UBITI PTICU RUGALICU: UBITI PTICU RUGALICU

Harper Lee:

To Kill a Mockingbird

Za g. Lija i Alis znak ljubavi i pažnje

“advokati su možda nekad bili deca."

Čarls Lemb

S nepunih trinaest godina, moj brat Džem je gadno slomio ruku u laktu. Nakon što je zarasla, i kad je Džema prošao strah da nikad neće biti u stanju da igra fudbal, povreda ga nije zabrinjavala. Leva ruka mu je bila malo kraća od desne; kada je stajao ili hodao, nadlanica mu je bila pod pravim uglom u odnosu na telo, palac paralelan s kukom. Bilo ga je baš briga, dokle god je mogao da dodaje loptu.

Kada je prošlo dovoljno godina da bismo se mogli osvrnuti, ponekad smo razgovarali o događajima koji su doveli do te nesreće. Ja tvrdim da su sve započeli Ivlovi, ali Džem, koji je četiri godine stariji od mene, kaže da je počelo znatno pre toga. Kaže da je počelo onoga leta kada je Dil došao kod nas, kad nam je Dil prvi put dao ideju da namamimo Bu Radlija da izađe iz kuće.

Rekla sam mu da, ukoliko želi stvari da sagleda tako široko, onda sve počinje još s Endruom Džeksonom. Da general Džrkson nije oterao Krik Indijance uz reku, Sajmon Finč nikad ne bi doveslao u Alabamu, a gde bi nas to odvelo? Bili smo odveć stari da spor rešavamo šakama, pa smo se posavetovali s Atikusom.

Naš otac je rekao da oboje imamo pravo.

S obzirom da smo Južnjaci, neki su se članovi naše familije stideli što nam preci nisu bili zabeleženi ni s jedne strane u bitci kod Hestingsa. Imali smo samo Sajmona Finča, trapera i apotekara iz Kornvola, čiju je pobožnost nadmašivala samo njegova škrtost.

U Engleskoj je Sajmonu smetalo to što su liberalna braća proganjala one koji su sebe nazivali metodistima, a kako je Sajmon sebe nazivao metodistom, odradio je putovanje preko Atlantika do Filadelfije, pa do Jamajke, pa do Mobajla i onda uz Sent Stivens.

Držeći se Veslijeve zabrane upotrebe rečitosti pri kupovini i prodaji, Sajmon se obogatio radeći kao lekar, ali je pritom bio nesrećan, bojeći se da ne padne u iskušenje i ne učini nešto što ne služi slavi Božjoj, kao što je gomilanje zlata i skupe odeće. I tako je Sajmon, zaboravivši reči svoga učitelja o posedovanju ljudi, kupio tri roba i uz njihovu pomoć sagradio kuću na obali reke Alabame, šezdesetak kilometara iznad Sent Stivensa. Vratio se u Sent Stivens samo jedanput, da bi našao ženu, i s njom je zasnovao porodicu u kojoj je bilo mnogo kćeri.

Sajmon je doživeo duboku starost i umro bogat.

Bio je običaj da muškarci iz familije ostanu na Sajmonovom imanju, koje se zvalo Finčiz Lending, i žive od pamuka. Imanje je bilo samodovoljno: premda skromno u poređenju s carstvima koja su ga okruživala, na Lendingu se ipak proizvodilo sve što je bilo potrebno za život osim leda, pšeničnog brašna i odevnih predmeta, koje su iz Mobajla donosili rečni brodovi.

Sajmon je nedaće između Severa i Juga posmatrao s nemoćnim besom jer su zbog toga njegovi potomci ostali bez svega osim zemlje, ali tradicija života na imanju nastavila se sve do dvadesetog veka, kada je moj otac, Atikus Finč, otišao u Montgomeri da studira pravo, a njegov mlađi brat u Boston na medicinu. Tako je na Lendingu od Finčijevih ostala njihova sestra Aleksandra: udala se za ćutljivog čoveka koji je većinu vremena provodio ležeći na visećoj ležaljci pokraj reke i pitajući se je li koja riba zagrizla njegov mamac.

Kad je otac položio državni ispit, vratio se u Mejkomb i otvorio advokatsku kancelariju. Mejkomb, udaljen tridesetak kilometara od Finčiz Lendinga, bio je sedište okruga Mejkomb.
U Atikusovoj kancelariji, u zgradi suda, bila je samo vešalica za šešire, pljuvačnica, tabla za igru dame i neoštećeni Zakonik Alabame.

Prva dva klijenta bile su mu poslednje dve osobe koje su obešene u mejkombskom zatvoru. Atikus ih je preklinjao da prihvate velikodušnost države i priznaju krivicu za ubistvo drugog stepena pa tako spase život, ali oni su bili Haverfordovi, što je u okrugu Mejkomb sinonim za kretene. Haverfordovi su zatukli najboljeg kovača u Mejkombu, zbog nesporazuma oko navodno nezakonitog zadržavanja kobile; pritom su bili tako glupi da su to učinili pred tri svedoka i uporno su tvrdili da je "kurvin sin je to zaslužio" svakom dovoljno dobra odbrana. Uporno su tvrdili da nisu krivi za ubistvo prvog stepena, pa Atikus nije mogao za njih da učini ništa drugo nego da bude prisutan na njihovom vešanju, događaju zbog kojeg je verovatno moj otac osećao duboko gađenje prema krivičnom pravu.

Prvih pet godina u Mejkombu Atikus je zapravo veoma štedeo; zatim je sledećih nekoliko godina ušteđeno ulagao u školovanje svoga brata. Džon Hejl Finč bio je deset godina mlađi od moga oca i odlučio je da studira medicinu u vreme kad se nije isplatilo uzgajati pamuk; ali, nakon što je postavio strica Džeka na noge, Atikus je od advokature pristojno zarađivao. Voleo je Mejkomb, u tom se okrugu rodio i odrastao, poznavao je tamošnje ljude i oni njega, a zbog marljivosti Sajmona Finča, Atikus je bio u krvnom ili bračnom srodstvu s gotovo svim porodicama u gradu.

Mejkomb je bio stari gradić, ali kad sam ga ja upoznala, bio je otrcan stari gradić.
Tokom kišnih perioda bi se ulice pretvorile u crveno blato; na pločnicima je rasla trava, sudnica je ulegalala u trg. Tada je bilo toplije; crnom psu je bilo teško tokom letnjih dana; mršave mazge, upregnute u Huverove kočije su terale muve u sparnom hladu pod hrastovima na trgu. Uštirkanii muški okovratnici već su do devet ujutro omekšali. Gospođe su se kupale pre dvanaest, nakon podnevnog odmora u tri i do sutona bi bile poput mekanih kolača prelivenih znojem i slatkim talkom.

Ljudi su se tada kretali sporo. Šetuckali su se po trgu, teškim korakom ulazili i izlazili iz prodavnica, sve su činili polagano. Dan je trajao dvadeset četiri sata, ali činio se dužim. Nije bilo žurbe jer nije imalo gde da se ide, nije imalo šta da se kupi, nije bilo ni novca kojim bi se nešto kupilo, nije imalo šta da se vidi izvan okruga Mejkomb.

Ali, za neke je ljude to bilo doba nejasnog optimizma; okrugu je nedavno rečeno da nema od čega da strahuje osim od samog straha.

Živeli smo u glavnoj stambenoj ulici u gradu — Atikus, Džem i ja, i naša kuvarica Kalpurnija. Džem i ja smo bili zadovoljni ocem: igrao se s nama, čitao nam i odnosio se prema nama s uljudnom suzdržanošću.

Kalpurnija je pak bila nešto sasvim drugo. Sva je bila koščata i uglata; bila je kratkovida; škiljila je; ruka joj je bila široka kao krevetska daska i dvostruko tvrđa. Stalno me terala iz kuhinje, pitala zašto ne mogu da se ponašam lepo kao Džem iako je znala da je on stariji i zvala me da se vratim kući kad nisam još želela da dođem. Naše su bitke bile epske i jednostrane. Kalpurnia je uvek pobeđivala, uglavnom zato što bi Atikus uvek stao na njenu stranu. Bila je s nama otkako se Džem rodio pa sam njeno tiranijsko prisustvo osećala otkad znam za sebe.

Naša je majka umrla kad su mi bile dve godine, pa je se nisam sećala. Bila je iz porodice Gremovih iz Montgomerija; Atikus ju je upoznao kad je prvi put bio izabran u državnu upravu. On je već bio sredovečan, a ona petnaest godina mlađa. Džem je nastao tokom njihove prve godine braka; ja sam se rodila četiri godine posle, a dve godine nakon toga naša je majka umrla od iznenadnog srčanog udara. Kažu da je to u njenoj porodici nasledno. Meni nije nedostajala, ali mislim da Džemu jeste. On je se jasno sećao i katkad bi usred igre počeo da uzdiše i onda bi otišao i igrao se sam iza garaže. Kad je bio takav, znala sam da mi je najbolje da ga ne diram.

Kad je meni bilo gotovo šest, a Džemu deset godina, naš je letnji prostor za igru (ograničen dometima Karpunijinog glasa) dopirao do kuće gospođe Henrija Lafajeta Duboza, to jest dve kuće severno od nas i do Redli Plejsa, tri kuće južno. Nikad nismo bili u iskušenju da prekoračimo tu granicu. U Redli Plejsu živelo je nepoznato biće čiji opis je bio dovoljan da nas natera da danima budemo dobri; gospođa Duboz je bila prava veštica.

Tog nam je leta došao Dil.

Jednog dana rano ujutro, kad smo počeli da se igramo u dvorištu iza kuće, Džem i ja čuli smo nešto iz raštana naše komšinice Mis* Rejčel Haverford.

*Miss - poseban način oslovljavanja žena u južnom delu Sjedinjenih Država. Premda reč doslovno znači "gospođica", tamo se tako oslovljavaju i udate žene

Otišli smo do žičane ograde da vidimo je li možda štene — terijerka pacolovka Mis Rejčel bila je skotna — a umesto toga smo ugledali nekoga kako sedi i gleda nas. Dok je sedeo, nije bio mnogo viši od raštana. Buljili smo u njega dok nije progovorio:

- Hej.

- Hej i tebi, rekao je Džem srdačno.

- Ja sam Čarls Bejker Haris, rekao je. Znam da čitam.

- Pa šta onda?, rekla sam ja.

- Samo sam mislio da biste voleli da znate da umem da čitam. Ako imate nešto što treba da vam se pročita, mogu vam ja...

- Koliko imaš godina, upitao je Džem, četiri ipo?

- Uskoro ću da napunim sedam.

- Uh, pa onda nije ni čudo, rekao je Džem, upirući palcem u mene.

- Skaut zna da čita otkako se rodila, a još nije ni krenula u školu. Prilično si sitan za sedmogodišnjaka.

- Mali sam, ali sam star, rekao je.

Džem je sklonio kosu sa čela ne bi li bolje video. - Zašto ne dođeš ovamo, Čarlse Bejkeru Harisu?, rekao je. Bože dragi, kakvo ime.

- Nije smešnije od tvog. Tetka Rejčel kaže da se ti zoveš Džeremi Atikus Finč.

Džem se namrštio. - Ja sam za svoje dovoljno visok, rekao je. Tvoje je ime duže nego ti. Sigurno celu stopu duže.

- Inače me zovu Dil, rekao je Dil, pokušavajući da se provuče ispod ograde.

- Bilo bi ti lakše da pređeš preko a ne ispod. Rekla sam "Odakle si?" u znak poštovanja. Oslovljavanje je dalje stepenovano prema nivou bliskosti — osobu koju manje poznajemo oslovićemo s "Mis" i prezimenom, a osobu koja nam je bliža s "Mis" i imenom.

Dill je bio iz Meridijana u Misisipiju, došao je da provede leto kod tetke, Mis Rejčel, i odsad će svako leto provoditi u Mejkombu. Njegovi su poreklom bili iz okruga Mejkomb, majka mu je radila kod nekog fotografa u Meridijanu, prijavila je njegovu fotografiju na takmičenje za najlepše dete i osvojila pet dolara. Novac je dala Dilu, koji je za te pare dvadeset puta otišao u bioskop.

- Ovde nema filmova osim onih o Isusu, katkad, u sudnici, rekao je Džem. Jesi li video neki dobar?

Dil je video Drakulu, i zbog tog ga je otkrića Džem počeo posmatrati s prvom iskrom poštovanja.

- Prepričaj nam ga, rekao je.

Dil je bio vrlo neobičan. Nosio je plave lanene kratke pantalone koje su se kopčale sve do košulje, kosa mu je bila bela poput snega i prianjala mu je uz glavu kao pačje paperje; bio je godinu stariji od mene, ali sam ja bila mnogo viša. Dok nam je pričao staru priču, njegove bi plave oči potamnele pa posvetlele, smejao se iznenadno i veselo; stalno je iz navike potezao pramen koji mu je štrčao nasred čela.

Kad je Dil pretvorio Drakulu u pepeo i prah, a Džem rekao da film zvuči bolje nego knjiga, upitala sam Dila gde mu je otac. – Ništa nisi rekao o njemu.

- Jer ga nemam.

- Je li umro?

- Ne...

- Pa ako nije umro, onda moraš da ga imaš, zar ne?

Dil je porumeneo a Džem mi je rekao da ućutim, što je bio siguran znak da je proučio Dila i zaključio da je prihvatljiv.

Posle toga, leto je proticalo u uobičajenom zadovoljstvu. Uobičajeno zadovoljstvo se sastojalo od: popravljanja naše kućice na stablu koja se oslanjala na dva divovska indijska jorgovana* u zadnjem dvorištu, svađanja, predstava prema našem popisu drama koje su se zasnivale na delima Olivera Optika, Viktora Apltona i Edgara Rajsa Borouza.

* Melia azedarach (eng. chinaber tree) stablo iz porodice mahagonija, poreklom, iz Indije, uobičajeno na jugu SAD-a.

U tom smo pogledu bili srećni što smo imali Dila. On je glumio karakterne uloge koje sam dotad ja dobijala - majmuna u Tarzanu, g. Krabtrija u Roverovima, g. Dejmona u Tomu Siviftu. Tako smo upoznali Dila kao džepnog Merlina, koji je imao mnogo neobičnih planova, čudnih žudnji i posebnih sklonosti. Ali, pred kraj avgusta naš repertoar je postao bljutav od bezbrojnih repriza i tad nam je Dil dao ideju da izmamimo Bu Redlija iz kuće.

Redli Plejs je fascinirao Dila. Uprkos našim upozorenjima i objašnjenjima, privlačio ga je kao što Mesec privlači vodu, ali ga ne bi povukao dalje od rasvetnog stuba na uglu, na sigurnoj

udaljenosti od ulaza na imanje Redlijevih. Stajao bi tamo, ruke obavijene oko debelog stuba, zurio i razmišljao.

Redli Plejs bio je iza oštrog zavoja nakon naše kuće. Ako bismo krenuli na jug, videli bismo trem; pločnik je skretao i prolazio uz imanje. Kuća je bila niska, nekada pre, bela, s dubokim prednjim tremom i zelenim prozorskim kapcima, ali je odavno potamnela u boju ilovače poput dvorišta oko nje. Crepovi truli od kiše visili su iznad strehe trema; hrastovi su zaklanjali sunce. Ostaci plota pijano su čuvali prednje dvorište — "pometeno" dvorište koje nikad nije bilo pometeno, gde su divlji širak i divlji duvan rasli u izobilju.

U kući je živeo zao fantom. Ljudi su govorili da postoji, ali ga Džem i ja nikad nismo videli. Ljudi su govorili da izlazi noću kad je mesec visoko i viri kroz prozore. Kad bi se ljudima od hladnoće smrzle azaleje, bilo je to zato što je on dunuo na njih. Svi nerešeni zločini u Mejkombu bili su njegovo delo. Jednom je grad terorisalo niz morbidnih noćnih zbivanja: kokoške i kućni ljubimci pronađeni su unakaženi; iako je krivac bio Ludi Edi, koji se na kraju utopio u Bejkers Ediju, ljudi su svejedno gledali u Redli Plejs i nisu hteli da odbace svoje prvobitne sumnje. Crnac noću ne bi prošao pokraj Redli Plejsa, nego bi prešao na drugu stranu ulice i zviždao dok bi hodao. Zemljište mejkombske škole graničilo je sa zadnjom stranom imanja Redlijevih; iz Redlijevog dvorišta s kokošinjcem s visokih su stabala padali pekanski orasi u školsko dvorište, ali deca ih ne bi ni taknula: Redlijevi pekanski orasi mogu da te ubiju. Bejzbolska lopta koja bi odletela u Redlijevo dvorište smatrana je izgubljenom i o tome nije bilo govora.

Jad te kuće počeo je mnogo godina pre nego što smo se Džem i ja rodili. Redlijevi, koje bi svi u gradu rado primili, držali su se odvojeno, a to je u Mejkombu neoprostivo. Nisu išli u crkvu, što je glavna mejkombovska rekreacija, nego su službu Božju obavljali kod kuće; gospoda Redli je retko, ako i ikad, prelazila ulicu da sredinom jutra popije kafu sa komšijama, a nikad se nije pridružila nijednom misionarskom kružoku. Gospodin Redli bi svakog dana otišao u grad tačno u pola dvanaest i vratio se u dvanaest, katkad noseći smeđu papirnatu kesu u kojoj su, pretpostavljale su komšije, bile namirnice. Nikad nisam saznala kako je gospodin Redli zarađivao za život — Džem je rekao da je "prodavao pamuk", što je uljudan način da se kaže kako nije ništa radio — ali gospodin Redli i njegova žena živeli su oduvek tamo sa svoja dva sina.

Kapci i vrata na kući Redlijevih bili su zatvoreni nedeljom — još jedan prekršaj mejkombskih običaja: vrata su se zatvarala jedino u slučaju bolesti ili hladnog vremena. Nedelja je bila dan za svečanije poslepodnevne posete: žene su nosile korsete, muškarci sakoe, deca cipele. Ali, niko se od komšija nikad ne bi nedeljom popeo na trem Redlijevih i povikao "He-ej!". Na toj kući nije bilo ni mrežastih vrata. Jednom sam pitala Atikusa jesu li ikad bili tamo, a on je rekao da jesu, ali davno, pre nego što sam se ja rodila.

Prema legendi koja se prepričavala u komšiluku, kad je mlađi Redlijev sin bio tinejdžer, počeo je da se druži s Kaningemovima iz Old Saruma; oni su bili veliko i zbrkano pleme iz severnog dela okruga i udružili su se u nešto najsličnije bandi što je ikad viđeno u Mejkombu. Nisu radili bogzna šta, ali ipak dovoljno da se o njima priča po celom gradu i da na njih upozore pastori tri različite crkve: okupljali su se u brijačnici; vozili su se nedeljom autobusom u Abotsvil i išli u bioskop; odlazili su na plesove u Gostionicu Dejv-Drop i ribolovački kamp, kockarnicu na obali; probali su domaći viski. Niko u Mejkombu nije imao petlje da kaže gospodinu Redliju da se njegov sin spetljao s pogrešnim društvom.

Jedne večeri kad su bili naročito veseli, momci su se u pozajmljenoj krntiji vozili unazad trgom, opirali se kad ih je prastari mejkombski sudski pozivar, gospodin Koner hteo uhvatiti, zaključali su ga u sudski toalet.

Grad je zaključio da se nešto mora preduzeti; gospodin Koner je rekao da tačno zna ko je u tome učestvovao, a nije nameravao da im dopusti da se izvuku, pa su momci dospeli pred sudiju zbog narušavanja javnog reda, remećenja mira, napada imovine i prostačenja u prisustvu žene. Sudija je upitao gospodina Konera zašto je naveo i poslednju optužbu; gospodin Koner je rekao da su psovali tako glasno da su ih sigurno čule sve gospođe u Mejkombu. Sudija je odlučio da pošalje momke u državnu industrijsku školu, gde su neke slali ni zbog čega drugog nego zato da bi imali krov nad glavom i jelo na stolu; nije to bio zatvor, i nije bila sramota otići onamo. Ali, gospodin Redli je smatrao da jeste. Oslobodi li sudija Artura, gospodin Redli će se pobrinuti da on više ne izaziva neprilike. Znajući da gospodin Redli uvek održi datu reč, sudija je to voljno učinio.

Ostali su mladići otišli u industrijsku školu i tako stekli najbolje srednjoškolsko obrazovanje u državi; jedan je čak posle završio za inženjera na Univerzitetu Obern. Vrata kuće Redlijevih bila su zatvorena i radnim danom, a ne samo nedeljom, a sina gospodina Redlija niko više nije video sledećih petnaest godina.

Ipak, došao je dan, kog se Džem mutno sećao, kad je nekoliko ljudi čulo i videlo Bu Redlija; ali Džem nije bio jedan od njih. Rekao mi je da Atikus nikad nije mnogo govorio o Redlijevima kad bi ga Džem nešto pitao, Atikus bi mu samo rekao neka gleda svoja posla i pusti da Redlijevi gledaju svoja jer na to imaju pravo; ali kad bi se to dogodilo, rekao mi je Džrm, Atikus bi odmahivao glavom i govorio: "Mm, mm, mm."

Tako je Džem većinu informacija dobijao od Mis Stefani Kraford, tračarke iz komšiluka, koja je tvrdila da zna celu priču. Rekla je da je Bu sedeo u dnevnom boravku i isecao članke iz Mejkomb Tribjuna. U sobu je ušao njegov otac. Dok je gospodin Redli prilazio, Bu je zabio makaze u očevu nogu izvukao ih, obrisao o pantalone i nastavio sa seckanjem.

Gospođa Redli izjurila je na ulicu vrišteći da će ih Artur sve poubijati, ali kada je došao šerif, zatekao je Bua kako sedi u dnevnoj sobi i iseca članke. Tada su mu bile trideset tri godine. Mis Stefani je rekla da je stari gospodin Redli, kad su mu nabacili da bi Buu dobro činilo da neko vreme bude u Taskalozi, rekao kako Redli neće ni u kakvu ludnicu. Bu nije lud, samo je katkad osoran. Opravdano ga je zatvoriti, priznao je gospodin Redli, ali nije pristao da ga izašta optuže: pa on nije zločinac. Šerif nije imao srca da ga stavi u zatvor s crncima, pa su ga zaključali u podrum sudnice.

Džem se vrlo maglovito sećao Buovog povratka kući. Mis Stefani Kraford je kazala je kako su neki iz gradske uprave rekli gospodinu Redliju da će Bu umreti od buđi i vlage ako ga ne primi nazad. Osim toga, ne može Bu večno da živi o državnom trošku. Niko nije znao kojim se oblikom zastrašivanja gospodin Redli služio da drži Bua u kući, ali Džem je zaključio da ga drži uglavnom vezanog lancem za krevet. Atikus je rekao da to nije tačno, da postoje drugi načini da ljude pretvoriš u duhove. U pamćenju mi je ostalo kako je gospođa Redli povremeno otvarala vrata, dolazila do ruba trema i zalivala svoje kane. Ali, Džem i ja bismo svakog dana videli gospodina Redlija kako odlazi u grad i vraća se. Bio je mršav muškarac grubog lica s bezbojnim očima, tako bezbojnim da nisu odbijale svetlost. Imao je oštro izražene jagodice i široka usta, s tankom gornjom i punom donjom usnicom. Mis Stefani Kraford rekla je da je tako pošten da mu je reč Božja jedini zakon, a mi smo joj verovali jer se gospodin Redli stvarno držao uspravno kao da je progutao metlu.

Nikad nam nije uputio ni reč. Kada bi prošao pokraj nas, mi bismo gledali u zemlju i rekli: "Dobro jutro, gospodine", a on bi se zauzvrat nakašljao. Njegov je stariji sin živeo u Pensakoli; dolazio je kući za Božić i bio jedan od malobrojnih ljudi koje bismo videli kako ulazi i izlazi iz te kuće. Na dan kad je gospodin Redli odveo Artura kući, govorili su ljudi, ta je kuća umrla.

Ali, došao je dan kad nam je Atikus rekao da će nas izmlatiti ako samo pisnemo u dvorištu i zadužio je Kalpurniju da stražari nad nama dok je on u gradu. Gospodin Redli je bio na samrti. Nije se žurio. Drveni jarci za struganje zaprečili su prolaz s obe strane imanja Redlijevih, pločnik je bio pokriven slamom a saobraćaj preusmeren na zadnju ulicu. Dr Rejnolds je parkirao ispred naše kuće i odlazio pešice do Redlijevih. Džem i ja smo danima po dvorištu hodali na prstima.

Napokon su sklonili jarce i mi smo s prednjeg trema gledali kako gospodin Redli poslednji put prolazi pokraj naše kuće.

- Eto najgoreg čoveka koji je ikad živeo, promrmljala je Kalpurnija i zamišljeno pljunula u dvorište. Iznenađeno smo je pogledali jer je Kalpurnija retko iznosila mišljenje o belcima. Komšije su mislile da će Bu izaći kad pokopaju gospodina Redlija, ali tu su se prevarili: Buov se stariji brat vratio iz Pensakole i preuzeo mesto gospodina Redlija. Jedina razlika između njega i oca bila je u godinama. Džem je rekao da gospodin Nejtan Redli takođe "kupuje pamuk". Ali, gospodin Nejtan bi nam odgovorio kad bismo mu poželeli dobro jutro, i katkad bismo videli kako dolazi iz grada sa časopisom pod rukom.

Što smo više pričali Dilu o Redlijevima, to je on više hteo da zna, to je duže stajao grleći rasvetni stub na uglu, to je bio radoznaliji.

- Šta li samo radi tamo unutra, mrmljao bi. - Čovek bi pomislio da će barem poviriti kroz vrata.

Džem je rekao: - O, izlazi on, kad je mrkli mrak. Mis Stefani Kraford kaže da se jednom probudila usred noći i videla ga kako je gleda kroz prozor... Kaže da mu je glava izgledala kao mrtvačka lobanja.

- Zar se nikad nisi probudio noću i čuo ga, Dile? Hoda ovako... Džem je povukao nogom po šljunku. Šta misliš, zašto se Mis Rejčel onako zaključava noću? Mnogo sam puta video njegove tragove u našem dvorištu, a jedne sam ga noći čuo kako grebe po mrežastim vratima, ali kad je Atikus stigao, već je bio otišao.

- Kako li samo izgleda, rekao je Dil.

Džem mu je prilično tačno opisao Bua: Bu je visok oko 195 cm, sudeći prema njegovim tragovima; jede sirove veverice i mačke koje uspe da ulovi, zato su mu ruke zamrljane krvlju — ako jedeš sirove životinje, nikad ne možeš isprati krv. Na licu ima dug, krivudav ožiljak; ono malo zuba što ima žuto je i trulo; oči su mu izbuljene i obično slini.

- Pokušajmo da ga nateramo da izađe, rekao je Dil. Hteo bih da vidim kako izgleda.
Džem mu je rekao da, ako baš želi da umre, treba samo da ode i pokuca na ulazna vrata.

Do našeg prvog napada je došlo samo zato što se Dil kladio s Džemom u Sivog duha protiv dva Toma Svifta da se Džem ne bi usudio da ode dalje od kapije Redlijevih.

Džem nikada u životu nije odbio izazov.

Razmišljao je o tome tri dana. Čast mu je, izgleda, bila draža od glave, jer Dil ga je lako obradio.

- Bojiš se, rekao mu je Dil prvog dana.

- Ne bojim se, samo sam pristojan, odgovorio je Džem.

Sledećeg dana, Dil je rekao: - Toliko te je strah da se ne usuđuješ ni da zakoraćiš palcem u njihovo dvorište. Džem je rekao da nije, jer je prolazio pokraj kuće Redlijevih svakog školskog dana otkako je krenuo u školu.

- Uvek trkom, rekla sam ja.

Ali, Dil ga je sredio trećeg dana, rekavši mu da ljudi u Meridijanu nisu tako plašljivi kao ljudi u Mejkombu, da nikad nije čuo za takve plašljivce. To je bilo dovoljno da natera Džema da ode do ugla, gde je stao i naslonio se na stub, gledajući kapiju kako pijano visi na šarki kućne izrade.

- Nadam se da si shvatio da će nas on sve ubiti, Dile Harise, rekao je Džem kad smo mu se pridružili.

- Nemoj mene da okrivljuješ kad ti iskopa oči. Ne zaboravi da si ti ovo počeo.

- Još se bojiš, promrmljao je Dil strpljivo.

Džem je hteo jednom zauvek da uveri Dila da se ničega ne boji:

- Stvar je samo u tome da ne znam kako ga izmamiti a da nas sve ne poubija. Osim toga, morao je misliti na svoju mlađu sestru. Kada je to rekao, znala sam da se boji. Džem je morao da misli na svoju mlađu sestru kad sam ga jednom izazvala da skoči s krova: - Ako poginem, šta će biti s tobom?, rekao je. Onda je skočio, prošao bez povreda i osećaj odgovornosti ga je prošao sve dok nije morao da se suoči s kućom Redlijevih.

- Odustaješ od izazova?, upitao ga je Dil. Jer ako je tako...

- Dille, to su stvari o kojima treba promisliti, rekao je Džem. Daj da malo razmislim... to je kao kad želiš da izmamiš kornjaču iz oklopa...

- A kako se to radi?, upitao je Dil.

- Zapališ pod njom šibicu.

Rekla sam Džemu da ću ga tužiti Atikusu ako zapali kuću Redlijevih. Dill je rekao da je ružno zapaliti šibicu pod kornjačom.

- Nije ružno, tako je samo uveriš — nije to kao da je baciš u vatru, zarežao je Džem.

- Otkud znaš da je to ne boli?

- Pa kornjače ništa ne osećaju, blesane, rekao je Džem.

- Jesi li ti nekad bio kornjača?

- Ma daj, Dile! Čekaj da razmislim... mogli bismo da ga uzdrmamo...

Džem je tako dugo razmišljao da je Dil blago popustio. Neću reći da si odustao od izazova i zameniću se s tobom za Sivog duha ako samo odeš i dodirneš kuću.

Džem se razvedrio. - Samo da dodirnem kuću?

Dil je klimnuo glavom.

- Siguran si da je to sve? Nemoj da tvrdiš nešto drugo čim se vratim.

- Ne, to je sve, rekao je Dil. Verovatno će istrčati za tobom kad te vidi u dvorištu, a onda ćemo ga Skaut i ja zaskočiti i držati na tlu dok ne uspemo da mu objasnimo da ne želimo da ga povredimo.

Otišli smo s ćoška, prešli bočnu ulicu koja je prolazila ispred kuće Redlijevih i zaustavili se pred kapijom.

- Pa, hajde, rekao je Dil. Skaut i ja smo odmah iza tebe.

- Idem, idem, rekao je Džem. Ne požuruj me.

Otišao je do ugla imanja pa se vratio, razgledajući ravan jednostavan teren kao da pokušava da odluči kako bi najlakše ušao. Mrštio se i češao po glavi. Onda sam mu se ja podrugljivo nasmejala.

Džem je otvorio kapiju i potrčao do bočne strane kuće, udario zid dlanom i potrčao nazad, prolazeći pokraj nas i ne čekajući da vidi je li njegov poduhvat bio uspešan. Dil i ja smo ga pratili u stopu. Kad smo se vratili u sigurnost našeg trema, zadihani i znojavi, osvrnuli smo se. Stara je kuća bila jednaka, klimava i bolesna, ali dok smo zurili, učinilo nam se da vidimo kako se pomakao jedan kapak prozora. Samo taj blagi, gotovo neprimetan trzaj, a onda je opet sve bilo mirno.

Dil se početkom septembra vratio u Meridijan. Otpratili smo ga na autobus u pet i meni je bilo grozno bez njega dok mi nije sinulo da za nedelju dana krećem u školu. U zimske dane sedela bih u kućici na stablu koja je gledala na školsko dvorište i posmatrala decu kroz dvogled koji mi je dao Džem — učila sam njihove igre, pratila Džemovu crvenu jaknu kroz krugove, igre slepog miša, saosećala s njihovim nedaćama i sitnim pobedama.
Jedva sam čekala da im se pridružim.

Džem se smilovao i pristao da me povede u školu prvog dana — to inače rade roditelji, ali Atikus je rekao da će mi Džem vrlo rado pokazati gde mi je učionica. Mislim da je u toj priči neko bio za to plaćen, jer dok smo obilazili ugao iza Redli Plejsa, čula sam neobično zveckanje u Džemovim džepovima. Kad smo usporili na početku školskog dvorišta, Džem mi je objasnio da tokom nastave ne smem da ga gnjavim. Ne smem da mu prilazim i tražim da odigramo neko poglavlje iz “Tarzan i Ijudi-mravi”. Ne smem da ga sramotim spominjući pojedinosti iz njegovog privatnog života niti ga tražiti tokom odmora i podnevne pauze. Da se družim s prvoškolcima, a on će sa svojima iz petog razreda. Ukratko, treba da ga ostavim na miru.

- Hoćeš reći da više ne možemo da se igramo zajedno?, upitala sam.

- Kod kuće ćemo se ponašati kao i uvek", rekao je, ali, videćeš, u školi je drugačije.

Bilo je i te kako drugačije. Nije prošlo ni prvo jutro, a Mis Karolajn Fišer, naša učiteljica, odvukla me pred tablu i lupila lenjirom po dlanu, a onda me naterala da do podneva stojim u ćošku

Mis Karolajn nije moglo biti više od dvadeset jedne. Imala je svetloriđu kosu, ružičaste obraze, a nokte je lakirala grimiznim lakom. Nosila je i cipele s visokim štiklama i crveno-belu prugastu haljinu. Izgledala je i mirisala kao bombon. Imala je iznajmljenu sobu u našoj ulici, preko puta pa jednu kuću niže, kod Mis Modi Atkinson; kad nam ju je Mis Modi predstavila, Džem je danima bio ošamućen.

Mis Karolajn je napisala svoje ime na tabli štampanim slovima i rekla: "Tu piše da se ja zovem Mis Karolajn Fišer. Ja sam iz severne Alabame, iz okruga Vinston." Razred je zabrinuto zamrmljao, strahujući hoće li pokazati neobične osobine toga područja. (Kad se Alabama odvojila od Unije 11. januara 1861. godine, okrug Vinston odvojio se od Alabame i to je znalo svako dete u okrugu Mejkomb.) Severna je Alabama bila puna kazana za viski, velikih mazgi, čeličana, republikanaca, profesora i drugih neuglednih ljudi.

Mis Karolajn počela je nastavu čitanjem pripovetke o mačkama. Mačke su vodile duge razgovore, nosile su zgodna odelca i živele u toploj kući ispod šporeta. Kad je Mis Karolajn došla do mesta na kom gospoda Mačka telefonom poziva drogeriju i naručuje miševe prelivene čokoladom, razred je izgledao kao kanta puna glista. Mis Karolajn, činilo se, uopšte nije primetila da su njeni učenici obučeni u stare džins košulje i suknje sašivene od vreća za brašno, da je većina brala pamuk i hranila svinje otkako su prohodali i da su otporni na maštovite priče. Mis Karolajn je završila pripovetku i rekla:

- Oh, zar to nije bilo divno?

Onda je otišla do table i ispisala abecedu ogromnim štampanim slovima pa se okrenula prema razredu i upitala: - Zna li iko šta je ovo?

Svi su znali — većina učenika bili su ponavljači.

Verovatno je izabrala mene zato što mi je znala ime; dok sam čitala abecedu, blago se namrštila, a nakon što me naterala da naglas pročitam gotovo celu Moju prvu čitanku i izveštaj sa berze iz Mobajl Redžistera, otkrila je da sam pismena i gledala me nimalo blagonaklono. Mis Karolajn mi je rekla da kažem ocu da me više ne podučava jer ću zbog toga lošije naučiti da čitam.

- Da me ne podučava?, rekla sam iznenađeno. Nije on mene ničemu naučio, Mis Karolajn. Atikus nema vremena da me ičemu uči, dodala sam kad se Mis Karolajn nasmešila i odmahnula glavom.

- Uveče je tako umoran da samo sedi u dnevnoj sobi i čita.

- Ako te nije on naučio, ko je onda?, upitala je Mis Karolajn dobronamerno. Neko jeste. Nisi se rodila s Mobajl Redžistrom u rukama.

- Džem kaže da jesam. Pročitao je u nekoj knjizi da sam ja iz obitrlp lkil-finč, a ne Finč. Džem kaže da se u stvari zovem Džin Luiz Half Inč i da su me zamenili kad sam se rodila...

Mis Karolajn je, izgleda, mislila da lažem.

- Obuzdaj malo maštu, dušo, rekla je. Lepo reci ocu da te više ne uči. Najbolje je početi čitati svežeg uma. Reci mu da ću sad ja to preuzeti i nastojati da popravim štetu...

- Molim?

- Tvoj otac ne zna da podučava. Sad možeš da sedneš.

Promrmljala sam da mi je žao i sela, razmišljajući o svom zločinu. Nisam namerno naučila da čitam, ali nekako sam potajno stalno imala novine u rukama. Tokom dugih sati u crkvi — jesam li tada naučila? Nisam mogla da se setim vremena kad nisam znala da čitam crkvene pesme. Sad kad sam bila prisiljena da razmišljam o tome, shvatila sam da mi je čitanje nekako samo došlo, kao i vezivanje pojasa na leđima bez osvrtanja ili dvostruke mašne na pertli cipela. Nisam mogla da se setim kada su redovi iznad Atikusovog prsta postali reči, ali piljila sam u njih svake večeri otkako znam za sebe, slušajući dnevne novosti, predloge zakona, dnevnike Lorenca Doa — šta god je Atikus čitao kad bih mu se uveče zavukla u krilo. Dok se nisam uplašila da ću ostati bez toga, nisam volela da čitam baš kao što mi nije palo na pamet da volim da dišem.

Znala sam da sam naljutila Mis Karolajn, pa sam se umirila i gledala kroz prozor do odmora, kad me Džem odvojio od ostalih prvoškolaca u dvorištu. Pitao me kako mi ide. Rekla sam mu. - Da ne moram da ostanem, otišla bih, Džeme. Ona prokleta gospođa je rekla da me Atikus učio da čitam i neka prestane...

"Ne brini se, Skaut", umirio me Džem. Naša učiteljica kaže da Mis Karolajn uvodi nov način učenja. Učila je o tome na fakultetu. Uskoro će to uvesti u sve razrede. Na taj način ne moraš mnogo da naučiš iz knjiga — to ti je više kao da, ako želiš nešto da naučiš o kravama, odeš i pomuzeš kravu, shvataš?

- Da, Džeme, ali ja ne želim da učim o kravama, ja…

- Naravno da želiš. Moraš nešto da znaš o kravama, one su važan deo života u okrugu Mejkomb.

Pristojno sam ga upitala je li poludeo.

- Samo pokušavam da ti objasnim novi način učenja u prvom razredu, tvrdoglavice. To ti je Divijev decimalni sistem.

S obzirom da nikad pre nisam dovodila u pitanje Džemove tvrdnje, nije bilo razloga da sad počnem. Divijev decimalni sistem sastojao se delimično od toga da nam Mis Karolajn pokazuje kartice na kojima su bile ispisane reči "the", "cat", "rat", "man" i "you". Činilo se da se od nas ne očekuje nikakva reakcija pa je razred ta impresionistička otkrića primao ćutke. Meni je bilo dosadno pa sam počela da pišem pismo Dilu. Mis Karolajn me ulovila kako pišem i rekla da kažem ocu da prestane da me podučava.

- Osim toga, rekla je, u prvom razredu pišemo samo štampana slova. Pisana ćete učiti tek u trećem razredu.

Za to je bila kriva Kalpurnija. Valjda zato da je u kišne dane ne bih izluđivala. Dala bi mi list papira na kom bi ispisala slova abecede, a ispod njih bi prepisala odlomak iz Biblije.

Ako bih tačno prepisala odlomak, nagradila bi me hlebom, puterom i šećerom. Kalpurnija nije bila sentimentalna — retko bih je zadovoljila i retko me nagrađivala.

- Svi koji idu kući na ručak neka dignu ruke, rekla je Mis Karolajn, prekidajući moje ljutite misli o Kalpurniji. Sva su deca iz grada digla ruku i ona nas je prebrojala.

- Svi koji su doneli ručak u školu neka ga stave na klupu.

Kantice za melasu pojavile su se kao niotkuda, na plafonu su zaplesali metalni odrazi. Mis Karolajn je prolazila između redova, virila u posude s ručkom klimala ako je bila zadovoljna sadržajem, mrštila se ako nije. Zaustavila se pokraj klupe Voltera Kaningama.

- Gde je tvoj?, upitala je.

Prema Volterovom licu su svi u prvom razredu znali da ima pantljičaru. Kako nije imao cipele, znali smo i kako ju je dobio. Dobiješ je tako što hodaš bos po stajama i svinjcima. Da je Volter imao cipele, obuo bi ih prvog dana škole i onda ih odbacio do sredine zime. Ali, imao je na sebi čistu košulju i uredno zakrpljen kombinezon.

- Jesi li jutros zaboravio obrok?, pitala je Mis Karolajn. Volter je gledao ravno ispred sebe. Videla sam kako mu je odskočio mišić na vilici.

- Jesi li ga jutros zaboravio?, pitala je Mis Karolajn. Volteru se ponovo cimnula vilica.

- Da, gospojo, promrmljao je na kraju.

Mis Karolajn je otišla do katedre i otvorila svoju torbicu.

- Evo ti četvrt dolara, rekla je Volteru. Danas idi i jedi u gradu. Novac mi možeš vratiti sutra.

Volter je odmahnuo glavom. - Ne, hvala gospojo, rekao je polako, razvlačeći reči.

U glasu Mis Karolajn osetio se tračak nestrpljenja. - Evo, Voltere, dođi po novac.

Volter je opet odmahnuo glavom.

Kad je Volter i treći put odmahnuo glavom, neko je šapnuo: - Daj, reci joj, Skaut.

Osvrnula sam se i videla da me gleda većina učenika iz grada i celo društvo iz autobusa. Mis Karolajn i ja smo već dvaput razgovarale pa su me gledali s naivnim uverenjem da se nas dve zbog toga bolje razumemo.

I tako sam se zauzela za Voltera:

- Hm... Mis Karolajn.

- šta je, Džin Luiz?

- Mis Karolajn, on je Kaningam.

I potom sam sela.

- Molim, Džin Luiz?

Mislila sam da sam dovoljno razjasnila. Nama je ostalima bilo jasno: Volter Kaningam je lagao. Nije on zaboravio obrok nego ga nije imao. Nije ga imao danas, neće ga imati sutra i neće ga imati prekosutra. Verovatno nikad u životu nije video odjednom tri kovanice od četvrt dolara. Pokušala sam ponovo: - Volter je od Kaningamovih, Mis Karolajn.

- Ne razumem, Džin Luiz.

- Ne brinite se, uskoro ćete nas sve upoznati. Kaningamovi nikada ne uzimaju ništa što ne mogu da vrate — ni korpe koje im pošalju iz crkve ni bonove za siromašne. Nikad ne primaju milostinju, snalaze se s onim što imaju. Nemaju mnogo, ali s tim nekako izlaze na kraj.

Tako opširno poznavanje plemena Kaningamovih - ili barem jednog ogranka — stekla sam prošle zime. Volterov je otac bio Atikusov klijent. Nakon neugodnog razgovora jedne večeri u našoj dnevnoj sobi o njegovom nasleđenom vlasništvu nad zemljom, gospodin Kaningam, pre nego što je otišao, rekao: - Gospodine Finč, ne znam kad ću moći da vam platim.

- Neka ti to bude poslednja briga, Voltere, rekao je Atikus.

Kad sam pitala Džema šta je to ograničenje vlasništva pri nasleđivanju zemlje, a on mi objasnio da je to kad si u škripcu, pitala sam Atikusa hoće li nam gospodin Kaningam ikad platiti.

- Ne u novcu, rekao je Atikus, ali, do kraja godine, platiće nam. Videćeš.

Džem i ja smo gledali. Jednog smo jutra našli tovar drva u dvorištu. Posle je na zadnjem stepeništu bila vreća oraha. Za Božić je stigla korpa tetivke i božikovine. A kad smo u proleće našli vreću repe, Atikus je rekao da je gospodin Kaningam još i preplatio dug.

- Zašto plaća na taj način?, upitala sam.

- Jer je to jedini način na koji može da mi plati. Nema novca.

- Jesmo li mi siromašni, Atikuse?

Atikus je klimnuo glavom. - Bogme jesmo.

Džem se namrštio. - Jesmo li siromašni kao Kaningamovi?

- Ne sasvim. Kaningamovi su sa sela i njih je kriza najjače pogodila.

Atikus je zatim rekao da su lekari, zubari i advokati siromašni zato što su seljaci siromašni. Kako je okrug Mejkomb bio poljoprivredno područje, bilo je teško sve usluge naplatiti u novcu. To što nije imao zemlju samo je deo nevolja gospodina Kaningama. Zemlja u vlasništvu bila je u potpunosti pod hipotekama, i ono malo gotovine što bi zaradio, morao je da daje za kamate. Da je umeo, gospodin Kaningam mogao bi dobiti posao preko WPAa*,

WPA — straćenica za Works Progress Administration, jedna od Ruzveltovih ustanova za rešavanje teškoća Velike depresije.

ali zemlja bi mu propala kad bi je napustio, a njemu je bilo lakše da gladuje ne bi li zadržao zemlju i glasao kako hoće.

Gospodin Kaningam, rekao je Atikus, pripada posebnom soju muškaraca. S obzirom da Kaningamovi nisu imali para za advokata, jednostavno su nam plaćali onim što su imali. - Jeste li znali, rekao je Atikus, da i dr Rejnolds radi na taj način? Nekima naplati vreću krompira za porođaj. Mis Skaut, ako mi posvetite pažnju, objasniću vam šta je pravo na nasleđivanje vlasništva. Džemove su definicije katkad vrlo blizu istine.

Da sam sve to mogla objasniti Mis Karolajn, uskratila bih neprijatnost i sebi i njoj, ali nisam bila kadra da objasnm stvari tako dobro kao Atikus pa sam rekla:

- Sramotite ga, Mis Karolajn. Volter kod kuće nema četvrt dolara da vam vrati, a vama ne trebaju drva.

Mis Karolajn se sva ukočila, a onda me zgrabila za kragnu i odvukla do katedre.
- Džin Luiz, jutros si stvarno preterala, rekla je. Baš si zabrljala. Ispruži dlan.

Mislila sam da će pljunuti na njega, jer to je bio jedini razlog zbog kojeg bi iko u Mejkombu ispružio dlan: bio je to tradicionalan način potvrđivanja usmenog dogovora. Pitajući se šta smo se mi to pogodile, okrenula sam se razredu tražeći odgovor, ali oni su me gledali jednako zbunjeno.

Mis Karolajn je uzela lenjir, petšest puta me brzo lupnula i onda mi rekla da stojim u ćošku.

Razred je prasnuo u smeh kad im je napokon sinulo da me Mis Karolajn istukla.

Kad im je Mis Karolajn zapretila sličnom sudbinom, opet su prasnuli u smeh i smirili se tek kad je na njih pala senka Mis Blant.

Mis Blant, koja se rodila u Mejkombu i još nije upoznala zagonetni decimalni sistem, pojavila se na vratima i, držeći ruke na kukovima, objavila: - Ako neko još samo zucne u ovoj učionici, sve ću vas izmlatiti. Mis Karolajn, šesti razred se od ove buke ne može usresrediti na piramide.

Kratko sam bila u ćošku. Spasilo me zvono. Mis Karolajn nas je gledala kako izlazimo na ručak. Ja sam poslednja izišla pa sam videla kako se teško spustila na stolicu i spustila glavu na ruke.

Da je bila ljubaznija prema meni, bilo bi mi je žao.

Bila je zgodna ženica.

Bilo mi je malo lakše kad sam ulovila Voltera Kaningama u školskom dvorištu, ali dok sam mu trljala nos o tlo, došao je Džem i rekao mi da prestanem.

- Veća si od njega, rekao je.

- Ali, on je star gotovo kao ti, rekla sam. Zbog njega sam sve zabrljala.

- Pusti ga, Skaut. Zašto?

- Nije imao užinu, rekla sam i objasnila mu svoju upletenost u Volterove prehrambene navike.

Volter je ustao i mirno stao pa nas slušao. Šake su mu bile napola stisnute, kao da očekuje da ćemo ga oboje napasti.

Topnula sam nogom kako bih ga oterala, ali Džem je ispružio ruku i zaustavio me. Posmatrao je Voltera kao da nešto nagađa.

- Je l' tvoj tata gospodin Volter Kaningam iz Old Saruma?, upitao je, a Volter je klimnuo glavom.

Volter je izgledao kao da ga hrane hranom za ribe. Oči su mu bile plave kao u Dila Harisa, ali crvene na ivicama i vodenaste. Lice mu je bilo sasvim bledo, osim vrha nosa koji je bio vlažan i ružičast. Poigravao se naramenicama kombinezona i nervozno dodirivao metalne kopče.

Džem se iznenada izkezio.

- Dođi s nama na ručak, Voltere, rekao je. Bilo bi nam drago.

Volterovo lice je zasjalo, a onda se smračilo.

Džem je rekao: - Naš je tata prijatelj tvoga tate. Skaut je luda — neće se više tući s tobom.

- U to se baš ne bih kladila, rekla sam. Džemovo obećanje u moje ime me isprovociralo, ali dragoceni minuti podnevnog odmora su prolazili.

- Ne, Voltere, neću te ponovno zaskočiti. Ne voliš boraniju? Naša Kal je odlična kuvarica.

Volter je stajao u mestu i grizao se za usnu. Džem i ja smo odustali i već bili na pola puta do Redli Plejsa kad je Volter povikao: - Hej, evo me!

Kad nas je sustigao, Džem je s njim poveo prijatan razgovor. - Ovde živi zlikovac, rekao je srdačno, pokazujući kuću Redlijevih. Jesi li ikad čuo za njega, Voltere?

- Mislim da jesam, rekao je Volter. Zamalo sam umro kad sam prve godine došao u školu i jeo njegove pekane* — ljudi kažu da ih truje i stavlja u školsko dvorište.

*pekan - plod američkog oraha koji je karakterističan po vrlo čvrstoj ljusci.

Džem se, čini se, nije bojao Bua Redlija sad kad smo Volter i ja bili uz njega. Štaviše, počeo se hvalisati. - Jednom sam otišao čak do njegove kuće, rekao je Volteru.

- Neko ko je jednom otišao do kuće više ne bi trebalo da trči svaki put kad prolazi kraj nje, rekla sam oblacima nad sobom.

- A ko to trči, Mis gunđalice?

- Ti, kada si sam

Dok smo stigli do naše kuće, Volter je zaboravio da je Kaningam. Džem je otrčao u kuhinju i zamolio Kalpurniju da postavi još jedan tanjir jer imamo gosta. Atikus je pozdravio Voltera i počeo s njim razgovor o usevima koji ni Džem ni ja nismo razumeli.

- Ne uspevam da završim prvi razred, gospodine Finč, jer svakog proleća moram da pomažemi tati u setvi, ali sad imamo još jednog u kući koji može da radi u polju.

- Jeste li za njega platiti vrećom krompira?, upitala sam, ali Atikus me pogledao i odmahnuo glavom.

Dok je Volter trpao hranu u tanjir, on i Atikus su, na moje i Džemovo čuđenje, razgovarali kao dva muškaraca. Atikus je govorio o poljoprivrednim problemima kad ga je Volter prekinuo i upitao imamo li u kući melase. Atikus je pozvao Kalpurniju, koja se vratila s bokalom sirupa. Stajala je i čekala da se Volter posluži. Volter je sirupom polio povrće i meso, i to obilno. Verovatno bi ga sipao i u mleko da ga nisam upitala šta to dođavola radi.

Srebrni tanjirić je zazveckao kad je vratio bokal i brzo spustio ruke na krilo. Onda je spustio glavu.

Atikus je opet odmahnuo glavom.
- Ali, svu je hranu utopio u sirupu, pobunila sam se. Polio ga je po...

U tom me trenutku Kalpurnija pozvala u kuhinju. Bila je stvarno besna, a kad je bila besna, Kalpurnia više ne bi govorila književnim jezikom. Kad je bila smirena, izražavala se jednako dobro kao bilo ko u Mejkombu. Atikus je rekao da je obrazovanija od većine crnaca.

Kad se sagla i pogledala me škiljeći, produbile su joj se bore oko očiju. - Ima ljudi koji ne jedu kao mi, šapnula je oštro, ali nije tvoje da im na to ukazuješ za stolom. Taj je dečak tvoj gost i ako želi da pojede stolnjak, lepo ćeš mu to dopustiti, jesi li me čula?

- Nije on gost, Kal, on je samo Kaningam...

- Smesta da si ućutala. Nije važno ko je, svako ko uđe u ovu kuću je gost i nemoj da sam te čula kako im s visoka komentarišeš manire! Tvoja je porodica možda bolja od Kaningamovih, ali to ništa ne vredi ako je ti tako sramotiš. Ako ne znaš da se ponašaš za stolom, možeš lepo da sedneš i jedeš ovde u kuhinji.

Kalpurnija me poslala nazad u trpezariju dobrano me pljesnuvši po turu. Uzela sam svoj tanjir i završila ručak u kuhinji, zahvalna što nisam morala ponovno da se suočim s njima.

Rekla sam Kalpurniji da ću je srediti jednog od ovih dana: otići ću i utopiti se u Bejkers Ediju pa će videti kako će joj biti žao.

Osim toga, dodala sam, danas me već jednom uvalila u nevolje jer me naučila da pišem i za sve je ona kriva. - Prestani da zanovetaš, rekla je.

Džem i Volter su se vratili u školu pre mene. Bila sam voljna da sama protrčim pred Redli Plejsa kako bih mogla da se žalim Atikusu na Kalpurniju. - Ona ionako više voli Džema nego mene, zaključila sam i predložila mu da je što pre otpusti.

- Je li ti ikad palo na pamet da je Džem manje sekira? Atikusov je glas bio neumoljiv. Nemam nameru da je otpustim ni sada ni bilo kada. Mi ni dana ne bismo izdržali bez nje, je li ti to palo na pamet? Seti se koliko toga čini za tebe i slušaj je, jasno?

Vratila sam se u školu i mrzila Kalpurniju sve dok me nije prekinuo iznenadni vrisak. Podigla sam pogled i videla Mis Karolajn kako stoji na sred učionice zgranuta lica. Ipak, dovoljno se pribrala da se vrati poslu.

- Živo je!, vrisnula je.

Dečaci su svi pojurili da joj pomognu. Bože, pomislila sam, ona se uplašila miša. Mali Čak Litl, koji je sa svim živim stvorenjima imao beskrajno strpljenja, rekao je: - Gde je otišao, Mis Karolajn? Recite nam brzo gde je otišao! D. C, okrenuo se dečaku iza sebe, D. C, zatvori vrata pa ćemo ga uloviti. Brzo, Mis, gde je otišao?

Mis Karolajn je uprla drhtavi prst ne u pod ili klupu nego u krupnu osobu koju nisam poznavala. Lice malog Čaka se iskrivilo, a onda je blago rekao: - Mislite na njega, Mis? Da, živ je. Je li vas uplašio?

Mis Karolajn je očajno rekla: - Upravo sam prolazila kraj njega kad je izgmizala iz njegove kose... samo je izgmizala iz njegove kose...

Mali Čak se široko iskezio. - Ne morate da se bojite vaške, Mis. Zar je nikad pre niste videli? Ništa se vi ne bojte, samo se vratite za svoj sto i podučavajte nas.

Mali Čak Litl je bio još jedan od učenika koji nisu znali kad će sledeći put jesti, ali bio je rođeni džentlmen. Uhvatio je Mis Karolajn pod ruku i poveo je prema katedri. - Ništa se vi ne bojte, Mis, rekao je. Nema razloga da se bojite vaški. Doneću vam malo hladne vode.

Domaćin vaški nije pokazivao ni najmanje zanimanje za strku koju je izazvao. Pretražio je teme iznad čela, našao svoju gošću i stisnuo je između palca i kažiprsta.

Mis Karolajn je sve to posmatrala kao opčinjena. Mali Čak joj je doneo vode u papirnatoj čaši i ona ju je zahvalno popila.

Napokon joj se vratio glas. - Kako se zoveš, sinko?, upitala je tiho.

Dečak je zbunjeno trepnuo. - Ko, ja? Mis Karolajn je klimnula glavom.

- Bars Jul.

Mis Karolajn je pregledala popis učenika. - Tu imam Jula, ali ne piše ime. Možeš li mi reći kako se piše?

- Ne znam. Kod kuće me zovu Bars.

- E pa, Barse, rekla je Mis Karolajn, ostatak poslepodneva si slobodan. Želim da odeš kući i opereš kosu.

Sa stola je digla debelu knjigu, prelistala je i na trenutak čitala.

- Dobar kućni lek za... Barse, želim da odeš kući i opereš kosu pepelom. Kad to obaviš, namaži teme kerozinom.

- Zašto, gospojo?

- Da se oslobodiš... vaški. Znaš, Barse, druga bi deca mogla da ih dobiju od tebe, a to sigurno ne bi želeo, zar nije tako?

Dečak je ustao. U životu nisam videla nikog prljavijeg. Vrat mu je bio tamnosiv, nadlanice boje rđe, a nokti crni. Gledao je Mis Karolajn iz čistog prostora na licu velikog otprilike kao šaka. Niko ga dotad nije primetio, verovatno zato što smo Mis Karolajn i ja veći deo jutra zabavljale razred.

- I Barse, rekla je Mis Karolajn, molim te, okupaj se pre nego što se sutra vratiš u školu.

Dečak se nepristojno nasmejao. - Ne šaljete vi mene kući, gospojo. Ionako sam se spremao da odem — za ovu godinu sam gotov.

Mis je izgledala zbunjeno. - Kako to misliš?

Dečak nije odgovorio. Samo se podrugljivo nasmejao. Odgovorio joj je jedan od starijih učenika. - On je od Julovih, gospođice, a ja sam se pitala hoće li to objašnjenje biti podjednako neuspešno kao moj pokušaj. Ali činilo se da je Mis Karolajn spremna da sasluša.

- Puna ih je škola. Dođu svake godine prvi dan i onda odu. Sekretarka škole ih dovuče jer im preti šerifom, ali odustala je od pokušaja da ih zadrži. Smatra da je udovoljila zakonu time što im je upisala ime u imenik i doterala ovamo prvi dan. Ostatak godine samo treba da upišete da su izostali...

- Ali, šta je s njihovim roditeljima?, upitala je Mis Karolajn iskreno zabrinuta.

- Nemaju majku, glasio je odgovor, a tata im je svadljiv.

Barsu Julu je sve to laskalo. Već treću godinu dolazim prvog dana u prvi razred, rekao je velikodušno. Računam da će me prebaciti u drugi razred ako ove godine budem pametan...

Mis Karolajn je rekla: - Molim te, sedi, Barse, a čim je to izgovorila, znala sam da je počinila ozbiljnu grešku. Dečakova se nadmenost pretvorila u srdžbu.

- Da vidim kako ćete me naterati, gospojo.

Mali Čak Litl brzo je ustao. - Pustite ga, Mis, rekao je. Zao je, stvarno zao. Mogao bi nešto da započne, a ovde ima i male dece.

Mali Čak je bio jedan od najsitnijih dečaka, ali kad se Bars Jul okrenuo prema njemu, gurnuo je ruku u džep. - Pazi šta radiš, Barse, rekao je. Ubio bih te dok trepneš. Sad idi kući.

Činilo se da se Bars stvarno boji dečaka koji je bio upola manji od njega, a Mis Karolajn je iskoristila njegovu neodlučnost:
- Barse, idi kući. Inače ću pozvati direktora, rekla je. Ionako ću ovo morati da prijavim.

Dečak je prezirno dunuo i lenjo se odvukao do vrata.

Sad kad je bio na sigurnom, okrenuo se i povikao: - Prijavite, prokleta babo. Nije se još rodila ta umišljena drolja od učiteljice koja može da me natera na nešto! Nigde vi mene ne terate, gospojo. Dobro to zapamtite, ni na šta me niste naterali!

Pričekao je da se uveri kako ju je rasplakao, a onda je otišao.

Mi smo se okupili oko stola i pokušavali da je, svako na svoj način, uteši. Tako je nevaljao... udara nisko... niko od vas ne očekuje da podučavate takve... inače se ljudi u Mejkombu tako ne ponašaju, Mis Karolajn, stvarno ne... ništa se ne uzbuđujte, Mis Karolajn. A da nam pročitate neku pripovetku? Ono jutros o mački je baš bilo lepo...

Mis Karolajn se nasmešila, izduvala nos, rekla "hvala", rekla nam da se vratimo na mesto, otvorila knjigu i zbunila svoje učenike dugom pričom o žabi koja je živela u dvorcu.

Kad sam četvrti put tog dana prolazila pokraj Redli Plejsa — od toga dvaput punim galopom - moje je raspoloženje bilo podjednako mračno kao ta kuća. Bude li ostatak školske godine jednako dramatičan kao prvi dan, možda će biti donekle zabavno, ali pomisao na to da devet meseci ne smem ni da čitam ni da pišem naterala me da poželim da pobegnem.

Do kraja poslepodneva uglavnom sam dovršila svoje putne planove; kad smo se Džem i ja utrkivali trotoarom da dočekamo Atikusa kad se vraćao s posla, nisam se naročito trudila.

Imali smo običaj da potrčimo Atikusu u susret čim bismo videli da je zašao za ugao kod pošte. Atikus kao da je zaboravio moje podnevne grehe. Postavljao mi je mnogo pitanja o školi. Moji su odgovori bili jednosložni, a on nije dalje ispitivao.

Možda je Kalpurnija osetila da sam imala loš dan - dopustila mi je da je gledam dok kuva.

- Zatvori oči i otvori usta pa ću ti dati iznenađenje, rekla je.

Nije često pekla pogaču, rekla je da nema vremena, ali kako smo danas oboje bili u školi, imala je lak dan. A znala je da obožavam pogaču.

- Nedostajala si mi danas, rekla je. U kući je postalo tako pusto da sam oko dva morala da upalim radio.

- Kako to? Pa Džem i ja nikad nismo u kući osim kad pada kiša.

- Znam, rekla je, ali jedno od vas dvoje uvek je negde u blizini. Koliko li samo vremena na dan provedem dozivajući vas. I-haa, rekla je, dovoljno da za to vreme ispečem pogaču. Sad idi, a ja ću da poslužim večeru.

Kalpurnija se sagla i poljubila me.

Dok sam odlazila, pitala sam se šta joj je bi. Htela je da se pomiri sa mnom, eto šta. Uvek je bila vrlo stroga prema meni, napokon je shvatila da je pogrešila, sad joj je žao, ali je dovoljno tvrdoglava da to i kaže. Bila sam tako umorna od svih zločina koje sam počinila tog dana.

Nakon večere, Atikus je seo u naslonjaču s novinama u ruci i dozvao me: "Skaut, jesi li spremna za čitanje?" Al Bog mi je tog dana poslao više nego što sam mogla podneti, pa sam izišla na trem. Atikus je došao za mnom.

- Nešto nije u redu, Skaut?

Rekla sam mu da se ne osećam dobro i ako on nema ništa protiv, da više ne bih išla u školu.

Atikus je seo na ljuljašku i prekrstio noge. Prstima je opipavao svoj džepni sat; rekao je da jedino tako može da razmišlja. Opušteno je čekao, a ja sam pokušala da ojačam svoj položaj.
- Ti nikad nisi išao u školu i ništa ti ne fali, pa ću i ja lepo ostati kod kuće. Možeš ti da me podučavš kao što je deda podučavao tebe i strica Džeka.

- Ne, ne mogu, rekao je Atikus. Moram da radim. Osim toga, poslali bi me u zatvor kad bih te zadržao kod kuće — večeras ćeš dobiti dozu magnezijuma, a sutra ideš u školu.

- Ma u stvari se dobro osećam.

- Tako sam i mislio. A sad mi reci što je.

Malo-pomalo, ispričala sam mu o svim nedaćama. ... i rekla je da si me pogrešno naučio i nikad više ne možemo zajedno da čitamo.

- Molim te, nemoj me slati nazad, molim te.

Atikus je ustao i otišao do kraja trema. Kad je temeljno pregledao penjačicu, vratio se kod mene.

- Kao prvo, rekao je, ako uspeš da naučiš jedan jednostavan trik, Skaut, s mnogim ćeš se ljudima bolje slagati. Ne možeš nekoga da razumeš dok ne razmisliš o stvarima s njegove tačke gledišta...

- Molim?

- ... dok se ne uvučeš u njegovu kožu i ne hodaš u njoj.

Atikus je rekao da sam tog dana mnogo toga naučila, a i Mis Karolajn je ponešto naučila. Naučila je, na primer, da ne nudi nešto nekome od Kaningamovih, ali da smo Volter i ja o svemu razmislili iz njenog ugla, shvatili bismo da je napravila dobronamernu grešku. Ne možemo očekivati da za jedan dan nauči sve mejkombske običaje i ne možemo je smatrati odgovornom zato što ih nije znala.

- Đavola, rekla sam. Ni ja nisam znala da ne smem da joj čitam, a ona je mene smatrala odgovornom — slušaj, Atikuse, ne moram ja u školu. Odjednom me oduševila nova zamisao. Bars Jul, sećaš se? On ode u školu samo prvog dana. Sekretarka škole smatra da je udovoljila zakonu kad unese njegovo ime u imenik...

- Ne možeš tako, Skaut, rekao je Atikus. Ponekad je, u nekim slučajevima, bolje gledati kroz rupe u zakonu. U tvom slučaju zakon ostaje strog. I zato moraš u školu.

- Ne shvatam zašto ja moram, a on ne mora.

- Onda me saslušaj.

Atikus je rekao da Julovi sramote Mejkomb već tri generacije unazad. Niko od njih nikad nije ni dana pošteno radio. Rekao je da će me jednog Božića, kad bude nosio jelku na otpad, povesti sa sobom i pokazati mi gde i kako žive. Oni su ljudi, ali žive kao životinje.

- Mogu u školu kad kod zažele, kad pokažu i najmanji znak da žele da se školuju, rekao je Atikus. Postoje načini da se prisilno zadrže u školi, ali glupo je silom gurati ljude poput Julovih u novu sredinu...

- Kad ja sutra ne bih otišla u školu, ti bi mene prisilio?

- Recimo to ovako, rekao je Atikus suvo. Ti, Mis Skaut Finč, pripadaš običnim ljudima. Moraš da poštuješ zakon. Rekao je da Julovi pripadaju ekskluzivnom društvu koje se sastoji od Jula. U određenim okolnostima obični im ljudi mudro dopuštaju neke povlastice jednostavno tako što se pretvaraju da ne vide šta Ivlovi rade. Oni ne moraju u školu, na primer. Kao drugo, gospodin Bob Jul, Barsov otac, sme da lovi i postavlja klopke i kad nije sezona lova.

- Atikuse, to ne valja, rekla sam. U okrugu Mejkomb je lov van sezone prema zakonu bio prekršaj, ali u očima stanovništva teški zločin.

- Da, to jeste protivzakonito, rekao je moj otac, i zaista ne valja, ali kad neko troši novac od socijalne pomoći na loš viski, njegova deca plaču od gladi. Ne znam ni za jednog zemljoposednika ovde koji bi toj deci uskratio divljač koju njihov otac uspe da ulovi.

- Gospodin Jul to ne bi smeo da radi…

- Naravno da ne bi, ali on se nikad neće promeniti. Hoćeš li zbog toga da kazniš njegovu decu?

- Ne, tata, promrmljala sam i pokušala još jedanput. Ali, ako nastavim da idem u školu više ne možemo zajedno da čitamo…

- To ti najviše smeta, je li?

- Da, tata.

Kad me Atikus pogledao, videla sam na njegovom licu izraz koji bi me uvek namamio da nešto očekujem. - Znaš li šta je to kompromis?, upitao je.

- Iskrivljavanje zakona?

- Ne, nego dogovor koji se postigne tako da obe strane malo popuste. Evo kako se to radi, rekao je. Ako se ti slažeš da moraš ići u školu, nastavićemo da čitamo svake večeri kao i dosada. Jesmo li se pogodili?

- Da, tata!

- Ovaj ćemo dogovor smatrati sklopljenim bez uobičajenih formalnosti, rekao je Atikus kad je video da se spremam da pljunem.

Kad sam otvarala prednja mrežasta vrata, Atikus je rekao:

- Uzgred, Skaut, biće najbolje da u školi ništa ne govoriš o našem dogovoru.

- Zašto ne?

- Bojim se da bi veleučene vlasti na njega reagovale sa znatnim neodobravanjem.

Džem i ja smo se navikli na očevo pravničko izražavanje u stilu pisanja oporuke i uvek smo smeli da ga prekinemo da nam prevede ako nešto nismo shvatili.

- Molim, tata?

- Ja nikad nisam išao u školu, rekao je, ali imam osećaj da bi se Mis Karolajn, ako joj kažeš da svake večeri zajedno čitamo, okomila na mene, a to mi se bogami ne bi svidelo.

Atikus nas je te večeri zasmejavao čitajući ozbiljnim glasom članak o čoveku koji je bez ikakvog razloga sedeo na jarbolu, a to je Džemu bio dovoljan razlog da sledeću subotu provede u kućici na stablu. Sedeo je tamo od doručka do sumraka i ostao bi i preko noći da mu Atikus nije presekao dostavu hrane. Ja sam većinu dana provela penjući se i silazeći, obavljajući razne poslove za njega, donoseći mu knjige, hranu i vodu; upravo sam mu nosila pokrivače za noć kad je Atikus rekao da će Džem sići ako prestanem da obraćam pažnju na njega.
Atikus je imao pravo.

Ostatak školske godine nije bio ništa zanimljiviji od prvog dana.

Bio je to zapravo beskrajni projekt koji se polako razvio u jedinicu u kojoj je država Alabama davala kilometre papira i bojica u dobronamernom ali uzaludnom nastojanju da me nauči grupnoj dinamici. Ono što je Džem nazvao Divijevim decimalnim sistemom proširilo se do kraja godine na celu školu pa nisam mogla da ga upoređujem s drugim didaktičkim metodama. Mogla sam samo da se osvrnem: Atikus i moj stric, koji su učili kod kuće, znali su sve - šta jedan nije znao, znao je drugi. Osim toga, primetila sam da moj otac, koji je godinama služio u državnoj upravi, svaki put izabran bez protivkandidata, ništa nije znao o prilagođavanjima koje su moji nastavnici smatrali presudnim za vaspitavanje dobrih građana. Džem, čije se školovanje do pola sastojalo od decimalnog a od pola od sistema magareće kape, funkcionisao je, činilo se, i kao pojedinac i u grupi, ali Džem nije bio dobar primer: nije imao taj sistem učenja koji bi ga sprečio da čita. Što se mene tiče, nisam znala ništa osim onoga što bih pročitala u časopisu Tajms i u svim knjigama kojih bih uspela da se dočepam kod kuće, ali dok sam polako napredovala kroz školski sistem okruga Mejkomb, nisam mogla da obuzdam osećaj da su mi nešto uskratili. Nisam znala šta, ali nisam mogla da verujem da mi je država namenila dvanaest godina neprekidne dosade.

I tako, dok su godine prolazile, izlazila sam iz škole pola sata pre Džema, koji je morao da ostaje do tri, pa sam trčala pokraj Redli Plejsa što sam brže mogla, ne zaustavljajući se dok ne bih došla u sigurnost našeg prednjeg trema.

Jednog poslepodneva, dok sam jurila, nešto mi je zapelo za oko i to na takav način da sam duboko udahnula, osvrnula se na sve strane i onda vratila.

Na rubu imanja Redlijevih bila su dva hrasta; korenje im je izraslo do bočne uličice koja je zbog njega bila kvrgava. Moju je pažnju privuklo jedno od stabala.

Iz udubljenja u deblu virila je srebrna folija, tik iznad nivoa mog pogleda, i namigivala mi na poslepodnevnom suncu. Stala sam na prste, brzo se još jednom osvrnula, posegnula u udubljenje i izvadila dve žvakaće gume koje nisu bile odmotane.

Prvi mi je poriv bio da ih stavim u usta što je pre moguće, ali onda sam se setila gde sam. Otrčala sam kući i na našem tremu pregledala svoju lovinu.

Žvake su izgledale sveže.

Onjušila sam ih i miris je bio u redu. Liznula sam jednu i malo pričekala. Kad od toga nisam umrla, strpala sam je u usta: bila je to Vriglieva žvaka s ukusom mente.

Kad je Džem došao kući i pitao me odakle mi tolika žvaka, rekla sam mu da sam je našla.

- Ne smeš da jedeš stvari koje nadeš, Skaut.

- Ali, nije bila na zemlji, nego u stablu.

Džem je gunđao.

- Ozbiljno, rekla sam. Virila je iz onog stabla, onog kraj kojeg prolazimo kad se vraćamo iz škole. - Da si je odmah ispljunula!

Ispljunula sam je. Ukus je ionako nestao. - Žvačem je celo poslepodne i još nisam umrla. Nije mi čak ni muka.

Džem je udario nogom o pod. - Zar ne znaš da ne smeš čak ni da dotakneš ta stabla? Poginućeš!

- Ti si jednom dotakao kuću!

- To je bilo nešto drugo. Odmah idi i grgoći — odmah, jesi li me čula? Baš neću, to će mi uništiti ukus u ustima. - Ako ne budeš, tužiću te Kalpurniji!

Poslušala sam Džema jer nisam htela da se kačim s Kalpurnijom.

Iz nekog razloga je moja prva godina u školi donela veliku promenu u naš odnos: Kalpurnijina tiranija, nepravednost i petljanje u moja posla pretvorili su se u blago izražavanje nezadovoljstva. A ja sam se katkad veoma trudila da je ne izazivam.

Približavalo se leto; Džem i ja smo ga nestrpljivo očekivali. Leto nam je bilo omiljeno doba: mogli smo da spavamo na tremu ili u kućici na stablu; leti je bila najbolja hrana; na hiljade boja u suvom krajoliku; ali više od svega, leti je dolazio Dil.

Poslednjeg dana školske godine pustili su nas ranije s nastave pa smo Džem i ja zajedno išli kući.

- Sutra će doći stari dobri Dil, rekla sam.

- Verovatno prekosutra, rekao je Džem. Misisipi ih raspušta dan kasnije.

Kad smo došli do hrastova kod Redli Plejsa, podigla sam prst da stoti put pokažem udubljenje u kome sam našla žvake želeći da uverim Džema da sam ih tamo našla, a kad tamo — novi komadić srebrne folije!

- Vidim ga, Skaut! Vidim ga...

Džem se osvrnuo, pružio ruku u udubljenje i oprezno stavio sjajni paketić u džep. Otrčali smo kući i na tremu pogledali kutijicu pokrivenu komadićima folije od žvaka. Bila je to kutija u kakvu se stavljaju venčani prsteni, purpurni baršun sa sićušnom kopčom. Džem ju je otvorio. Unutra su bila dva izglancana novčića, jedan na drugom. Džem ih je pregledao. - Indijanske glave, rekao je. - Hiljadu devetsto šesta i, Skaut, jedan je iz hiljadu devetstote. Stvarno su stari.

- Hiljadu devetstota, ponovila sam. "Slušaj..."

- Ućuti, razmišljam.

- Džem, šta misliš, je li to nečije sklonište?

- Ne, tuda retko kad neko prolazi, osim ako ne pripada nekome odraslom...

- Odrasli nemaju skrivališta. Misliš da ih možemo zadržati, Džem?

- Ne znam šta uopšte možemo. Kome bismo ih vratili? Pouzdano znam da tuda niko ne prolazi — Sesil kući odlazi zadnjom ulicom i oko grada.

Sesil Džekobs, koji je stanovao na drugom kraju naše ulice, pokraj pošte, pešačio je kilometar i po svaki dan samo da bi izbegao Redli Plejs i staru gospođu Henrija Lafajeta Duboza.

Gospođa Duboz stanovala je dve kuće od nas; svi u komšiluku su se slagali da je gospođa Duboz najpodlija starica koja je ikad živela. Džem nije hteo da prođe pokraj njene kuće bez Atikusa.

- Šta misliš, šta bi trebalo da uradimo, Džeme?

Ono što nadeš pripada ti, osim ako se ne dokaže vlasništvo. Nama je bilo normalno ubrati poneku kameliju, popiti malo mleka od krave Mis Modi Atkinson po letnjem danu ili ubrati nekoliko grozdova, ali novac je bio nešto drugo.

- Znaš šta, rekao je Džem. Zadržaćemo ih dok ne počne školska godina, a onda ćemo sve pitati kome pripadaju. Možda pripadaju nekom od dece koja dolaze u školu autobusom — možda se danas nekom tako žurilo da ode iz škole da je zaboravio na njih. U svakom slučaju, nekome pripadaju. Vidiš kako su izglancani?

- Neko ih je čuvao.

- Da, ali zašto bi neko tako spremio žvake? Znaš da one ne traju.

- Ne znam, Skaut. Ali, ovi su novčići nekome važni...

- Kako to misliš, Džem?

- Pa, indijanske glave — one su od Indijanaca. To je jaka čarolija, donosi sreću. Ne pohovanu piletinu kad joj se ne nadaš, nego stvari kao što su dug život i dobro zdravlje, ili polaganje ispita... ovi su nekome vrlo vredni. Staviću ih u svoj kovčeg.

Pre nego što je otišao u svoju sobu, Džem je dugo gledao Redli Plejs. Kao da se ponovno zamislio.

Dva dana posle stigao je Dil sav blistajući od ponosa: sam se vozio vozom od Meridijana do Mejkomb Džastiniona (to mu je bio počasni naziv - Mejkomb Džastinion je bio u okrugu Abot), gde ga je Mis Rejčel dočekala u jedinom mejkombskom taksiju;

večerao je u gostionici; video je sijamske blizance kako izlaze iz voza u Bej Sent Luisu i to je uporno tvrdio uprkos našim pretnjama. Odbacio je one grozne modre kratke pantalone koje su se kopčale za njegovu košulju i sad je nosio prave kratke pantalone s tregerima; bio je nešto krupniji ali ne i viši i rekao je da se video sa svojim ocem. Dilov je otac bio viši od našeg, imao je crnu bradu (usiljenu), i bio je predsednik Železnica L & N.

- Neko vreme sam pomagao mašinovođi, rekao je Dil zevajući.

- Kad na vrbi rodi grožđe, Dile. Umukni, rekao je Džem. Čega ćemo se danas igrati?

- Toma, Sema i Dika, rekao je Dil. Idemo u prednje dvorište.

Dil je hteo da se igra trojice Roverovih jer su tu bile tri pristojne uloge. Očigledno mu je dojadilo da uvek igra karakterne uloge.

- To mi je dojadilo, rekla sam. Dojadilo mi je da glumim Toma Rovera, koji usred nekog filma odjednom izgubi pamćenje i više se ne pojavljuje do samog kraja, kad ga nađu na Aljasci.

- Smisli nam nešto, Džeme, rekla sam.

- Dojadilo mi je smišljanje.

Prvi dan slobode, a mi smo bili umorni. Pitala sam se šta li će doneti leto.

Odšetali smo do prednjeg dvorišta, gde je Dil stao i gledao niz ulicu prema strašnom pročelju Redli Plejsa. "Osećam — miris — smrti", rekao je. Stvarno, ozbiljno govorim, rekao je kad sam mu rekla da začepi.

- Šta, možeš da nanjušiš kad neko umire?

- Ne, hoću da kažem da mogu nekoga da onjušim i da znam hoće li umreti. Tome me naučila jedna starica. Dil se nagnuo i onjušio me.

- Džin Luiz Finč, umrećeš za tri dana.

- Dile, ako ne začepiš, razbiću ti nos. Ozbiljno...

- Ćutite, vas dvoje, zarežao je Džem. Ponašate se kao da verujete u vruće pare.

- A ti se ponašaš kao da ne veruješ, rekla sam. - Šta je to vruća para?, upitao je Dil.

- Zar nikad nisi hodao po pustoj ulici noću i prošao pokraj vrućeg mesta?, upita je Džim Dila. Vruća para je neko ko ne može u raj pa se povlači po opustošenim putevima i ako prođeš kroz njega, i ti ćeš postati vruća para kad umreš i hodaćeš noću usisavajući ljudima dah...

- A kako to možeš mimoići?

- Ne možeš, rekao je Džem. Katkad se protegne celim putem, ali ako moraš proći kroz nju, kažeš: “Anđele svetli, živote u smrti; makni se s puta, ne usisaj moj dah.” Na taj način sprečiš da se ne ovije oko tebe...

- Ne veruj mu ni reč, Dile, rekla sam. Kalpurnija kaže da su to crnačke bajke.

Džem se namrštio na mene, ali je rekao: - Pa, hoćemo li se igrati ili nećemo?

- Idemo da se kotrljamo u točku, predložila sam. Džem je uzdahnuo.

- Znaš da sam prevelik za to.

- Ali možeš da guraš.

Otrčala sam u zadnje dvorište i izvukla staru automobilsku gumu ispod kuće. Odgurala sam je u prednje dvorište. - Ja ću prva, rekla sam.

Dil je rekao da bi on trebalo da bude prvi jer je tek stigao.

Džem je presudio, odlučio je da će mene prvu da gurne ali će Dil dobiti više vremena, pa sam se zavukla u gumu.

Dok se to nije dogodilo, nisam znala da se Džem uvredio što sam mu protivrečila kad smo govorili o vrućim parama i da je strpljivo čekao priliku da me nagradi. To je učinio tako što je gurnuo gumu niz pločnik svom snagom. Tlo, nebo i kuće stopili su mi se tu pred očima, a u ušima mi je zvonilo. Činilo mi se da ću da se ugušim. Nisam mogla da ispružim ruke i zaustavim se jer su mi bile stisnute između grudi i kolena. Mogla sam jedino da se nadam da će Džem preteći gumu ili da će me zaustaviti džomba na pločniku. Čula sam kako trči za mnom i viče.

Guma je poskakivala po šljunku rasutom na putu, udarila u neku prepreku i izbacila me kao čep na pločnik. Vrtelo mi se u glavi i bilo mi je muka. Ležala sam na asfaltu i tresla glavom dok se nisam smirila; onda sam začula Džemov glas: - Skaut, miči se odande, hajde!

Podigla sam glavu i pred sobom ugledala stepenice Redli Plejsa. Sledila sam se.

- Hajde, Skaut, nemoj tamo da ležiš! Džem je vikao. Pobogu, ustani!

Stala sam na noge dršćući dok sam dolazila k sebi. - Uzmi gumu!, povikao je Džem. Ponesi je sa sobom! Zar si skroz ostala bez pameti?

Kad sam se pribrala, potrčala sam prema njima koliko su me drhtave noge nosile.

- Zašto je nisi ponela?, povikao je Džem. - Zašto je ti ne doneseš?, vrisnula sam. Džem je ućutao.

- Hajde, nije daleko u dvorištu. Jednom si čak dodirnuo kuću, sećaš se? Džem me ljutito pogledao, nije mogao da odbije pa je otrčao niz pločnik, zastao pokraj kapije, a onda uleteo i uzeo gumu.

- Eto vidiš!, rekao je pobedonosno. Ništa lakše. Stvarno, Skaut, ponekad se toliko ponašaš kao devojčica da mi je neprijatno.

Bilo je u tome više istine nego što je on znao, ali sam odlučila da mu ne kažem.

Kalpurnija se pojavila na našim vratima i povikala: - Vreme je za limunadu! Sklonite se sa sunca da vas ne sprži! Limunada sredinom jutra bila je letnji obred. Kalpurnija je donijela bokal i tri čaše na trem, a onda se vratila svom poslu. Nije me naročito brinulo što je Džem ljut na mene. Limunada će mu popraviti raspoloženje.

Džem je brzo popio i drugu čašu pa se pljesnuo po grudima. – Znam šta ćemo da se igramo, objavio je. Nešto novo i drukčije.

- Šta?, upitao je Dil.

- Bua Redlija.

Džem je katkad bio tako providan: smislio je to da bi mi pokazao kako se ni najmanje ne boji Redlijevih, kako bi svoju neustrašivost suprotstavio mom kukavičluku.

- Bua Redlija? Kako?, upitao je Dil.

Džem je rekao: - Skaut, ti možeš da budeš gospođa Redli...

- E neću. Ne mislim...

- Šta je?, rekao je Dil. Još se bojiš?

- On može da izađe noću dok spavamo..., rekla sam. Džem je zasiktao. Skaut, otkud on zna šta mi radimo? Osim toga, ne verujem da je još tamo. Odavno je umro i oni su ga strpali u dimnjak.

Dil je rekao: - Džeme, ti i ja možemo da se igramo, a Skaut može da nas gleda ako se boji.

Bila sam prilično sigurna da je Bu Redli u kući, ali nisam to mogla da dokažem pa sam zaključila kako mi je bolje da ćutim jer će me inače optužiti da verujem u vruće pare, pojave na koje sam danju bila imuna.

Džem je podelio uloge: ja sam bila gospoda Redli i jedini mi je posao bio da izađem i počistim trem. Dil je bio stari gospodin Redli: on je hodao pločnikom i kašljao kad bi mu se Džem obratio. Džem je, naravno, bio Bu. Odlazio je pod stepenište i povremeno vrištao i zavijao.

Kako je leto prolazilo, naša igra je napredovala. Doterali smo je i usavršili, dodali dijalog i zaplet dok nismo stvorili mali igrokaz u koji smo svaki dan unosili izmene.

Dil je bio pravi glumac: mogao je da se uživi u svaku ulogu, praviti se visokim ako je to bilo potrebno. Bio je dobar koliko i njegovo najgore izvođenje, a najgore mu je izvođenje bilo gotičko. Ja sam nevoljno glumila razne gospođe koje su ulazile u scenario. To mi nikad nije bilo tako zabavno kao Tarzan i tog sam leta glumila s popriličnim strahom, uprkos Džemovim uveravanjima da je Bu Redli mrtav i da mi niko ništa ne može kad su danju tu on i Kalpurnija, a noću Atikus.

Džem je bio rođeni junak. Bila je to melanholična mala drama, istkana od delića tračeva i legendi iz susedstva: gospođa Redli je bila lepa dok se nije udala za gospodina Redlija i izgubila sav novac. Ostala je i bez većine zuba, kose i desnog kažiprsta (to je bio Dilov doprinos: Bu joj ga je odgrizao jedne noći kad nije mogao da nađe veverice ili mačke za jelo); uglavnom je sedela u dnevnom boravku i plakala, dok je Bu postupno rezuckao nameštaj u kući.

Nas troje smo bili dečaci koji su se uvalili u nevolje, za promenu sam bila sudija; Dil je odveo Džema i strpao ga ispod stepeništa, bockajući ga drškom metle. Džem bi se prema potrebi pojavljivao kao šerif, neko od građana i Mis Stefani Kraford, koja je znala više da priča o Redlijevima nego iko u Mejkombu.

Kad bi došao trenutak za Buovu veliku scenu, Džem bi se ušunjao u kuću, ukrao makaze iz fioke mašine za šivenje kad Kalpurnija nije gledala, a onda seo na ljuljašku i seckao novine. Dil bi prošao pokraj njega, nakašljao se, a Džem bi ga tobože ubo u butinu.

S mesta odakle sam gledala, sve se činilo stvarno.

Kad bi gospodin Nejtan Redli prošao pokraj nas odlazeći u grad, umirili bismo se i ćutali dok se ne bi dovoljno udaljio, a onda smo se pitali što bi nam učinio kad bi posumnjao. Zastali bismo kad god bi naišao neko od komšija, a jednom sam videla kako Mis Modi Atkinson zuri u nas preko ulice, držeći baštenske makaze nepomično u ruci.

Jednog smo dana bili tako obuzeti 25. poglavljem druge sveske "Porodica jednog čoveka" da nismo primetili kako Atikus stoji na pločniku i gleda nas, lupkajući savijenim časopisom po kolenu.

Po suncu sam videla da je podne.

- Čega se to igrate?, upitao je.

- Ničega, odgovorio je Džem.

Džemov odgovor mi je dao na znanje da je naša igra tajna, pa sam ćutala.

- Šta radiš onda s tim makazama? Zašto seckaš novine?

Ako su današnje, dobićeš svoje. "Ništa."

- Šta "ništa"?, upitao je Atikus. - Ništa, tata.

- Daj mi te makaze, rekao je Atikus. One nisu za igru. Da ovo slučajno nema neke veze s Redlijevima? - Ne, tata, rekao je Džem i pocrveneo.

- I nadam se da nema, rekao je odsečno i onda ušao u kuću. "Džem..."

- Ćuti! Otišao je u dnevni boravak, može da nas čuje.

Otišli smo u dvorište, na sigurnu udaljenost, pa je Dil upitao Džema možemo li još da se igramo.

- Ne znam. Atikus nije rekao da ne smemo... Džeme, rekla sam, mislim da Atikus ionako zna.
- E ne zna. Da zna, rekao bi to.

Ja baš nisam bila uverena, ali Džem mi je rekao da se ponašam kao devojčica, da devojčice uvek nešto izmišljaju, zato ih drugi ljudi toliko mrze, i ako mislim da se tako ponašam, da lepo odem i nađem druge devojčice s kojima ću da se igram.

- Dobro, samo ti onda nastavi, rekla sam. Videćeš već.

Atikusov je dolazak bio drugi razlog zbog kog sam želela da prekinem igru.

Prvi se razlog dogodio onog dana kad sam se otkotrljala u dvorište Redlijevih. Uprkos tome što mi se glava kotrljala, što mi je bilo muka i što je Džem vikao, čula sam još jedan zvuk, tako tih da ga s pločnika ne bih čula.

U kući se neko smejao.

Zbog mog zanovetanja vremenom Džem je popustio, kao što sam i znala da hoće, pa smo, na moje olakšanje, na neko vreme ublažili igru. On je i dalje tvrdio da Atikus nije rekao da ne smemo, što znači da smemo; a ako bi Atikus ikad rekao da ne smemo, Džem je i za to smislio rešenje: jednostavno će promeniti imena likova i onda nas ni za šta neće moći optužiti.

Dil se sasvim složio s tim planom. Ionako je postao pomalo naporan - stalno je u stopu sledio Džema. Ranije tog leta me je zaprosio, ali onda je na to zaboravio. Izdvojio me je, označio kao svoje vlasništvo, rekao da sam jedina devojčica koju bi ikad mogao da voli, a onda me zanemarivao. Dvaput sam ga istukla, ali to nije pomoglo, samo je postao još prisniji s Džemom. Provodili su dane u kućici na stablu smišljajući i planirajući, a mene su zvali samo kad im je trebao treći lik. Ali, nisam se petljala u njihove ludo odvažne planove i ririzikujući da me nazovu devojčicom, u predvečerje sam sedela na tremu s Mis Modi Atkinson.

Džem i ja smo oduvek slobodno smeli da se igramo u njenom dvorištu, pod uslovom da joj ne gazimo azaleje, ali naš odnos s njom nije bio jasno definisan.

Dok me Džem i Dil nisu isključili iz svojih planova, ona je bila samo još jedna komšinica, ali srazmerno dobronamerna.

Naš prećutni dogovor s Mis Modi bio je da smemo da se igramo na njenom travnjaku, da jedemo njeno grožđe pod uslovom da ne skačemo na brajdu i smemo istraživati njeno veliko zadnje dvorište — bili su to tako velikodušni uslovi da smo retko razgovarali s njom zbog straha da ne poremetimo finu ravnotežu našeg odnosa, ali Džem i Dil su me svojim ponašanjem naveli da se zbližim s njom.

Mis Modi je mrzela svoju kuću: vreme provedeno u zatvorenom smatrala je protraćenim. Bila je udovica i pravi kameleon - radila je u bašti u muškom kombinezonu, sa slamnatim šeširom na glavi, ali nakon što bi se okupala u pet, pojavila bi se na tremu i vladala ulicom svojom otmenom pojavom.

Volela je sve što je raslo iz Božje zemlje, čak i korov. Postojao je samo jedan izuzetak. Ako bi u dvorištu našla samo vlat šilja, bilo je to kao druga bitka na Marni: napala bi je limenom posudom i otrovnim materijama za koje je rekla da bi nas ubile ako se ne budemo držali podalje.

- Zašto ga ne možete jednostavno iščupati?, upitala sam, nakon što sam gledala dugu bitku s vlati koja nije bila viša od sedam santimetara.

- Da ga iščupam, dete, iščupam? Podigla je mlohavu biljku i palcem pritisla njenu tanku stabljiku. Iz nje su izašle sićušne semenke. - Pa jedna jedina vlat šilja može uništiti celo dvorište.

- Pogledaj. Kad dode jesen, ovo se osuši i vetar raznese semenke po celom okrugu Mejkomb.

Prema njenom izrazu lica zaključili biste da bi to bilo kao neka kuga iz Starog zaveta.

Za nekog iz Mejkomba, govorila je prilično odsečno. Sve nas je oslovljavala imenom, a kad bi se nasmejala, videle bi se dve male zlatne kopče spojene s njenim sekutićima. Kad sam im se divila i rekla da bih i sama jednog dana volela da ih imam, rekla je:

- Gle. Coknula je jezikom i izbacila most iz usta — bio je to gest prisnosti koji je učvrstio naše prijateljstvo.

Dobronamernost Mis Modi obuhvatala je i Džema i Dila kad bi na trenutak prekinuli svoje igre; nasladili smo se darovitošću koju je Mis Modi dotad sakrivala od nas.

Pekla je najbolje kolače u komšiluku. Kad je stekla naše poverenje, svaki put kad je pravila kolače, ispekla bi jedan veliki kolač i tri mala pa bi povikala preko ulice: - Džeme Finč, Skaut Finč, Čarlse Bejker Harise, dolazite ovamo! Naša bi tačnost uvek bila nagrađena.

Leti su sutoni dugi i mirni. Mis Modi i ja bismo često ćutke sedile na njenom tremu, gledale kako nebo menja boju od žute u ružičastu, gledale jata čiopa kako lete nisko iznad susedstva pa nestaju iza školskog krova.

- Mis Modi, rekla sam jedne večeri, mislite li da je Bu Redli još živ?

- Ime mu je Artur i živ je, rekla je. Polako se njihala u velikoj naslonjači od hrastovine. Osećaš li miris mojih mimoza? Večeras je kao anđeoski dah.

- Da, gospođo. Kako znate?

- Kako znam šta, dete?

- Da je B... gospodin Artur još živ?

- Kakvo morbidno pitanje. Ali, i tema je morbidna. Znam da je živ, Džin Luiz, jer još nisam videla da su ga izneli.

- Možda je umro a oni su ga strpali u dimnjak.

- Odakle ti takva pomisao?

- Džem misli da su to učinili.

- Cc, cc, cc. Svakog je dana sve sličniji Džeku Finču.

Mis Modi je poznavala strica Džeka Finča, Atikusovog brata, još iz detinjstva. Bili su gotovo isto godište i zajedno su odrasli na Finčiz Lendingu.

Mis Modi je bila kći komšije, dr Frenka Baforda. Dr Baford je po zanimanju bio lekar, ali opsesija mu je bilo sve što je raslo iz zemlje i tako je ostao siromašan.

Stric Džek Finč ograničio je svoju strast za kopanjem na muškatle na prozoru u Nešvilu i ostao bogat. Viđali smo strica Džeka svakog Božića i svaki bi put vikao preko ulice da Mis Modi pređe preko i uda se za njega. Mis Modi bi zauzvrat viknula:

- Viči malo glasnije, Džek Finč, pa će te čuti u pošti, ja te još nisam čula!
Džem i ja smo mislili kako je to čudan način da se neko zaprosi, ali stric Džek je bio čudan čovek. Rekao je da pokušava da zafrkava Mis Modi, da se uzalud trudi već četrdeset godina, da je on poslednji čovek za kog bi se ona udala, ali prvi kog bi zafrkavala, a napad je najbolja obrana. To nam je bilo sasvim razumljivo.

- Artur Redli jednostavno ostaje u kući, to je sve, rekla je Mis Modi. Zar ne bi i ti ostala u kući kad ne bi želela da izlaziš?

- Da, ali ja želim da izađem. Zašto on ne želi?

Mis Modi je zatvorila oči. - Tu priču znaš isto toliko dobro kao i ja.

- Ali, nikad nisam čula zašto. Niko mi nije rekao zašto.

Mis Modi je namestila zubalo. - Znaš da je stari gospodin Redli bio baptist koji pere noge...

- Pa to ste i vi, zar ne?

- Ja nisam tako kruta, dete. Ja sam samo baptiskinja.

Zar ne verujete svi u pranje nogu?

- Verujemo. Kod kuće, u kadi.

- Ali, mi ne možemo s vama na pričest...

Valjda zaključivši da je jednostavnije objasniti primitivni baptizam nego zatvorenu pričest, Mis Modi je rekla: - Nogoperači veruju da je greh sve što je užitak. Znaš li da su jedne nedelje neki došli i rekli mi da ćemo ja i moje cveće u pakao?

- I vaše cveće?

- Bogami da. Goreće zajedno sa mnom. Smatrali su da previše vremena provodim napolju, a nedovoljno u kući, čitajući Bibliju.

Moja vera u Jevanđelja oslabila je kad sam zamislila Mis Modi kako se večno kuva u raznim protestantskim paklovima.

Doduše, imala je otrovan jezik i nije hodala po komšiluku čineći dobra dela kao Mis Stefani Kraford. Ali, dok niko s trunkom mozga nije verovao Mis Stefani, Džem i ja smo imali veliko poverenje u Mis Modi. Nikad nas nije tužakala, nikad se s nama nije igrala mačke i miša, naš privatan život je uopšte nije zanimao. Bila nam je prijateljica. Bilo mi je neshvatljivo kako tako razborito stvorenje može da bude u opasnosti od večne vatre.

- To nije u redu, Mis Modi. Vi ste najbolja gospođa koju poznajem.

Mis Modi se nasmejala. Hvala lepo. Stvar je u tome što nogoperači misle da su žene po definiciji grešne. Znaš, oni Bibliju shvataju doslovno.

- I zato gospodin Artur ostaje u kući, da se zaštiti od žena?

- Nemam pojma.

- Meni to nema smisla. Jer ako gospodin Artur želi u raj, barem bi izišao na trem.

Atikus kaže da dobri Božji ljudi poput vas vole sebe...

Mis Modi je prestala da se ljulja, a glas joj je postao tvrđi.

- Premlada si još da to shvatiš, rekla je, ali Biblija je u rukama nekih ljudi gora nego boca viskija u rukama... recimo, tvoga oca.

To me šokiralo. - Atikus ne pije viski, rekla sam. Nikad u životu nije popio ni kapi - ne, u stvari jeste. Kaže da je jednom malo popio i nije mu se svidelo.

Mis Modi se nasmejala. - Nisam mislila na tvog oca, rekla je.

- Htela sam da kažem, kad bi Atikus Finč popio dovoljno da se napije, ne bi bio tako tvrd kakvi su neki ljudi kad su u najboljem stanju. Ima ljudi koji... koji su tako obuzeti mislima o drugom svetu da nikad nisu naučili da žive u ovome, a dovoljno ti je da pogledaš niz ulicu i vidiš ishod toga.

- Mislite li da je istina sve ono što govore o B... gospodinu Arturu?

- A šta to?

Rekla sam joj.

- To su tri četvrtine crnačkih bajki i jedna četvrtina naklapanja Stefani Kraford rekla je Mis Modi mrko.

- Stefani Kraford mi je čak rekla da se jednom probudila usred noći i videla ga kako je gleda kroz prozor. Upitala sam je: - Šta si uradila, Stefani — jesi li se pomerila u krevetu i napravila mu mesta? To ju je na neko vreme ućutkalo.

To sam joj i te kako verovala. Mis Modi je svakoga mogla da ućutka.

- Ne, dete, rekla je, to je tužna kuća. Sećam se Artura Redlija kad je bio dečak. Uvek je lepo razgovarao sa mnom, što god ljudi tvrdili o njemu. Bio je vrlo, vrlo pristojan.

- Mislite li da je lud?

Mis Modi je odmahnula glavom. - Ako nije, dosad je već trebalo da poludi. Koliko se toga događa ljudima, a mi ništa ne znamo o tome. Šta se događa iza zatvorenih vrata, kakve tajne...

- Atikus meni i Džemu nikad ne čini ništa u kući što ne bi učinio u dvorištu, rekla sam, osetivši poriv da branim oca.

- Zaboga, dete, samo sam pričala, nisam ni mislila na tvoga oca, ali sad kad mislim na njega mogu da kažem ovo: Atikus Finč je isti u kući i u javnosti. Bi li volela da poneseš kući malo svežeg kuglofa?

- Itekako.

Nakon što sam se sutradan probudila, zatekla sam Džema i Dila udubljene u razgovor u zadnjem dvorištu. Kad sam im prišla, rekli su mi da odem, kao i obično.

- Neću. Ovo je dvorište moje koliko i tvoje, Džeme Finč. Imam jednako pravo da se igram tu kao i ti.

Dil i Džem su se kratko nešto došaptavali. - Ako ostaneš, moraš da uradiš šta ti kažemo, upozorio me Dil.

- O-ho, rekla sam, kako je neko odjednom nadmen!

- Ako ne pristaneš da uradiš šta ti kažemo, nećemo ti ništa reći, nastavio je Dil.

- Ponašaš se kao da si preko noći porastao dvadeset santimetara!

Pa dobro, šta je?

Džem je mirno rekao: - Poslaćemo poruku Buu Redliju.

- A kako to mislite da izvedete? Pokušavala sam da potisnem užas koji se automatski budio u meni. Lako je Mis Modi da priča — ona je stara i sigurna na svojem tremu. Za nas je to drugačije.

Džem je nameravao jednostavno da stavi poruku na udicu i da je ubaci kroz prozorske kapke. Ako neko naiđe, Dil će pozvoniti zvoncem.

Dil je podigao desnu ruku. Držao je majčino srebrno zvonce za trpezariju.

- Otići ću s bočne strane kuće, rekao je Džem. Juče smo gledali s druge strane ulice i videli da je kapak labav. Mislim da je barem mogu ostaviti na prozorskoj dasci.

- Džeme...

- Sad si upletena i ne možeš da se izvučeš, nema izvlačenja, Mis gunđalice.

- Dobro, dobro, ali ne želim da gledam. Džeme, neko je...

- O da, hoćeš, pazićeš na zadnji deo imanja, a Dil na prednje dvorište i ulicu, i ako neko naiđe, on će pozvoniti. Jasno?

- Pa dobro. Šta ste mu napisali?

Dil je rekao: - Uljudno ga molimo da ponekad izađe i kaže nam šta radi tamo unutra — rekli smo da mu ništa nećemo i da ćemo mu kupiti sladoled.

- Vi ste poludeli! Poubijaće nas!

Dil je rekao: - To je moja ideja. Mislim da bi mu, kad bi malo izišao i sedeo s nama, bilo bolje.

- Otkud znaš da mu nije dobro?

- A kako bi se ti osećala da si sto godina zatvorena i da nemaš šta da jedeš osim mačaka? Sigurno ima bradu dovde...- Kao tvoj tata?

- On nema bradu, on...Dil je zastao kao da pokušava da se seti...

- A-ha, jesam li te, rekla sam. Nisi se još ni iskrcao iz voza kad si nam rekao da tvoj tata ima crnu bradu...

- Ako baš želiš da znaš, obrijao ju je prošlog leta! Da, a imam i pismo kojim to mogu da dokažem — poslao mi je i dva dolara!

- Samo nastavi — sigurno ti je poslao i uniformu policijske konjice!

Samo nam je nisi pokazao, jel'da? Samo ti pričaj, sinko...

Dil Haris je pričao najveće laži koje sam ikad čula. Između ostalog, bio je u poštanskom avionu sedamnaest puta, bio je u Novoj Škotskoj, video je slona, a deda mu je bio brigadir Džo Viler i ostavio mu je svoj mač.

- Ćutite, vas dvoje, rekao je Džem. Zavukao se pod kuću i izišao sa žutim štapom od trske.
- Mislite li da je ovo dovoljno dugačko da bacim udicu s pločnika?

- Neko ko je dovoljno hrabar da ode i dodirne kuću ne bi morao da se služi ribolovačkim štapom, rekla sam. Zašto jednostavno ne pokucaš na vrata?

- Ovo... je... drukčije, rekao je Džem. Koliko puta to moram da ti ponavljam?

Dil je izvadio papirić iz džepa i dao ga Džemu. Oprezno smo krenuli prema staroj kući. Dil je ostao kod stuba na uglu, a Džem i ja smo se primicali pločnikom paralelnim s bočnom stranom kuće. Ja sam otišla dalje od Džema i stala na mesto s koga sam mogla da vidim do okuke.

- Sve je čisto, rekla sam. Nigde ni žive duše.

Džem je pogledao prema Dilu. I on je klimnuo. Zatim je prikačio poruku na udicu, pružio štap preko dvorišta i gurnuo ga prema prozoru koji je izabrao. Štap je bio nekoliko santimetara prekratak pa se Džem ispružio koliko je mogao.

Gledala sam kako trese štapom toliko dugo da sam na kraju napustila svoj položaj i otišla kod njega.

- Ne mogu da je skinem s udice, promrmljao je, a ako je i skinem, neće ostati na mestu. Vrati se na mesto, Skaut.

Vratila sam se i pogledala iza okuke na prazan put. Povremeno bih pogledala Džema, koji je strpljivo pokušavao da spusti poruku na prozorsku dasku. Odletela bi na zemlju pa bi je Džem ponovo podigao toliko puta da sam pomislila kako Bu Redli neće moći ni da pročita poruku ako je ikad primi. Gledala sam niz ulicu kad je zazvonilo zvonce.

Spremna na borbu, brzo sam se okrenula sprema da se suočim s Buom Redlijem i njegovim krvavim očnjacima; umesto toga videla sam kako Dil svom snagom trese zvoncem Atikusu pred nosom.

Džem je izgledao tako jadno da nisam imala srca dam u spustim: "rekla sam ti". Polako je hodao, vukući štap za sobom.

Atikus je rekao: - Prestani da zvoniš.

Dil je prestao da zvoni; u tišini koja je usledila, poželela sam da ponovno počne da zvoni. Atikus je gurnuo šešir unazad i stavio ruke na kukove. – Džeme, rekao je, šta ste to radili?

- Ništa, tata.

Nemoj da mi muljaš tu. Reci mi.

- Ja sam... mi smo pokušavali nešto da damo gospodinu Redliju.

- Šta ste pokušavali da mu date?

- Samo pismo.

- Daj da ga vidim.

Džem mu je pružio prljavi papirić. Atikus ga je uzeo i pokušao da ga pročita.
- Zašto želite da gospodin Redli izađe?

Dil je rekao: - Mislili smo da bi mu se možda dopalo s nama..., a onda je ućutao kad ga je Atikus pogledao.

- Sine, rekao je Džemu, nešto ću ti reći i to ti ne nameravam da ponavljam: prestani da mučiš tog čoveka. To važi i za vas dvoje.

Šta gospodin Redli radi je samo njegova stvar. Ako želi da izađe, izaći će. Ako želi da ostne u vlastitoj kući, ima pravo da ostane unutra bez navaljivanja radoznale dece, što je blag izraz za nas. Kako bi se nama svidelo kad bi nam Atikus noću upadao u sobu bez kucanja? A to šta radimo gospodinu Redliju praktično je ista stvar. Ponašanje gospodina Redlija nama se možda čini neobičnim, ali njemu ne. Dalje, je li nam ikad palo na pamet da je pristojan način komuniciranja s drugom osobom kroz ulazna vrata, a ne kroz bočni prozor? I na kraju, ne smemo da prilazimo toj kući dok nas u nju neko ne pozove, ne smemo se više igrati one glupe igre koju je video niti se rugati ikome u ovoj ulici ili u ovome gradu...

- Nismo mu se rugali, nismo mu se smejali, rekao je Džem. Samo smo...

- Dakle, to ste radili, nije li tako?

- Rugali mu se?

- Ne, rekao je Atikus, nego demonstrirali njegovu životnu priču pred celim susedstvom.

Džwm kao da se malo nadurio. - Nisam rekao da smo to radili, nisam!

Atikus se suvo iskezio. - Upravo jesi, rekao je. Da ste odmah prestali s tim besmislicama, svi odreda.

Džem je zurio u njega.

- Želiš da budeš advokat, zar ne? Očeva su usta bila čudno kruta, kao da pokušava da ih obuzda.

Džem je zaključio da je natezanje besmisleno pa je zaćutao. Kad je Atikus otišao u kuću po dosije koji je tog jutra zaboravio da ponese, Džem je napokon shvatio da je pao na najstariji advokatski trik.

Čekao je na pristojnoj udaljenosti od stuba, gledao kako Atikus izlazi iz kuće i odlazi u grad. Kad je bio dovoljno daleko, Džem je povikao za njim:

- Mislio sam da želim da budem advokat, ali više nisam tako siguran!

UBITI PTICU RUGALICU - PRVI DEO