nisu otišli tamo gde već odu kad dođe jesen.

U kuću se nekako uvukao debeljuško - zaključila sam da se popeo uz stepenice pa ispod vrata. Spuštala sam knjigu na pod pokraj ležaja kad sam ga videla. Mi ih tako zovemo — dugi su oko tri santimetra, a kad ih dotakneš, smotaju se u sivu kuglicu. Legla sam na trbuh i bocnula ga. On se smotao. Onda, kad se valjda osetio sigurnim, ponovo se protegao. Prešao je nekoliko santimetara na svojih sto nogu, a onda sam ga ponovno bocnula. On se opet smotao. Kako sam bila pospana, odlučila sam to da prekratim. Upravo sam se spremila da ga zgnječim kad me Džem prekinuo.

Džem se mrštio. Valjda je i to bio sastavni deo faze kroz koju je prolazio, a već sam stvarno priželjkivala da požuri i da ga to prođe. Nikad nije bio okrutan prema životinjama, ali nisam znala da njegovo milosrđe obuhvata i bube.

- Zašto nisam smela da ga zgnječim?, upitala sam.

- Jer ti ne čini ništa nažao, odgovorio je Džem u mraku. Ugasio je svoje svetlo za čitanje.

- Šta, sad si valjda u fazi kad ne ubijaš ni muve ni komarce, rekla sam. Javi mi kad se predomisliš. Ali, odmah mogu da ti kažem da neću dopustiti da me grizu krpelji.

- Ma daj, prestani, odgovorio je pospano.

Džem je bio taj koji je svakim dlanom sve više postajao kao devojčica, a ne ja. Udobno sam se smestila na leđa i čekala da zaspim, a dok sam čekala, mislila sam na Dila. Otišao je prvog u mesecu uveravajući nas da će se vratiti čim prestane škola — verovao je da su njegovi napokon shvatili kako on voli da provodi leta u Mejkombu. Mis Rejčel nam je dozvolila da se vozimo s njima taksijem do Mejkomb Džastiniona i Dil nam je mahao iz voza dokle smo ga god mogli videti. Ali, nismo prestali da misimo na njega — meni je nedostajao. Tokom poslednja dva dana, Džem ga je naučio da pliva...

Naučio ga je da pliva. Bila sam sasvim budna i sećala se šta mi je Dil ispričao.

Bejkers Edi je na kraju neasfaltiranog puta koji se odvaja od autoputa za Meridijan, oko kilometar i po izvan grada. Nije teško naći nekoga da te poveze na kolima s pamukom ili automobilom niz autoput, a do rečice se lako dođe pešice, ali pomisao na dugi povratak kući u suton, kad je malo saobraćaja, nije prijatna, pa većina plivača pazi da ne ostane predugo.

Dil mi je rekao da su on i Džem upravo izašli na autoput kad su videli kako se približava Atikusov automobil. Učinilo im se da ih nije video, pa su mu obojica mahali. Napokon je usporio, a kad su ga sustigli, rekao im je: - Povezite se s nekim, ja još neko vreme neću ići kući. Kalpurnija je sedila na zadnjem sedištu.

Džem se pobunio, a onda preklinjao pa je Atikus napokon rekao:

- Dobro, možete s nama pod uslovom da ostanete u automobilu.

Na putu do kuće Robinsonovih, Atikus im je rekao šta se dogodilo. Skrenuli su s autoputa, polako se provezli pokraj deponije i kuće Julovih, niz usku uličicu do crnačkih koliba. Dil je rekao da se gomila crne dece igrala klikerima u Tomovom dvorištu. Atikus je zaustavio automobil i izašao. Kalpurnija ga je pratila u dvorište. Dil je čuo kad je Atikus upitao jedno od dece:

“Gde ti je mama, Seme?“ i čuo kako je Sem rekao: "Dole kod sestre Stivens, gospodine Finč. Hoćete da odem po nju?"

Dil je rekao da je Atikus izgledao kao da se dvoumi, ali je onda rekao da i Sem je otrčao. "Nastavite da se igrate, momci", rekao je Atikus deci.

Na vrata kolibe izišla je mala devojčica. Zastala je i gledala Atikusa. Dil kaže da joj je kosa bila upletena u masu tankih pletenica, a svaka je na kraju imala šarenu mašnu. Smejala se od uva do uva i krenula prema našem ocu, ali bila je previše mala da bi mogla da održi ravnotežu. Dil je rekao da je Atikus otišao do nje, skinuo šešir i pružio joj prst. Ona se uhvatila za njega i sišla

niza stepenice. Onda ju je dao Kalpurniji.

Sem je hodao za majkom kad su se vratili. Dil kaže da je Helen rekla: '"bro veče, gospodine Finč, zar nećete sesti?" Ali, nije rekla ništa drugo. Nije ni Atikus.

- Skaut, rekao mi je Dil, samo se srušila na zemlju. Srušila se kao da ju je zgazio neki div. Samo tras... Dil je nogom udario o tlo. Kao da zgaziš mrava.

Dil je rekao da su Atikus i Kalpurnija podigli Helen na noge i napola je nosili a napola vukli do kuće. Dugo su ostali unutra, a onda je Atikus izišao sam. Kad su se vozili pokraj deponije, neki od Julovih su vikali na njih, ali Dil nije razumeo šta su rekli.

Mejkomb se bavio novošću o Tomovoj smrti neka dva dana — dva su dana bila dovoljna da se novost proširi po okrugu. "Jeste li čuli?... Ne? Pa, kažu da je trčao svom snagom..." Za Mejkomb je Tomova smrt bila tipična. Tipično je za crnca da jednostavno počne da beži. Tipično je da crnac nema plan, ne misli na budućnost, samo počne da beži čim mu se pruži prilika. Eto, Atikus Finč bi možda uspeo da ga oslobodi, ali je li on mogao da čeka? Ma kakvi. Znate kakvi su oni. Kako došlo, tako prošlo.

Eto, Robinson je imao zakonitu ženu, kažu da je bio uredan, odlazio u crkvu i sve to, ali na kraju se ipak videla njegova prava priroda. Crnac je uvek samo crnac. Još nekoliko pojedinosti, kako bi slušalac mogao da ponovi svoju verziju, a onda nije imalo o čemu da se govori dok u četvrtak nije izišao Mejkom Tribjun. U novostima o crncima bila je kratka umrlica, ali izišao je i uvodni članak.

Gospodin B. B. Andervud bio je ogorčen i nije ga bilo briga ko će otkazati pretplatu i prestati oglašavati kod njega. (Ali, Mejkomb nije igrao na taj način: gospodin Andervud je mogao da viče koliko želi, svi će i dalje oglašavati i plaćati pretplatu.Ako on želi u vlastitim novinama da napravi budalu od sebe, to je njegova stvar.)

Gospodin Andervud nije govorio o pogrešnoj presudi, pisao je tako jednostavno da i deca mogu da ga razumeju. Njegov stav je bio da je greh ubiti invalida, stajao on, sedeo ili bežao. Izjednačio je Tomovu smrt s besmislenim ubijanjem ptica pevačica, a Mejkomb je zaključio da je pokušao da napiše članak koji je dovoljno poetičan da ga objave u Montgomeri Advetajzeru.

Kako je to moguće, pitala sam se čitajući članak gospodina Andervuda. Besmisleno ubijanje — Tomu je pružen normalan sudski postupak, imao je javno suđenje i osudilo ga je dvanaest časnih ljudi, moj otac se do kraja borio za njega. A onda mi je postalo jasno šta je gospodin Andervud hteo da kaže: Atikus se poslužio svim zakonskim sredstvima da spasi Toma Robinsona, ali u tajnim sudnicama ljudskih srca, Atikus nije imao nikakvih izgleda. Tom je bio mrtav onog trenutka kad je Mejel Jul otvorila usta i vrisnula.

Gadilo mi se i samo ime Jul.

Mejkomb je brzo saznao mišljenje gospodina Jula o Tomovoj smrti i preneo ga La Manšom ogovaranja — Mis Stefani Kraford.

Mis Stefani je rekla tetki Aleksandri, u Džemovom prisustvu ("Ma šta, pa on je dovoljno star da to čuje.") da je sad jedan sređen a ostala su još otprilike dvojica. Džem mi je rekao da se ne bojim, da gospodin Jul laje ali ne ujeda. Rekao mi je i da nikad više neće razgovarati sa mnom ako išta kažem Atikusu, ako mu na bilo koji način pokažem da znam.

UBITI PTICU RUGALICU - PETI DEO