UBITI PTICU RUGALICU: UBITI PTICU RUGALICU

Harper Lee:

To Kill a Mockingbird

16.

Džem me čuo. Povirio je kroz vrata koja su povezivala naše sobe. Kad je došao do mog kreveta, kod Atikusa se upalilo svetlo. Nismo se micali dok se nije ugasilo; čuli smo kako se okreće i pričekali da se ponovno smiri.

Džem me odveo u svoju sobu i smestio u krevet pored sebe.

- Pokušaj da zaspiš, rekao je. Sutra će sve biti gotovo, možda.

Ušli smo tiho, da ne probudimo tetku. Atikus je ugasio motor na prilazu i pustio da se automobil otkotrlja do garaže; mi smo ušli na zadnja vrata i otišli svako u svoju sobu bez reči. Ja sam bila jako umorna i tonula sam u san kada se slika Atikusa kako mirno presavija novine i zabacuje šešir pretvorila u sliku Atikusa kako stoji usred prazne, iščekivanjem ispunjene ulice i kako gura naočare. Pogodio me puni smisao zbivanja te večeri pa sam se rasplakala. Džem je bio vrlo drag: za promenu me nije podsetio da ljudi kojima je gotovo devet godina tako nešto.

Ujutro niko nije bio naročito gladan osim Džema: on je pojeo tri jaja. Atikus ga je gledao s očiglednim divljenjem; tetka Aleksandra je pijuckala kafu i zračila neodobravanjem.

- Deca koja se noću iskradaju iz kuće sramote porodicu.

Atikus je rekao da mu je bilo vrlo drago što su njegove sramote došle, ali tetka je odgovorila:

- Besmislica, pa gospodin Andervud je sve vreme bio tamo.

- Znaš, čudno je to s Brekstonom, rekao je Atikus. Prezire crnce, ne želi da mu se uopšte približe.

Prema mišljenju grada, gospodin Andervud je bio žestok i prost čovečuljak kome je otac u trenutku duhovitosti nadenuo ime Brekston Breg, a gospodin Andervud se dobrano potrudio da ne bude dostojan toga imena. Atikus je rekao da se imenovanjem ljudi prema generalima Konfederacije proizvode spori ali uporni pijanci.

Kalpurnija je posluživala još kafe tetki Aleksandri i odmahnula je glavom na moj — kako sam se nadala — neodoljivi molećivi pogled.

- Još si suviše mala, rekla je. Reći ću ti kad više ne budeš.

Ja sam rekla da bi kafa dobro došla mom želucu. - Dobro, rekla je i uzela šoljicu iz ormarića. Nalila je kašiku kafe a onda šoljicu do vrha napunila mlekom. Zahvalila sam joj se tako što sam se izblejila; kad sam podigla pogled, videla sam tetkino upozoravajuće mrštenje.

Ali, mrštila se na Atikusa.

Čekala je dok Kalpurnija nije otišla u kuhinju, a onda je rekla: - Ne govori tako pred njima.

- Kako i pred kim?, upitao je.

- Tako pred Kalpurnijom. Rekao si da Brekston Andervud prezire crnce dok je ona bila tu.

Pa, siguran sam da Kal to zna. Zna to ceo Mejkomb.

Tih dana sam počela da primećujem suptilnu promenu kod oca a videla se samo kad je razgovarao s tetkom Aleksandrom. Bilo je to kao tiho ukopavanje, nikad direktno izazivanje.

U glasu mu se osećala blaga krutost kad je rekao: - Sve što je primereno da se kaže za stolom, primereno je da se kaže i pred Kalpurnijom. Ona zna šta znači ovoj porodici.

- Mislim da to nije dobra navika, Atikuse. To ih samo podbada. Znaš i sam kako razgovaraju među sobom. Sve što se dogodi u ovom gradu zna se u Kvartersu pre sutona.

Otac je spustio nož. - Nije mi poznat zakon po kom im je zabranjeno da razgovaraju. A da im mi ne dajemo toliko materijala, možda bi ćutali. Zašto ne piješ svoju kafu, Skaut?

Mešala sam je kašičicom.

- Mislila sam da je gospodin Kaningam naš prijatelj. Jednom davno si mi rekao da jeste.

- Pa i jeste.

- Ali, sinoć je hteo da te povredi.

Atikus je spustio viljušku uz nož i odgurnuo tanjir. - Gospodin Kaningam je u suštini dobar čovek, rekao je, samo ima svoje slabe tačke kao i svi mi ostali.

Oglasio se Džem. - Nemoj to nazivati slabom tačkom. Čim se pojavio sinoć, bio je spreman da te ubije.

- Možda bi me bio malo povredio, priznao je Atikus, ali, sine, bolje ćeš razumeti ljude kad budeš malo stariji. Masa se uvek sastoji od ljudi. Gospodin Kaningam je sinoć bio deo mase, ali je i dalje bio čovek. Svaka masa u svakom južnjačkom gradiću uvek se sastoji od ljudi koje poznaješ — što im baš i nije neki kompliment, je li?

- Bogami nije, rekao je Džem.

- Pa je bilo potrebno osmogodišnje dete da ih dozove pameti, zar ne?, rekao je Atikus. To nešto dokazuje — da se banda divljih zveri može zaustaviti, jednostavno zato što su oni i dalje ljudi. Hm, možda nam treba dečja policija... vi deca ste sinoć naterali Voltera Kaningama da na trenutak bude u mojoj koži. I to je bilo dovoljno.

E pa, nadala sam se da će Džem bolje razumeti ljude kad bude malo stariji — ja sigurno neću. - Prvi dan kad se Volter pojavi u školi biće mu i poslednji, rekla sam.

- Nećeš ga ni taknuti, rekao je Atikus odlučno. Ne želim da ijedno od vas bude kivno zbog ovoga, ma šta se dogodilo.

Eto vidiš, rekla je teta Aleksandra, kakve su posledice takvih stvari. Nemoj reći da ti nisam kazala.

Atikus je rekao da to nikad neće reći, odgurnuo je stolicu i ustao.

- Predamnom je dug dan, izvinite me. Džeme, neću da ti i Skaut danas dolazite u grad, molim te.

Kad je Atikus otišao, Dil je doskakutao u trpezariju. – Ceo grad jutros priča, dojavio je, kako smo golim rukama zaustavili sto ljudi...

Tetka Aleksandra ga je ućutkala pogledom.

- Nije ih bilo sto, rekla je, i niko nikoga nije zaustavio. Bili su to samo oni Kaningamovi, pijani i razuzdani.

- Ma tetka, to je samo Dilov način, rekao je Džem. Dao nam je znak da ga sledimo.

- Danas svi ostanite u dvorištu, rekla je dok smo izlazili na trem.

Napolju je bilo kao da je subota. Ljudi iz južnog dela okruga prolazili su pokraj naše kuće u sporom, ali neprekidnom talasu.

Projahao je gospodin Dolfus Rejmond na svom vrancu.

Ne znam kako uspeva da se održi u sedlu, promrmljao je Džem. Kako neko može da se napije pre osam ujutro?

Zatim su prošla kola puna gospođa. Imale su pamučne kape i haljine dugih rukava. Vozio ih je bradati muškarac s vunenim šeširom.

- Eno menonita, rekao je Džem Dilu. Oni nemaju dugmad. Živeli su duboko u šumi, uglavnom trgovali preko reke i retko dolazili u Mejkomb. Dil se zainteresovao.

- Svi imaju plave oči, objasnio je Džem, a muškarci ne smeju da se briju nakon što se ožene. Njihove žene vole da ih oni golicaju bradom.

Gospodin Eks Bileps projahao je na mazgi i mahnuo nam.

- On je zabavan čovek. Eks mu je ime, a ne inicijal. Jednom je bio na sudu i pitali su ga kako se zove. Rekao je Eks Bileps. Činovnik ga je zamolio da speluje, a on je rekao Eks. Ponovo ga je pitao, a on je ponovo rekao Eks. Tako su nastavili sve dok nije napisao X na papir i podigao ga tako da svi vide. Pitali su ga kako je dobio to ime, a on je rekao da su ga njegovi tako upisali kad se rodio.

Dok je tako čitav okrug prolazio pokraj nas, Džem je Dilu pričao biografije i glavne osobine zanimljivijih osoba: gospodin Tenso Džons glasao je za prohibiciju; Mis Emili Dejvis potajno je pila; gospodin Bajron Veler svirao je violinu; gospodinu Džejku Slejdu izbijaju treći zubi.

Pojavila su se kola puna neobično tamnih građana. Kad su pokazali dvorište Mis Modi Atkinson, puno letnjeg cveća, Mis Modi se pojavila na tremu. Čudno je to, ali kad bi Alm Modi stajala na tremu, bila je predaleko da joj jasno vidimo lice — a ipak smo prema njenom držanju tačno znali kako je raspoložena. Sad je stavila ruke na bokove i malo se pogrbila, nagnula se na stranu a naočare su joj blještale na suncu. Znali smo da se nestašno kikoće.

Vozač kola usporio je mazge, a neka žena kreštava glasa viknula je: - Onaj koji dođe s sujetom, ode u mrak!

Alm Maudie je odgovorila: - Veselo srce stvara vedro lice.

Zaključila sam da nogoperači misle kako Sotona citira Bibliju u sopstvene svrhe kad je vozač ubrzao mazge. Zašto su prigovarali bašti Alm Modi meni je bila zagonetka, naročito imajući u vidu da je, za nekoga ko je cele dane provodio na otvorenom, Alm Maudie izvrsno poznavala Bibliju.

- Idete jutros u sud?, upitao je Džem kad smo joj prišli.

- Ne idem, rekla je, nemam jutros nikakvog posla u sudu.

- Nećete ići da gledate? upitao je Dil.

- Neću. Morbidno je gledati nesretnika na suđenju od koga mu zavisi život. Pogledajte samo sve te ljude, kao da je karneval.

- Moraju mu suditi javno, Mis Modi, rekla sam. Drugačije ne bi valjalo.

- Znam ja to, rekla je. Ali, samo zato što je suđenje javno ne moram i ja ići.

Naišla je Mis Stefani Kraford. Nosila je šešir i rukavice. "Hm, hm, hm", rekla je. - Pogledajte samo sve te ljude — čovek bi pomislio da Vilijem Dženings Brajan drži govor.

- A gde ćeš ti, Stefani?, upitala je Mis Modi.

- U Džitni Džangl.

Alm Modi je rekla da još nikad nije videla da Mis Stefani ide u Džitni Džangl sa šeširom.

- Pa, rekla je Mis Stefani, pomislila sam da bih mogla proviriti u sudnicu, da vidim šta radi Atikus.

- Bolje pripazi da te ne pozove za svedoka.

Zamolili smo Mis Modi da objasni: rekla je da izgleda kako Mis Stefani toliko zna o slučaju da bi mogla da bude i svedok.

Izdržali smo do podneva, kad je Atikus došao kući na ručak i rekao da su jutro proveli birajući porotu. Posle ručka svratili smo po Dila i krenuli u grad.

Bila je to prava gala priredba. Na javnim kukama za vezivanje mazgi i konja više nije bilo mesta — kola su bila ostavljena pod svim dostupnim stablima. Trg ispred sudnice bio je pun izletnika koji su sedeli na novinama i jeli biskvit sa sirupom i toplim mlekom. Neki su žvakali hladnu piletinu i pržene svinjske šnicle. Imućniji su nakon jela pili kolu iz dragstora, iz čaša u obliku lukovica. Musava deca igrala su se konopcima u gomili, a bebe su sisale majčino mleko.

U udaljenom delu trga crnci su mirno sedeli na suncu, jeli sardine i krekere i pili Nehi Kolu živopisnijeg ukusa. Gospodin Dolfus Rejmond sedeo je s njima.

- Džeme, rekao je Dil, on pije iz kese.

Stvarno je tako izgledalo: dve žute slamke kupljene u dragstoru izlazile su mu iz usta i nestajale u dubini smeđe papirnate kese.

- Nikad pre nisam video da neko to radi, promrmljao je Dil. Kako uspeva da ono što je unutra zadrži unutra?

Džem se zakikotao.. - Unutra ima bocu Coca Cole punu viskija. To radi na taj način da ne uzbuđuje dame. Videćeš, pijucka celo poslepodne, onda na trenutak izađe i ponovo napuni bocu.

A zašto sedi s crncima?

- Uvek to radi. Oni mu se valjda sviđaju više nego mi. Živi sam dole blizu granice okruga. Ima crnkinju i mešanu decu svih nijansi. Pokazaću ti neke od njih ako ih vidim.

- Ne izgleda mi kao propalitet, rekao je Dil.

- I nije, vlasnik je cele jedne strane obale tamo dole, a pri tom još potiče od vrlo stare porodice.

- Zašto se onda tako ponaša?

- To ti je njegov način, rekao je Džem. Kažu da nikad nije preboleo svoje venčanje. Trebalo je da se oženi s jednom od... od Spenderovih, čini mi se. Trebalo je to da bude ogromna svadba ali nije bila — nakon probe mlada je otišla na sprat i prosvirala sebi metak kroz glavu. Zapravo, učinila je to sačmaricom. Okidač je povukla nožnim prstima.

- Je li se ikad saznalo zašto?

- Ne, rekao je Džem, niko nije tačno znao zašto osim gospodina Dolfusa. Pričaju da je to bilo zato što je saznala za njegovu crnkinju — mislio je da je može zadržati, a da se uz to još i oženi. Otad se praktično ne trezni. Ali, znaš, stvarno je dobar prema deci...

- Džeme, upitala sam, šta je to mešano dete?

- Napola belac, napola crnac. Videla si ih, Skaut. Znaš onog s riđom kovrdžavom kosom koji dostavlja robu iz dragstora. On je napola belac. Stvarno su žalosni.

- Žalosni? Kako to?

- Nigde ne pripadaju. Crnci ih neće jer su napola beli, a belci ih neće jer su napola crni, pa nigde ne pripadaju. Ali, kažu da je gospodin Dolfus dvoje svoje dece poslao na sever. Onima na severu to ne smeta. Eno jednog.

Približavao nam se mali dečak koji je držao crnkinju za ruku.

Meni je izgledao sasvim crn, boje čokolade, sa širokim nozdrvama i predivnim zubima. Katkad bi počeo veselo da poskakuje, a crnkinja bi ga povukla za ruku da prestane.

Džem je čekao dok nisu prošli. - To je jedan od malenih, rekao je.

- Kako znaš?, upitao je Dil. Meni je izgledao crn.

- Ponekad ne znaš, osim ako znaš ko su. Ali, taj je napola Rejmond.

- Ali, po čemu znaš?, upitala sam.

- Rekao sam ti Skaut, jednostavno moraš da znaš ko su.

- Pa, kako znaš da mi nismo crnci?

- Stric Džek Finč kaže da u stvari ne znamo. Kaže da nismo sudeći po onom delu porodičnog stabla koje je on uspeo da sazna, ali da smo, što se njega tiče, mogli doći ravno iz Etiopije u vreme Starog zaveta.

- Pa, ako smo došli u vreme Starog zaveta, onda je to previše davno da bi bilo važno.

- Tako sam i ja mislio, rekao je Džem, ali ovde smatraju da si crn ako imaš i kap crnačke krvi. Hej, gledajte...

Kao da slede neki nevidljivi signal, izletnici na trgu su ustali i razbacali komadiće novina, celofana i pakpapira. Deca su otišla kod svojih majki, bebe su stavile na kukove, a muškarci sa šeširima zamrljanim od znoja okupljali su svoje porodice i vodili ih u sudnicu. Na drugoj strani trga, crnci i gospodin Dolfus Rejmond ustali su i otresli pantalone. Među njima nije bilo mnogo žena i dece, što kao da je kvarilo prazničnu atmosferu. Strpljivo su čekali na vratima iza belih porodica.

- Idemo unutra, rekao je Dil.

- Ne, biće bolje da pričekamo dok oni uđu. Atikusu možda ne bi bilo drago da nas vidi, rekao je Džem.

Mejkombski okružni sud pomalo je ličio na Arlington po jednoj osobini: betonski stubovi koji su pridržavali južni deo krova bili su previše masivni za teret koji su nosili. Jedino su stubovi ostali kad je prvobitna sudnica izgorela 1865. godine. Oko njih je sagrađena nova Ili, bolje reći, sagrađena je uprkos njima. Osim južnog trema, Mejkombski okružni sud bio je u ranoviktorijanskom stilu i prijatan za oko kad se gledao sa severa. S druge strane, međutim, neogrčki stubovi bili su u suprotnosti s velikim tornjem sa satom iz 19. veka; sat je bio nepouzdan i zarđao, a sve je zajedno ukazivalo je na ljude koji su po svaku cenu želeli da zadrže svaki pa i najmanji ostatak prošlosti.

Da bi se došlo do sudnice na drugom spratu, moralo je da se prođe pokraj raznih polumračnih prostorijica — procenjivač poreza, sakupljač poreza, sudski činovnik, okružni branilac, sudija putujućeg okružnog suda i ostavinski sudija boravili su u prohladnim, polumračnim sobičcima koji su zaudarali na trule knjige pomešane sa starim vlažnim cementom i ustajalom mokraćom.

Morali su danju da drže upaljeno svetlo; na grubom drvenom podu uvek je bilo prašine. Ljudi u tim kancelarijama uklapali su se u svoju sredinu — bili su to sitni muškarci sivog lica koje kao da nikad nisu dotakli ni vetar ni sunce.

Znali smo da je gužva, ali nismo očekivali toliku gomilu u predvorju na prvom spratu. Razdvojili su me od Džema i Dila, ali sam uspela da se probijem do zida pokraj stepeništa, znajući da će Džem pre ili posle doći po mene. Zatekla sam se usred Kluba Ajdlers i nastojala da budem što neprimetnija. Bila je to grupa staraca u belim košuljama i smeđezelenim pantalonama s tregerima koji su proveli život ne radeći ništa, a poslednje dane provodili su na isti način, na drvenim klupama ispod hrastova na trgu. Pažljivo su pratili sudske procese i Atikus je rekao da o pravu znaju podjednako koliko i glavni sudija, sve zbog godina provedenih u posmatranju. Inače su bili jedina publika u sudnici, a danas kao da im nije bilo pravo što ih ostali ometaju. Kad su govorili, glasovi su im zvučali ležerno važno. Razgovarali su o mom ocu.

- ...misli da zna što radi, rekao je jedan.

- Oh, pa sad, ne bih se složio, rekao je drugi, Atikus Finč je pedantan čitač, zaista pedantan.

- O da, čita, i to je jedino što radi.

Članovi kluba su se zakihotali.

- Da ti kažem nešto, Bili, oglasio se treći, dobro znaš da mu je sud naredio da brani tog crnca.

To mi je bila novost, novost koja je na sve bacila drugačije svetlo: Atikus je ovo morao, hteo-ne hteo. Učinilo mi se čudno da nama o tome ništa nije rekao — mogli smo se tim podatkom poslužiti mnogo puta kad smo branili i njega i sebe.

- Mora, zato to radi — da smo to mogli da kažemo, bilo bi manje tučnjave i natezanja.

Ali, objašnjava li to ponašanje grada? Sud je imenovao Atikusa da ga brani. I Atikus je nameravao da ga brani. To im se nije sviđalo.

Nije mi baš bilo jasno.

Nakon što su pričekali da belci uđu, počeli su ulaziti i crnci.

- Polako, samo malo, rekao je jedan član kluba, podižući štap. Nemojte još uz stepenice.

Članovi kluba počeli su krutim korakom da se penju i pritom su naleteli na Džema i Dila koji su silazili po mene. Provukli su se i Džem je povikao: Skaut, hajde, nema više mesta. Moraćemo da stojimo.

- Gle, rekao je razdraženo dok su se crnci penjali. Starci pred njima zauzeće većinu stajaćih mesta. Nismo imali sreće, a za sve sam ja kriva, rekao mi je Džem.

Tužno smo stajali pokraj zida.

- Zar ne možete da uđete?

Pred nama je stajao pastor Sajks držeći šešir u ruci.

- Hej, pastore, rekao je Džem. Ne, Skaut je zeznula stvar.

- Ipak, da vidimo šta se može učiniti.

Pastor Sajks je počeo da se probija gore. Vratio se za nekoliko trenutaka.

- Dole nema mesta. Mislite li da bi bilo u redu da dođete sa mnom na balkon?

- Pa naravno, rekao je Džem.

Veselo smo potrčali ispred pastora Sajksa u sudnicu, pa se popeli natkrivenim stepenicama i pričekali ispred vrata. Pastor Sajks nas je sustigao teško dišući i blago nas poveo između crnaca na balkonu. Četiri su crnca ustala i prepustila nam mesto u prvom redu. Balkon za crnce prostirao se uz tri zida sudnice poput trema na drugom spratu i odatle smo sve mogli da vidimo.

Porota je sedela levo, ispod dugačkih prozora. Opaljeni suncem i vitki, činilo se da su svi farmeri, ali to je bilo i prirodno — ljudi iz grada su retko bili u poroti, bili su ili oštećeni ili bi se izvinili.

Jedan ili dvojica porotnika izgledali su kao preobučeni Kaningamovi. Trenutno su sedeli uspravno i budno.

Okružni tužilac i još neki čovek, Atikus i Tom Robinson sedeli su za stolovima, nama okrenuti leđima. Na tužiočevom stolu bila je smeđa knjiga i nekoliko žutih blokova; Atikusov sto bio je prazan.

Odmah do ograde koja je delila publiku od suda sedili su svedoci na kožnim stolicama. I oni su nam bili okrenuti leđima.

Sudija Tejlor je sedeo za klupom. Izgledao je kao pospani stari morski pas, dok je riba pilot brzo pisala pred njim. Sudija Tejlor izgledao je kao većina sudija koje sam videla: srdačan, sedokos, rumen — čovek koji suđenje vodi iznenađujuće neformalno; ponekad bi podigao noge na sto, često je čistio nokte džepnim nožićem. Za vreme dugih imovinskih rasprava, naročito posle jela, činilo se da drema, ali taj je utisak uništen jednom zauvek kad je neki advokat namerno gurnuo gomilu knjiga na pod u očajničkom pokušaju da ga probudi.

Ne otvarajući oči, sudija Tejlor je promrmljao: - Gospodine Vitli, učinite li to opet, koštaće vas sto dolara.

Dobro je poznavao zakon i premda se činilo da se prema svom poslu odnosi ležerno, zapravo je čvrstom rukom vodio postupke koji bi došli pred njega. Samo je jednom sudija Tejlor ostao kao ukopan tokom suđenja, a to se dogodilo zbog Kaningamovih.

U Old Sarumu, na njihovoj teritoriji, stanovale su dve porodice koje su u početku bile odvojene, ali su na nesreću imale isto prezime.

Kaningamovi su se ženili Kaningamovima tako dugo da je pisanje imena postalo nebitno — nebitno sve dok neki Kaningam ne bi tužio nekog Kaningama zbog zemlje. U jednom takvom slučaju, Džims Kaningam je pod zakletvom izjavio da je njegova majka svoje ime na dokumentima pisala Kaningam, ali je zapravo bila Koningam, nije baš dobro znala da piše i retko je čitala, a ponekad bi uveče, dok je sedela na prednjoj verandi, odsutno gledala u daljinu. Nakon što je devet sati slušao o ekscentričnostima stanovnika Old Saruma, sudija Tejlor je odbacio slučaj. Kad su ga pitali zašto, rekao je: - Zbog lažnog svedočenja, i dodao da se iskreno nada da su stranke zadovoljne nakon što su obe imale priliku da iznesu svoju stranu u javnosti. Tako je i bilo. Zato su, uostalom, i došli na sud.

Sudija Tejlor je imao jednu zanimljivu naviku: dopuštao je pušenje u sudnici, premda sam to nije radio; ponekad, ako bi ti se prosrećilo, mogao si ga videti kako stavlja u usta dugu suvu cigaru i polako je žvače. Mrtva bi cigara nestajala komadić po komadić, a ponovno bi se pojavila nekoliko sati posle, pljosnata i glatka, ispražnjena i pomešana sa sučevim probavnim sokovima. Jednom sam pitala Atikusa kako gospođa Tejlor može podneti da je on poljubi, ali Atikus je rekao da se ne ljube baš često.

Klupa za svedoke bila je desno od sudije Tejlora, a kad smo zauzeli svoje mesto, gospodin Hek Tejt već je sedeo za njom.

17.

- Džeme, upitala sam, sede li ono tamo Julovi?

- Psst, rekao je Džem. Gospodin Tejt svedoči.

Gospodin Tejt se sredio za tu priliku. Imao je na sebi obično poslovno odelo, zbog čega je izgledao kao i svaki drugi čovek: nije bilo njegovih visokih čizama, lovačke jakne, ni remena s mecima. Od tog trenutka više me nije plašio. Sedeo je za klupom, ruku sklopljenih između kolena i pažljivo slušao okružnog tužioca.

Tužilac, neki gospodin Gilmer, nije nam bio dobro poznat. Bio je iz Abotsvila i viđali smo ga samo kad bi sud zasedao, a i tad retko, jer mene i Džema sud nije naročito zanimao. Bio je proćelav, glatko obrijan i moglo mu je biti četrdeset ili isto tako šezdeset godina. Premda nam je bio okrenut leđima, znali smo da mu jedno oko malo luta i da se on time koristi: činilo se kao da nekoga gleda i kad tu osobu uopšte nije gledao, što je bilo vrlo nezgodno za porotnike i svedoke. Porotnici, misleći da ih stalno posmatra, pažljivo su slušali, a isto tako i svedoci.

- ... vašim rečima, gospodine Tejt, rekao je gospodin Gilmer.

- Pa, rekao je gospodin Tejt, dodirujući naočare i obraćajući se svojim kolenima, pozvan sam...

- Možete li to reći poroti, gospodine Tejt? Hvala. Ko vas je pozvao?

Gospodin Tejt je rekao: Pozvao me Bob, gospodin Bob Jul, eno ga tamo, jedne večeri...

- Koje večeri, gospodine?

Gospodin Tejt je odgovorio: - Bilo je to dvadeset prvog novembra uveče. Upravo sam izlazio iz kancelarije da odem kući kada je B... gospodin Jul došao, vrlo uzbuđen, i rekao da brzo dođem do njega, da je neki crnja silovao njegovu malu.

- Jeste li otišli?

- Naravno. Seo sam u auto i odvezao se što sam brže mogao.

- I šta ste tamo zatekli?

- Našao sam je kako leži na podu na sred sobe, zdesna kad uđete. Bila je prilično premlaćena, ali digao sam je na noge pa se umila iz kofe u ćošku i rekla da joj je dobro. Pitao sam je ko joj je to učinio, a ona je rekla Tom Robinson.

Sudija Tejlor, koji je dotad proučavao svoje nokte, podigao je pogled kao da očekuje prigovor, ali Atikus je ćutao.

- ... pitao sam je da li ju je on tako istukao, a ona je rekla da jeste. Pitao sam je da li ju je iskoristio, i ona je rekla da jeste. I tako sam otišao do Robinsonove kuće i doveo ga. Ona ga je identifikovala pa sam ga uhapsio. I to je bilo to.

- Hvala, rekao je gospodin Gilmer.

Sudija Tejlor je rekao: - Imaš li pitanja, Atikuse?

- Da, rekao je moj otac. Sedeo je za svojim stolom; stolica mu je bila pomaknuta u stranu, noge prekrštene a jedna ruka naslonjena na naslon.

- Jeste li pozvali lekara, šerife? Je li iko pozvao lekara?, upitao je Atikus.

- Ne, gospodine, rekao je gospodin Tejt.

- Niste zvali lekara?

- Ne, gospodine, ponovio je gospodin Tejt.

- Zašto ne? Atikus je to upitao prilično oštro.

- Pa, mogu vam reći zašto nisam. Nije bilo potrebno, gospodine Finč. Bila je prilično premlaćena. Nešto se dogodilo, to je bilo očigledno.

Ali niste pozvali lekara? Dok ste bili tamo, je li iko poslao po lekara, otišao po njega, odveo je kod lekara?

- Ne, gospodine...

Upleo se sudija Tejlor. - Odgovorio je na to pitanje tri puta, Atikuse. Nije pozvao lekara.

Atikus je rekao: - Samo sam hteo da budem siguran, suče, a sudija se nasmejao.

Džemova ruka, koju je držao na ogradi balkona, naglo se stegla. Isprekidano je udahnuo. Kad sam pogledala dole, nisam videla ništa što bi to izazvalo i pitala sam se ponaša li se Džem pomalo previše dramatično. Dil je mirno gledao, isto tako i pastor Sajks. – Šta je?, šapnula sam, ali umesto odgovora sam dobila samo otresito: "Psst!"

- Šerife, nastavio je Atikus, kažete da je bila dobrano premlaćena. Na koji način?

- Pa...

- Samo opiši povrede, Hek.

- Pa, imala je povrede na glavi. Već su počele da joj se pojavljuju modrice na rukama, a to se dogodilo pola sata pre...

- Kako znate?

Gospodin Tejt se osmehnuo. - Pardon, tako su mi rekli. U svakom slučaju, imala je dosta modrica kada sam došao, a počela je da se pojavljujei i šljiva na oku.

- Na kom oku?

Gospodin Tejt je trepnuo i provukao prste kroz kosu. - Da vidimo, rekao je tiho i onda se zagledao u Atikusa kao da misli da je to detinjasto pitanje.

- Ne možete da se setite?, upitao je Atikus.

Gospodin Tejt je upro prstom u nevidljivu osobu dvadesetak santimetara ispred sebe i rekao:

- Na levom oku.

- Samo malo, šerife, rekao je Atikus. Je li to bilo levo dok je bila okrenuta prema vama ili levo kad je gledala na istu stranu kao i vi?

Gospodin Tejt je rekao: - Ah da, to bilo onda u stvari njeno desno oko. Bilo je to njeno desno oko, gospodine Finč, sad se sećam, bila je pretučena na toj strani lica...

Gospodin Tejt je ponovo trepnuo kao da mu je u tom trenutku nešto postalo jasno. Onda se okrenuo i pogledao Toma Robinsona. Kao da je to osetio, Tom Robinson je podigao glavu.

I Atikusu je nešto postalo jasno i zbog toga je ustao.

- Šerife, molim vas, ponovite šta ste rekli.

- Bilo je to njeno desno oko, tako sam rekao.

- Ne... Atikus je otišao do stola sudskog zapisničara i nagnuo se nad njegovu ruku koja je besomučno pisala. Zaustavila se, okrenula stranicu u stenografskom bloku pa je zapisničar pročitao: “Gospodine Finč, sad se sećam, bila je pretučena na toj strani lica”.

Atikus je pogledao gospodina Tejta. - Dakle, na kojoj strani, Hek?

- Na desnoj strani, gospodine Finč, ali imala je još modrica, hoćete da vam ih opišem?

Atikus kao da je hteo da postavi drugo pitanje, ali se predomislio i rekao: - Da, koje su bile druge povrede? Dok je gospodin Tejt odgovarao, Atikus se okrenuo i pogledao Toma Robinsona kao da hželi da mu kaže da na to nisu računali.

- ... imala je modrice na rukama i pokazala mi je vrat. Na vratu su se videli tragovi prstiju...

- Oko celog vrata? I pozadi?

- Rekao bih da su bili oko celog vrata, gospodine Finč.

- Tako biste rekli?

- Da, gospodine, imala je tanak vrat, svako bi mogao da ga obuhvati rukama...

- Samo odgovorite da ili ne, šerife, molim vas, rekao je Atikus suvo i gospodin Tejt je zaćutao.

Atikus je seo i klimnuo glavom okružnom tužiocu, koji je odmahnuo glavom prema sudiji, koji je klimnuo gospodinu Tejtu, koji je kruto ustao i sišao s govornice za svedoke.

Ispod nas su se okretale glave, noge su grebale po podu, bebe su premeštane na ramena a nekoliko je dece istrčalo iz sudnice.

Crnci iza nas su šaputali među sobom. Dil je pitao pastora Sajksa o čemu je reč, ali pastor Sajks je rekao da ne zna.

Zasad je bilo vrlo dosadno — niko nije vikao, nije bilo sukoba između tužioca i branioca, nije bilo ničeg dramatičnog, što je, reklo bi se, razočaralo sve prisutne. Atikus se držao srdačno kao da je to spor zbog imovine. Svojom neizmernom sposobnošću da smiri uzburkano more, mogao je suđenje zbog silovanja da vodi suvoparno kao da je propoved. Iz misli su mi nestali strahovi od zadaha ustajalog viskija i staje, od pospanih, zlovoljnih muškaraca, od promuklog glasa koji pita u noći: - Gospodine Finč, jesu li otišli?

Dan je odneo našu noćnu moru i sve će dobro da se završi.

Svi u publici su bili pojednako opušteni kao sudija Tejlor — svi osim Džema. Njegova su usta bila iskrivljena u namerni poluosmeh a oči su mu veselo sijale; rekao je nešto o potkrepljivanju dokaza, zbog čega sam bila sigurna da se pravi važan.

- ... Robert I. Li Jul!

Kao odgovor na glasni povik sudskog činovnika ustao je muškarac sličan petliću i važno otišao do govornice; vrat mu je pocrveneo kad je čuo svoje ime. Kad se okrenuo i položio zakletvu, videli smo da mu je lice i dalje rumeno. Videli smo i da nimalo ne liči na svog imenjaka.*

* Robert E. Lee — general Konfederacije u Američkom građanskom ratu (koji na Jugu često nazivaju Ratom između država), jedan od velikih južnjačkih junaka po kom su mnoga deca dobila ime (prev.).

Pramen tanke, nedavno oprane kose štrčao mu je na čelu; nos mu je bio tanak, špicast i sjajan; bradu gotovo da nije ni imao, kao da je bila sastavni deo njegovog naboranog vrata.

- ... tako mi Bog pomogao, kukurikao je.

Svi gradovi veličine Mejkomba imali su porodicu poput Julovih.

Privredne reforme nisu uticale na njihov položaj — ljudi poput Julovih živeli su o trošku države i u dobrim i u lošim vremenima. Nijedan direktor škole nije njihove brojne potomke mogao da zadrži u školi, nijedan javni higijeničar nije mogao da ih oslobodi urođenih bolesti, pantljičare i drugih napasti ni bolesti koje nastaju zbog prljavštine.

Mejkombski Julovi živeli su iza gradske deponije, u kući koja je nekada bila crnačka koliba. Daske su zamenili talasastim limom, krov je bio pokriven limenkama ispravljenih čekićem, pa je samo opšti oblik ukazivao na poreklo kuće: četvrtast, sa četiri sobička u koje se ulazilo ravno iz hodnika. Kuća se nesigurno oslanjala na četiri nejednaka komada kamena. Prozori su bili samo otvori u zidovima, leti pokriveni masnim komadima gaze kako bi se sprečio ulazak gamadi koja se hranila mejkombskim otpadom. Gamadi nije dobro išlo jer su Julovi svaki dan temeljno pretraživali đubrište, a plodovi njihovog truda (barem oni koji nisu bili pojedeni) pokrivali su dvorište koje je izgledalo kao igraonica ludog deteta: takozvana ograda sastojala se od komadića grana, držača metli i raznih alatki, na čijem su vrhu bile zarđale glave čekića, krezube grabulje, lopate, sekire i motike, pričvršćene bodljikavom žicom.

Tom je barikadom bilo ograđeno prljavo dvorište u kom su stajali ostaci fordovog modela T (na blokovima), odbačena zubarska stolica, prastari frižider i niz sitnijih predmeta: stare cipele, stari stoni radioaparati, okviri za slike i tegle od kompota ispod kojih su mršave narandžaste kokoške optimistično kljucale.

Ipak, jedan je kutak u dvorištu zbunjivao Mejkomb. Uz ogradu je, uredno složeno, stajalo šest okrnjenih emajliranih posuda, a iz njih su rasle crvene muškatle, negovane brižno kao da pripadaju Mis Modi, kad bi ona dozvolila da u njenom vrtu rastu muškatle. Pričalo se da pripadaju Mejel Jul.

Niko nije pouzdano znao koliko dece živi u toj kući. Neki su govorili da ih je šestoro, neki da ih je devetoro; na prozoru bi uvek bilo nekoliko musavih lica kad bi neko prolazio. A niko nije prolazio osim za Božić, kad su crkve donosile korpe s poklonima i kad bi nas gradonačelnik zamolio da pomognemo đubretaru tako što ćemo sami odneti jelke i ostalo đubre na deponiju.

Atikus nas je poveo sa sobom nakon prošlog Božića, udovoljavajući gradonačelnikovoj želji. Neasfaltirani put prolazio je od autoputa pokraj deponije pa do malog crnačkog naselja petstotinjak metara dalje od Julovih. Morao si ili voziti unazad do autoputa ili voziti do kraja puta i okrenuti se; većina se ljudi okretala u crnačkim dvorištima. U hladan decembarski suton njihove su kolibe izgledale uredno i prijatno — dim se dizao iz dimnjaka, a ispod vrata je dopirala ćilibarska svetlost od vatre u kaminu. Mirisi su bili slasni: piletina, pržena slanina. Džem i ja smo nanjušili da neko kuva veverice, ali samo je neko kao Atikus, ko je dugo živeo na selu, bio kadar da prepozna oposuma i zečetinu, mirise koji su nestali dok smo se vraćali prolazeći pokraj kuće Julovih.

Jedino po čemu je čovečuljak koji je stajao za govornicom za svedoke bio bolji od svojih prvih komšija bilo je to da bi mu koža, kad bi ga izribali lužinom i vrućom vodom, bila bela.

- Gospodin Robert Jul?, upitao je gospodin Gilmer.

- Tako me zovu, kapetane, rekao je svedok.

Gospodin Gilmer se malo ukočio; bilo mi ga je žao.

Možda će biti najbolje da odmah nešto objasnim. Čula sam da deca advokata, kad vide svoje roditelje na sudu, u žaru rasprave, pogrešno shvate situaciju: misle da je advokat suprotne strane njihov ličnii neprijatelj, silno pate i onda se iznenade kad vide kako često izlaze rukom pod ruku s njihovim roditeljima. Džem i ja nismo bili takvi. Mi nismo doživljavali traume gledajući oca kako pobeđuje ili gubi. Izvinjavam se što u tom pogledu ne mogu da opišem nikakve dramatične događaje - kad bih to učinila, lagala bih. Mogli smo videti kad bi rasprava postala oštrija nego što je profesionalno opravdano, ali zato što smo posmatrali druge advokate, a ne našeg oca. Nikad u životu nisam čula da je Atikus povisio glas, osim jednom kad je svedokinja bila nagluva.

Gospodin Gilmer je radio svoj posao baš kao što je Atikus radio svoj. Osim toga, gospodin Jul je bio svedok gospodina Gilmera pa nije smeo prema njemu da bude nepristojan.

- Jeste li vi otac Mejel Jul?, glasilo je sledeće pitanje.

- Tja, ako nisam, sad mi je kasno da išta preduzmem. Mama joj je umrla, glasio je odgovor.

Sudija Tejlor se polako okrenuo i dobroćudno pogledao svedoka.

- Jeste li vi otac Mejel Jul?, upitao je tonom zbog kog je smeh u publici naglo prestao.

- Da, gospodine, rekao je gospodin Jul krotko.

Sudija Tejlor je nastavio istom dobronamernošću: - Je li ovo prvi put da ste na sudu? Ne sećam se da sam vas ikad pre video ovde.

Na svedokov potvrdni odgovor rekao je: - E pa, da nešto razjasnimo. Dok sam ja tu, neće više biti prostačkih nagađanja ni o jednoj temi, ni od čije strane. Razumete li me?

Gospodin Jul je klimnuo, ali mislim da nije razumeo. Sudija Tejlor je uzdahnuo i rekao: - Izvolite, gospodine Gilmer.

- Hvala, gospodine suče. Gospodine Jul, ispričajte nam, molim vas, svojim rečima šta se dogodilo dvadeset prvog novembra uveče.

Džem se nasmejao i odgurnuo stolicu. "Ispričajte svojim rečima" bio je zaštitni znak gospodina Gilmera. Često smo se pitali čijim se drugim rečima gospodin Gilmer boji da bi svedok nešto mogao da ispriča.

- Pa, uveče dvadeset prvog novembra vraćao sam se iz šume s drvima i baš kad sam došao do ograde čuo sam da Mejel vrišti kao svinja kad je kolju u kući...

Na to je sudija Tejlor oštro pogledao svedoka i valjda je zaključio da ovaj nije imao nikakvih loših namera, jer nije ništa rekao.

- Koliko je bilo sati, gospodine Jul?

- Bilo je to baš pre sutona. Kako rekoh, Mejel je vrištala k'o Isus na krstu... Još jedan sučev pogled ućutkao je svedoka.

- Da? Vrištala je?, rekao je gospodin Gilmer.

Gospodin Jul je zbunjeno pogledao sudiju.

- Pa, Mejel se tako drala da sam bacio drva i potrčao što su me noge nosile ali sam naleteo na ogradu, ali sam se onda otpetljao i otrčao do prozora i video sam... Lice gospodina Jula poprimilo je jarko crvenu boju. Ustao je i upro prstom u Toma Robinsona. Video sam onog crnog crnčugu kako ruje po mojoj Mejel!

Sudnica sudije Tejlora bila je tako mirna da se retko služio svojim čekićem, ali sad je lupao valjda pet minuta. Atikus je skočio na noge i prišao pa mu nešto rekao, a gospodin Hek Tejt, kao glavni policajac u okrugu, stajao je u srednjem prolazu umirujući pretrpanu sudnicu. Iza nas su crnci ljutito mrmljali. Pastor Sajks se nagnuo preko Dila i mene i povukao Džema za lakat.

- Gospodine Džem, rekao je, biće bolje da odvedete Mm Džin Luiz kući. Gospodine Džem, čujete li me?

Džem je okrenuo glavu. - Skaut, idi kući. Dil, ti i Skaut idite kući.

- Moraćeš da me nateraš, rekla sam, setivši se Atikusove česte izreke.

Džem se besno namrštio na mene, a onda je rekao pastoru Sajksu: - Mislim da je u redu, pastore, ona to ne razume.

Smrtno sam se uvredila. - I te kako razumem, razumem ja sve što i ti.

- Ma daj, ćuti. Ne razume ona, pastore, nije joj još ni devet godina.

U crnim očima pastora Sajksa videla se napetost.

- Zna li gospodin Finč da ste tu? Ovo nije za uši Mis Džin Luiz, a ni za vaše.

Džem je odmahnuo glavom. - Ovde ne može da nas vidi, predaleko smo. U redu je, pastore.

Znala sam da će Džem pobediti jer ga ništa ne bi moglo naterati da sad ode. Dil i ja smo neko vreme bili sigurni: Atikus bi mogao da nas vidi sa svog mesta kad bi pogledao.

Dok je sudija Tejlor lupao čekićem, gospodin Jul je samozadovoljno sedeo za klupom za svedoke i gledao kakav je učinak postigao. Jednom je rečenicom pretvorio vedre izletnike u mrzovoljnu, napetu svetinu koja je negodovala, a sad ju je polako hipnotisalo lupanje čekića dok se nije tako stišala da bi jedini zvuk koji se čuo bilo lupanje olovkom po klupi.

Ponovo ovladavši sudnicom, sudija Tejlor se zavalio u stolicu. Odjednom je izgledao umorno — videle su mu se godine, a ja sam se setila što mi je Atikus rekao, da se on i gospođa Tejlor ne ljube često - bilo mu je sigurno gotovo sedamdeset.

- Podnesen je zahtev, rekao je sudija Tejlor, da publika napusti sudnicu, odnosno barem žene i deca, ali se zahtev odbija, barem zasad. Ljudi obično vide ono što žele videti i čuju ono što žele čuti i imaju pravo tome izložiti svoju decu, ali mogu vas uveriti u jedno: ono što vidite i čujete primaćete ćutke ili ćete morati da napustite sudnicu, ali nećete je napustiti dok svi redom ne budete optuženi za nepoštovanje suda. Gospodine Jul, svedočićete u duhu hrišćanskog engleskog ako je ikako moguće. Izvolite, gospodine Gilmer.

Gospodin Jul je meni izgledao kao da je gluvonem. Bila sam sigurna da nikad nije čuo reči koje mu je sudija Tejlor uputio; bezglasno je pokušavao da ih ponovi — ali mu se na licu videlo da je shvatio smisao. Nestalo je samoljubivosti i umesto nje mu se na licu pojavila silna ozbiljnost koja sudiju Tejlora nimalo nije zavarala: dok je god gospodin Jul svedočio, sudija ga je oštro posmatrao, kao da ga izaziva da napravi pogrešan potez.

Gospodin Gilmer i Atikus su se pogledali. Atikus je opet seo. Šakom je pokrio obraz pa mu nismo videli lice. Gospodin Gilmer je izgledao prilično očajno. Opustilo ga je pitanje koje je postavio sudija Tejlor.

- Gospodine Jul, jeste li videli da je optuženi imao polni odnos s vašom kćeri?

- Da, jesam.

Publika je ćutala, ali je optuženi nešto rekao. Atikus mu je nešto šapnuo pa je i on ućutao.

- Kažete da ste bili na prozoru?, upitao je gospodin Gilmer.

- Da, gospodine.

- Koliko je prozor visoko od tla?

- Oko metar.

- Jeste li jasno videli sobu?

- Da, gospodine.

- Kako je izgledala?

- Pa, sve je bilo razbacano, kao da su se borili.

- Šta ste učinili kad ste videli optuženog?

Pa, potrčao sam oko kuće da uđem, ali on je istrčao kroz vrata pre nego što sam stigao. Ali, video sam ko je. Bio sam previše zabrinut za Mejel da trčim za njim. Utrčao sam u kuću, a ona je ležala na podu i skičala...

- Šta ste onda uradili?

- Pa, potrčao sam po Tejta što sam brže mogao. Znao sam ko je, znao sam da živi u onom crnačkom gnezdu, svaki dan je prolazio kraj kuće. Sudija, tražim od okruga već petnaest godina da raščisti to gnezdo, opasno je živeti kraj njih, a i umanjuju vrednost mog imanja...

- Hvala, gospodine Jul, brzo je rekao gospodin Gilmer.

Svedok je brzo sišao s govornice i naleteo ravno na Atikusa, koji je ustao da ga ispita. Sudija Tejlor je dopustio publici da se nasmeje.

- Samo trenutak, gospodine, rekao je Atikus srdačno. Mogu li ja da vam postavim nekoliko pitanja?

Gospodin Jul se vratio u klupu za svedoke, seo i gledao Atikusa nadmeno sumnjičavo, tipično za svedoke u okrugu Mekomb kad ih ispituje advokat suprotne strane.

- Gospodine Jul, počeo je Atikus, te večeri je bilo mnogo trčanja. Da vidimo, rekli ste da ste otrčali do kuće, otrčali ste do prozora otrčali ste unutra, otrčali ste do Mejel, otrčali ste po gospodina Tejta. Jeste li usred sveg tog trčanja otrčali i po lekara?

- Nije bilo potrebe. Video sam šta se dogodilo.

- Ali, jedno mi nije jasno, rekao je Atikus. Zar niste bili zabrinuti za Mejelino stanje?

- Jesam, i te kako, rekao je gospodin Jul. Video sam ko joj je to učinio.

- Ne, mislio sam za njeno fizičko stanje. Niste pomislili da joj je zbog prirode povreda potrebna hitna lekarska pomoć?

- Šta?!

- Niste li pomislili da bi odmah morala kod lekara?

Svedok je rekao da mu to uopšte nije palo na pamet, nikad u životu nije za nekog od svojih zvao lekara, a da jeste, to bi ga koštalo pet dolara.

- Je li to sve?, upitao je.

- Ne sasvim, rekao je Atikus ležerno. Gospodine Jul, čuli ste šerifovo svedočenje, zar ne?

- Šta, molim?

- Bili ste u sudnici kad je gospodin Hek Tejt svedočio, zar ne?

Čuli ste sve što je rekao, nije li tako?

Gospodin Jul je pažljivo razmislio o tome, a onda je očigledno zaključio da je pitanje bezopasno.

- Jesam, rekao je.

- Slažete li se s njegovim opisom Mejelinih povreda?

- Kako, molim?

Atikus se osvrnuo i nasmešio gospodinu Glimeru. Činilo se da je gospodin Jul odlučio da obrani kaže što manje.

- Gospodin Tejt je svedočio je da je imala šljivu na desnom oku, da je pretučena po...

- A da, rekao je svedok. Potvrđujem sve što je Tejt rekao.

- Da?, upitao je Atikus blago. Samo želim da se uverim.

Otišao je do sudskog zapisničara, nešto rekao, a onda nas je zapisničar nekoliko minuta zabavljao čitajući svedočenje gospodina Tejta kao da čita izveštaj sa berze: -... koje oko, levo? o, da, to bi onda bilo desno, bilo je desno oko gospodine Finč, sad se sećam bila je. Okrenuo je stranicu. Pretučena s te strane šerife molim vas ponovite šta ste rekli, bilo je desno oko rekao sam...

- Hvala, Berte, rekao je Atikus. Sad ste ga ponovno čuli, gospodine Jul. Želite li šta da dodate? Slažete li se sa šerifom?

- Slažem se s Tejtom. Imala je šljivu na oku i bila je prilično premlaćena.

Čovečuljak kao da je zaboravio kako ga je sudija pre ponizio. Očigledno je zaključio da je Atikus lak protivnik. Lice mu se ponovo zarumenelo, obrazi se naduli i ponovno se pretvorio u crvenog petlića. Pomislila sam da će iskočiti iz košulje na Atikusovo sledeće pitanje.

- Gospodine Jul, znate li da čitate i pišete?

Gospodin Gilmer ga je prekinuo. "Prigovor", rekao je. - Ne vidim kakve veze ima svedokova pismenost s ovim slučajem — to je nebitno.

Sudija Tejlor je zaustio da nešto kaže, ali Atikus je rekao: - Ako mi dopustite ovo pitanje, suče, i još jedno, postaće jasno.

- Dobro, da vidimo, rekao je sudija Tejlor, ali potrudite se da bude jasno, Atikuse. Prigovor odbačen.

Činilo se da je gospodin Gilmer podjednako radoznao kao i mi ostali da čuje kakve veze obrazovanost gospodina Jula ima sa slučajem.

- Ponoviću pitanje, rekao je Atikus. Znate li da čitate i pišete?

- Nego šta da znam.

- Možete li napisati svoje ime i pokazati nam?

- Nego šta nego da hoću. Šta mislite, kako potpisujem čekove socijalne pomoći?

Gospodin Jul je pokušavao da se umiljava svojim sugrađanima.

Šaputanje i kihotanje verovatno su bili komentari na njegovu drskost.

Mene je uhvatila nervoza. Činilo se da Atikus zna šta radi — ali meni se učinilo da je otišao da žabari bez baterije. Nikad, nikad ne pitaj svedoka pitanje na koje već ne znaš odgovor — to sam pravilo upila pre nego što sam naučila da hodam. Uradiš li to, dobićeš odgovor koji ne želiš, odgovor koji ti može upropastiti slučaj.

Atikus je posegnuo u unutrašnji džep sakoa. Izvadio je notes, a onda iz džepa na prsluku izvadio penkalo. Kretao se opušteno i okrenuo tako da ga je porota dobro videla. Otvorio je penkalo i blago ga spustio na klupu. Malo ga je protresao pa zajedno s notesom pružio svedoku. - Molim vas, napišite svoje ime, rekao je. Tako da vas porota vidi.

Gospodin Jul se potpisao na koricama notesa i samozadovoljno podigao pogled da bi video kako sudija Tejlor bulji u njega kao da je na klupi za svedoke neka mirisna gardenija u punom cvatu i kako gospodin Gilmer napola sedi a napola stoji za svojim stolom. Porota ga je posmatrala — jedan se čovek nagnuo napred držeći se za ogradu.

- Šta je tu tako zanimljivo?, upitao je.

- Vi ste levoruki, gospodine Jul, rekao je sudija Tejlor.

Gospodin Jul se ljutito okrenuo prema sudiji i rekao da ne razume kakve to veze ima, da je on dobar hrišćanin, a Atikus Finč ga iskorišćava. Prefrigani advokati poput Atikusa Finča ga stalno iskorišćavaju. Rekao im je šta se dogodilo i to im može ponoviti koliko god puta žele — što je i učinio. Ništa što ga je Atikus pitao posle toga nije moglo da promeni njegovu priču, da je pogledao kroz prozor, oterao crnca i otrčao po šerifa. Atikus ga je na kraju otpustio.

Gospodin Gilmer mu je postavio još jedno pitanje.

- Što se tiče toga da ste pisali levom rukom — da vi niste ambideksterozni, gospodine Jul?

Bome nisam, služim se i jednom i drugom rukom. Jednom kao i drugom, ponovio je ljutito gledajući Atikusa.

Džem kao da je doživeo nekakav napad. Blago je udarao po ogradi balkona i jednom prošaptao: "Imamo ga."

Meni se nije tako činilo. Izgleda da je Atikus hteo da dokaže kako je gospodin Jul mogao pretući Mejel. To mi je bilo jasno. Ako je šljivu imala na desnom oku i uglavnom bila pretučena s te strane lica, to bi značilo da joj je to učinio neko levoruk.

Šerlok Holms i Džem Finč bi se složili. Ali, Tom Robinson je takođe lako mogao biti levoruk. Kao i gospodin Hek Tejt, i ja sam zamislila osobu koja mi je okrenuta licem, brzo sam zamislila kako bi to teklo i zaključila da ju je mogao držati desnom, a udarati levom rukom.

Pogledala sam ga. Bio nam je okrenut leđima, ali videla sam široka ramena i snažan vrat. Lako je to mogao da uradi. Činilo mi se da Džem sprema ražanj dok je zec još u šumi.

18.

Ali neko je opet glasno prozvao. "Mejel Vajolet Jul!"

Na govornicu za svedoke popela se mlada devojka. Kad je digla ruku i zaklela se da će njeno svedočenje biti istina, cela istina i ništa osim istine, tako joj Bog pomogao, činila se nekako krhkom, ali kad je sela i okrenula se prema nama, pretvorila se u ono što je bila — u krupnu devojku naviklu na težak rad.

U okrugu Mejkomb bilo je lako videti kupa li se neko redovno ili samo jednom godišnje: gospodin Jul je izgledao oprljeno, kao da mu je namakanje preko noći oduzelo zaštitni sloj prljavštine pa mu je koža postala osetljiva na spoljne uticaje. Mejel je izgledala kao da se trudi da bude čista, što me podsetilo na crvene muškatle u dvorištu Julovih.

Gospodin Gilmer zamolio je Mejel da ispriča poroti svojim rečima šta se dogodilo uveče dvadeset prvog novembra prošle godine — samo svojim rečima, molim.

Mejel je sedela i ćutala.

- Gde ste bili u suton tog dana?, strpljivo ju je upitao gospodin Gilmer.

- Na tremu.

- Na kom tremu?

- Samo jedan imamo, prednji.

- Šta ste radili na tremu?

- Ništa.

Sudija Tejlor se umešao: - Samo nam recite šta se dogodilo. Možete to, zar ne?

Mejel se zagledala u njega i briznula u plač. Pokrila je usta rukama i jecala. Sudija Tejlor ju je pustio da neko vreme plače, a onda je rekao: - Dobro, dosta. Ne morate se plašiti nikoga ovde, samo ako budete govorili istinu. Znam da vam je sve ovo nepoznato, ali nemate čega da se stidite i plašite. Čega se plašite? Mejel je nešto promrmljala iza ruku.

- Molim?, upitao je sudija.

- Njega, zajecala je i pokazala Atikusa.

- Gospodina Finča?

Živahno je klimnula glavom i rekla: - Neću da me smota kao tatu, da ispadne da sam levakinja...

Sudija Tejlor se počešao po svojoj gustoj beloj kosi. Bilo je jasno kao dan da nikad nije imao takav slučaj.

- Koliko vam je godina?, pitao je.

- Devetnaest i po, odgovorila je Mejel.

Sudija Tejlor se nakašljao i pokušao — doduše bez naročitog uspeha — da zvuči blago:

- Gospodin Finč ne želi da vas uplaši, zarežao je, a i da želi, ja sam tu da ga sprečim. To je jedan od razloga zašto tu sedim. Hajde, ti si velika devojčica, pa se lepo uspravi i reci.... reci šta ti se dogodilo. Sigurno to možeš?

Šapnula sam Džemu: - Je li ona pametna?

Džem je škiljio prema klupi za svedoke. - Ne znam još, rekao je. Dovoljno je pametna da pokuša da izazove sudijino sažaljenje, ali možda je samo.... ma, ne znam.

Malo umirena, Mejel je uputila Atikusu još jedan uplašen pogled i rekla gospodinu Gilmeru:

- Gospodine, bila sam na tremu i... i on je došao i, znate, imamo jedan stari ormar u dvorištu koji je tata doneo da ga nasečemo za loženje... tata mi je rekao da to obavim dok on bude u šumi, ali nisam imala snage, i tako je on naišao...

- Ko je to “on”?

Mejel je uprla prstom u Toma Robinsona.

- Moraću da vas zamolim da budete precizniji, rekao je gospodin Gilmer. Zapisničar ne može zapisati pokrete.

- Onaj tamo, rekla je. "Robinson."

- I šta se onda dogodilo?

- Ja sam rekla: “Dođi ovamo, crnjo, i raseci ovaj ormar, dat ću ti pet centi”. Njemu bi to bio lak posao. I tako je došao u dvorište i ja sam krenula u kuću da mu donesem novčić i okrenula sam se i pre nego što sam znala šta me snašlo, bio je na meni. Samo je dotrčao za mnom, da. Uhvatio me za vrat, psovao i govorio prostote... ja sam se branila i vikala, ali držao me za vrat.

I udarao me i udarao...

Gospodin Gilmer je čekao da se Mejel pribere: maramicu je smotala i istegnula kao da je vlažan konopac; kad ju je odmotala da obriše lice, bila je sva zgužvana. Čekala je da gospodin Gilmer postavi sledeće pitanje, a kad nije, rekla je:

- Bacio me na pod i gušio i iskoristio me.

- Jeste li vrištali?, pitao je gospodin Gilmer. Jeste li vrištali i branili se?

- Nego šta, vikala sam koliko me grlo nosilo, udarala sam ga i vikala što sam jače mogla.

- I šta se onda dogodilo?

- Ne sećam se tačno, ali odjednom je tata stajao nada mnom u sobi i vikao: “Ko je to učinio, ko je to učinio?” I onda sam se valjda onesvestila i sledeće čega se sećam je kako me gospodin Tejt dizao s poda i vodio do kante s vodom.

Činilo se da je pripovedanje Mejel dalo samopouzdanje, ali ne razmetljivo kao kod njenog oca: kod nje je bilo nečega prefriganog, kao kad te mačka gleda ravno u oči, ali maše repom.

- Kažete da ste se branili koliko ste god mogli? Rukama i nogama?, upitao je gospodin Gilmer.

- Bome jesam, rekla je Mejel.

- I sigurni ste da vas je do kraja iskoristio?

Mejelino se lice zgrčilo pa sam se prepala da će se opet rasplakati. Ali ona je samo rekla:

- Obavio je ono što je namerio.

Gospodin Gilmer nas je podsetio kako je vruće — rukom je obrisao lice.

- To je zasad sve, rekao je srdačno, ali ostanite tu. Pretpostavljam da veliki nevaljalii gospodin Finč ima pitanja za vas.

- Tužiilac ne sme kod svedoka da stvara predrasude protiv advokata odbrane, promrmljao je sudija Tejlor uštogljeno, barem ne sada.

Atikus je ustao smešeći se se, ali umesto da ode do govornice za svedoke, razgrnuo je sako i zataknuo palčeve za prsluk a onda se polako odšetao do prozora. Pogledao je napolje, ali činilo se da ga ono što je video nije naročito zanimalo, pa se okrenuo i vratio do govornice.

Na temelju dugogodišnjeg iskustva, znala sam da pokušava nešto da odluči.

- Mis Mejel, rekao je smešeći se, trudiću se da vas neko vreme ne uplašim, barem ne još. Hajde da se upoznamo. Koliko vam je godina?

- Rekla sam da mi je devetnaest, rekla sam onom tamo sudiji.

Mejel je mrzovoljno mahnula glavom.

- Da, rekli ste, rekli ste, Mis. Budite strpljivi sa mnom, Mis Mejel, već sam zašao u godine pa mi pamćenje više nije tako dobro. Možda vam postavim pitanja na koja ste već odgovorili, ali vi ćete mi ipak odgovoriti, zar ne? Dobro.

Nisam na Mejelinom licu videla ništa što bi opravdalo Atikusovu pretpostavku da je osigurao njenu punu saradnju.

Besno ga je gledala.

- Neću ja vama ništa da odgovorim dok mi se tako rugate, rekla je.

- Molim, Mis?, rekao je Atikus iznenađeno.

- Dok god mi se budete rugali.

Sudija Tejlor je rekao: - Gospodin Finč vam se ne ruga. Šta vam je?

Mejel je ispod oka gledala Atikusa, ali obratila se sudiji: - Dokle god mi govori “Miss” i “Mis Mejel”. Ne moram ja da trpim njegovo ruganje, niko me ne može naterati.

Atikus je nastavio da se šeta prema prozoru i taj je problem prepustio sudiji. Sudija Tejlor baš nije bio čovek koji je izazivao sažaljenje, ali malo mi ga je ipak bilo žao kad je pokušao da joj objasni:

- Gospodin Finč se samo tako izražava, rekao je Mejel. Već mnogo godina ga viđam u ovom sudu i gospodin Finč je uvek prema svima uljudan. Ne ruga vam se, samo je pristojan. On je jednostavno takav.

Sudija se zavalio u stolcu. - Atikuse, nastavimo s ispitivanjem i neka bude zapisano da se nisi rugao svedokinji, premda se ona s tim ne slaže.

Pitala sam se je li joj se iko u životu obratio s "Miss" ili "Miss Mejel"; verovatno nije kad se uvredila zbog najobičnije pristojnosti. Kako li to ona, zaboga, živi? Uskoro sam saznala.

- Kažete da vam je devetnaest, nastavio je Atikus. Koliko imate braće i sestara?

Vratio se od prozora do govornice.

- Sedam, rekla je, a ja sam se pitala jesu li svi kao onaj kog sam srela prvog dana škole.

- Vi ste najstariji?

- Jesam.

Kad vam je umrla majka?

- Ne znam — davno.

- Jeste li ikad išli u školu?

- Čitam i pišem podjednako dobro kao moj tata.

Mejel je zvučala kao onaj gospodin Džingl iz knjige koju sam čitala.

- Koliko ste dugo išli u školu?

- Dve godine... ili tri, ne znam.

Malo-pomalo počela sam shvatati Atikusovu strategiju: od pitanja koja je gospodin Gilmer smatrao dovoljno nebitnim da na njih prigovori, Atikus je polako pred porotom stvarao sliku života u kući Julovih. Tako je porota saznala sledeće: socijalna pomoć nije bila ni približno dovoljna da se od nje prehrane, a postojala je sumnja da je otac ionako propije — katkad bi danima ostao u močvari i vratio se u lošem stanju; retko je bilo dovoljno hladno da bi oni nosili cipele, ali kad jeste bilo, mogao si napraviti sasvim pristojne od starih guma; porodica je vodu dovlačila u kantama iz bunara na jednoj strani smetlišta — deo oko bunara su održavali čistim — a što se tiče umivanja i kupanja, svako je morao da se brine sam za sebe: ako si hteo da se opereš, morao si sam dovući vodu; manja deca su stalno bila prehlađena i imala svrab; povremeno bi došla neka gospođa i pitala Mejel zašto ne dolazi u školu — ona bi zapisala odgovor; s obzirom da su dva člana porodice znala da čitaju i pišu, nema potrebe da i ostali nauče — potrebni su kod kuće, da pomognu tati.

- Mis Mejel. rekao je Atikus kao da ne može da se savlada, devetnaestogodišnjakinja poput vas sigurno ima prijatelje. Ko su vaši prijatelji?

Svedokinja se namrštila kao da je zbunjena.

- Prijatelji?

- Da, zar ne poznajete nikoga vaših godina, ili malo starijeg ili mlađeg? Mladiće i devojke? Znate, prijatelje?

Mejelin bes, koji se bio malo smirio, ponovo je planuo.

- Opet mi se rugate, gospodine Finč?

Atikus je pustio da njeno pitanje bude odgovor na njegovo.

- Volite li svog oca, Mis Mejel?, glasilo je sledeće pitanje.

- Kako to mislite, da li ga volim?

- Mislim, je li dobar prema vama, je li se s njim lako složiti?

- Nije loš, osim kad...

- Osim kad?

Mejel je pogledala oca, koji je sedeo nagnut prema ogradi.

Uspravio se i čekao njen odgovor.

- Osim kad ništa, rekla je Mejel. Rekla sam da nije loš.

Gospodin Jul se ponovno opustio.

- Osim kad pije?, upitao je Atikus tako blago da je Mejel klimnula.

- Napadne li vas ikad?

- Kako to mislite?

- Kad je... neraspoložen, je li vas ikad istukao?

Mejel se osvrnula, pogledala zapisničara pa sudiju.

- Odgovorite na pitanje, Mis Mejel, rekao je sudija.

- Otac me nikad u životu nije ni taknuo, odgovorila je odlučno. Nikad me nije taknuo.

Atikusu su naočare malo skliznule niz nos pa ih je gurnuo nazad.

- Pa eto, lepo smo se upoznali, Mis Mejel, a sad je vreme da se vratimo na slučaj. Rekli ste da ste zamolili Toma Robinsona da vam naseče... šta je ono bilo?

- Komodu, stari ormar s fiokama s jedne strane.

- Jeste li dobro poznavali Toma Robinsona?

- Kako to mislite?

Mislim, jeste li znali ko je, gde stanuje?

Mejel je klimnula potvrdno. - Znala sam ko je, svaki dan je prolazio ispred kuće.

- Je li to bio prvi put da ste ga pozvali u dvorište?

Mejel je malo poskočila na to pitanje. Atikus je polako hodočastio prema prozorima — postavio bi pitanje a onda pogledao napolje, čekajući odgovor. Nije video kako je nehotice poskočila, ali meni se činilo da je znao da se pomakla. Okrenuo se i podigao obrve. - Je li..., počeo je ponovo.

- Da, jeste.

- Nikad ga pre niste pozvali u dvorište?

Sad je bila spremna.

- Nisam, bome nisam.

- Jedno “nisam” je sasvim dovoljno, rekao je Atikus mirno. Nikad pre niste tražili da za vas obavi neke poslove?

- Možda jesam, priznala je Mejel. Bilo je u blizini nekoliko crnčuga.

- Možete li se setiti neke druge prilike?

- Ne.

- Dobro, pređimo sad na ono što se dogodilo. Rekli ste da je Tom Robinson bio iza vas u sobi kad ste se okrenuli, je li tako bilo?

- Da.

- Rekli ste da vas je “zgrabio oko vrata i psovao i govorio prostote” - je li tako?

- Tako je.

Atikusu se odjednom popravilo pamćenje.

- Rekli ste “zgrabio me i gušio i iskoristio me” — je li tako?

- Tako sam rekla.

- Sećate li se da vas je udarao po licu?

Svedokinja je oklevala.

- Čini se kako ste sigurni da vas je gušio. I, sećate se, čitavo to vreme ste se branili. Rekli ste da ste ga udarali i vikali što ste jače mogli. Sećate li se da vas je udarao po licu?

Mejel je ćutala. Kao da je sebi nešto pokušavala da objasni.

Pomislila sam da izvodi isti trik kao gospodin Hek Tejt i ja, pretvarajući se da je neko pred njom. Pogledala je gospodina Gilmera.

- Ovo je lako pitanje, Mis Mejel, ali pokušaću ponovo. Sećate li se da vas je udarao po licu?

Atikusov glas više nije bio blag — sad je govorio suvim, dalekim, profesionalnim glasom. Sećate li se da vas je udarao po licu?

- Ne, ne sećam se da li me je udario. To jest, da, udario me.

- Je li vaša poslednja rečenica bila vaš odgovor? Ha?

- Da, udario... jednostavno se ne sećam, ne sećam se, sve se dogodilo tako brzo.

Sudija Tejlor je strogo pogledao Mejel.

- Ne plačite, mlada damo..., počeo je, ali je Atikus rekao. - Pustite je da plače ako želi, sudija. Imamo vremena koliko je god potrebno.

Mejel je besno šmrknula i pogledala Atikusa.

- Odgovoriću ja na svako vaše pitanje — lepo me tu postavite i samo mi se rugajte! Odgovoriću vam ja na svako pitanje...

- U redu, rekao je Atikus. Imam samo još nekoliko pitanja. Mis Mejel, ne želim da budem dosadan, ali rekli ste da vas je optuženi udario, zgrabio oko vrata, gušio i iskoristio. Želim da budem siguran da mislite na pravu osobu. Hoćete li pokazati osobu koja vas je silovala?

- Hoću, eno ga tamo.

Atikus se okrenuo prema optuženom.

- Tome, ustani. Neka te Mis Mejel dobro pogleda. Je li to taj čovek, Mis Mejel?

Snažni mišići napeli su se na ramenima Toma Robinsona. Ustao je i držao desnu ruku na naslonu stolice. Činio se nekako čudno, neuravnoteženo, ali ne zbog načina na koji je stajao. Leva ruka mu je bila dobrih trideset santimetara kraća od desne i mlohavo je visila. Završavala je malom osušenom rukom. Čak sam i s balkona mogla da vidim da je posve beskorisna.

"Skaut", prošaputao je Džem.

- Skaut, pogledaj! Pastore, pa on je sakat!

- Pastor Sajks se nagnuo preko mene i šapnuo Džemu: - Ruku mu je ulovila mašina u predionici, kod gospodina Dolfusa Rejmonda, još kad je bio dečak. Zamalo je iskrvario. Otkinuti su mu svi mišići s kosti...

Atikus je upitao: - Je li to čovek koji vas je silovao?

- Bome jeste.

Atikusovo se sledeće pitanje sastojalo od samo jedne reči:

“Kako?”

Mejel je pobesnela. - Ne znam kako je to izveo, ali je izveo — rekla sam da se sve dogodilo tako brzo da...

- Razmotrimo to smireno, počeo je Atikus, ali ga je gospodin Gilmer prekinuo prigovorom: pitanje nije bilo nebitno, ali je Atikus maltretirao svedokinju.

Sudija Tejlor se glasno nasmejao. Daj sedi, Horas, to uopšte nije tačno. Ako iko ikoga maltretira, onda svedokinja maltretira Atikusa..

Sudija Tejlor bio je jedini u sudnici koji se nasmejao. Čak su i mala deca bila tiha, tako da sam se zapitala jesu li se možda ugušila na majčinim grudima.

- Mis Mejel, nastavio je Atikus, rekli ste da vas je optuženi gušio i tukao — niste rekli da vam se prikrao i onesvestio vas, nego da ste se okrenuli i ugledali ga pred sobom. Atikus se vratio za svoj sto i naglašavao reči lupkajući prstima po njemu.

- Želite li možda da promenite svoju izjavu?

- Hoćete da kažem nešto što se nije dogodilo?

- Ne, Mis. Želim da kažete nešto što se jeste dogodilo. Recite nam, molim vas, još jedanput šta se dogodilo.

- Rekla sam vam šta se dogodilo.

- Rekli ste da ste se okrenuli i on je bio tu. Tad vas je uhvatio za vrat?

- Da.

- Onda vam je pustio vrat i udario vas?

- Rekla sam već da jeste.

- Desnom vas je rukom udario u levo oko tako da vam je ostala modrica?

Izmakla sam se i — i tako me pogodio s te strane. Izmakla sam se, zato je tako bilo. Mejel je napokon sinulo.

- Odjednom vam je to postalo vrlo jasno. Malopre se niste tako tačno sećali?

- Rekla sam da me udario.

- Dobro. Dakle, gušio vas je, udario i onda silovao, je li tako bilo?

- Bome jeste.

- Vi ste snažna devojka, šta ste sve to vreme radili? Samo stajali?

- Rekla sam vam da sam vikala i otimala se...

Atikus je skinuo naočare i zdravim okom pogledao svedokinju pa je zasuo pitanjima.

Sudija Tejlor se upleo: - Jedno po jedno pitanje, Atikuse. Daj svedokinji priliku da odgovori.

- Dobro, zašto niste pobegli?

- Pokušala sam...

- Pokušali ste? A šta vas je sprečilo?

- Ja... on me srušio. Tako je, srušio me i legao na mene.

- I sve ste to vreme vrištali?

- Bome jesam.

- Zašto vas onda ostala deca nisu čula? Gde su bila? Na đubrištu?

Nije bilo odgovora.

- Gde su bila? Zašto niste vrištali da vam dođu u pomoć? Smetlište je bliže od šume, nije li tako?

Nije bilo odgovora.

- Ili ste počeli da vrištite tek kad ste ugledali oca na prozoru? Dotad niste pomišljali da vrištite, nije li tako?

Nije bilo odgovora.

- Jeste li u stvari vrisnuli kad ste ugledali oca, a ne zbog Toma Robinsona? Je li tako bilo?

Nije bilo odgovora.

- Ko vas je izmlatio? Tom Robinson ili vaš otac?

Nije bilo odgovora.

- Šta je vaš otac video kroz prozor, zločin silovanja ili odbranu od silovanja? Zašto ne kažete istinu, dete? Zar vas nije Bob Jul premlatio?

Kad je okrenuo leđa Mejel, Atikus je izgledao kao da ga boli stomak, ali na Mejelinom licu videli su se samo strah i bes.

Atikus je umorno seo i maramicom obrisao naočare.

Mejel je iznenada postala razgovorljiva.

- Imam nešto da kažem, rekla je.

Atikus je podigao glavu. - Želite da nam kažete šta se dogodilo?

Ali, ona nije čula saosećanje u njegovim rečima.

- Imam nešto da kažem i onda neću ovde više ništa da kažem. Onaj tamo crnčuga me iskoristio i ako svi vi fina gospoda ne želite ništa da preduzmete povodom toga onda ste najgore kukavice, najgore kukavice svi zajedno. Uzalud vam sva vaša finoća i sve vaše gospođice i Mis Mejel, gospodine Finč...

Onda se stvarno rasplakala. Ramena su joj se tresla od ljutih jecaja. I održala je reč. Više nije odgovarala na pitanja, čak ni kad je gospodin Gilmer pokušao da je navede da se vrati svojoj priči.

Da nije bila tako siromašna i neobrazovana, sudija Tejlor bi je sigurno strpao u zatvor zbog nepoštovanja koje je pokazala prema svima u sudnici. Atikus ju je očigledno jako pogodio na način koji meni baš nije bio jasan, ali on u tome nije uživao. Sedeo je spuštene glave, a nikad nisam videla da neko nekoga gleda s toliko mržnje koliko je bilo u Mejelinom pogledu kad je, odlazeći, prošla pokraj njegovog stola.

Atikus i gospodin Gilmer su se primakli sučevoj klupi i došaptavali se, a onda izašli iz sudnice kroz vrata iza klupe za svedoke, što je svima nama bio znak da se možemo protegnuti.

Tek sam tad primetila da sam sve vreme sedela na ivici klupe i da sam prilično utrnula. Džem je ustao i zevnuo, isto tako i Dil, a pastor Sajks je šeširom obrisao lice. Rekao je da je u sudnici najmanje trideset stepeni.

Gospodin Brekston Andervud, koji je sedeo na stolici rezervisanoj za novinare i svojim sunđeru sličnim mozgom upijao svedočenje, podigao je ogorčeni pogled prema balkonu za crnce i pogled mu se sreo s mojim. Prezirno je frknuo i okrenuo glavu.

- Džeme, rekla sam, gospodin Andervud nas je video.

- Nema veze. On neće reći Atikusu, samo će o tome pisati u društvenoj kolumni u novinama. Džem se ponovo okrenuo Dilu, valjda mu objašnjavajući pojedinosti suđenja, a ja sam se pitala šta tu zapravo ima zanimljivo.

Nije bilo dugih debata između Atikusa i gospodina Gilmera; gospodin Gilmer kao da je pomalo oklevao u svojoj ulozi tužioca; svedoke su vodili kao jagnjad za klanje, bez mnogo prigovora. Ali, Atikus nam je jednom rekao da u sudnici sudije Tejlora svaki advokat koji previše tumači dokaze posle dobije vrlo stroga uputstva od njega. Objasnio mi je da to znači da na prvi pogled sudija Tejlor izgleda lenjo i pospano, ali mu u stvari ništa ne promakne, a po tome se vidi da je dobar sudija.

Sad se sudija Tejlor vratio i seo u svoju stolicu. Uzeo je cigaru iz džepa na prsluku i temeljno je pregledao. Gurnula sam Dila.

Pošto je prošla sudijin pregled, cigara je pretrpela snažan ugriz.

- Katkad dođemo da ga gledamo, objasnila sam. To će sad trajati celo poslepodne. Videćeš. Ne znajući da ga javnost posmatra s balkona, sudija se oslobodio odgrizenog vrha tako što ga je namestio na usne i rekao "flak!". Pogodio je pljuvačnicu tako tačno da smo čuli kako je vrh cigare udario u vodu.

- Mora da je bio sjajan u pljuvanju, promrmljao je Dil.

Inače bi za vreme pauze svi izišli, ali danas se niko nije ni pomakao.

Čak su i lenjivci, koji nisu uspeli da osranote mlade muškarce da ustanu i prepuste im mesto, ostali da stoje uza zid.

Gospodin Hek Tejt je valjda ve-ce rezervisao za sudske činovnike.

Vratili su se Atikus i gospodin Gilmer, a sudija Tejlor je pogledao na sat. – Skoro je četiri, rekao je, što je bilo zanimljivo, jer je sat na zgradi sigurno odzvonio dvaput, ali ja nisam ni čula ni osetila vibracije.

- Hoćemo li pokušati danas da završimo?, upitao je sudija Tejlor. Šta ti kažeš, Atikuse?

- Mislim da bismo mogli, rekao je Atikus.

Koliko imaš svedoka?

- Jednog.

- Pa onda ga pozovi.

19.

Tomas Robinson je desnom rukom uhvatio levu, podigao je i stavio na Bibliju. Gumenasta leva ruka pokušavala je da dotakne njen crni povez. Kad je podigao desnu ruku, leva je skliznula s Biblije i udarila o zapisničev sto. Pokušavao je ponovo da je namesti kad je sudija Tejlor zarežao: "Dobro je, Tome."

Tom je položio zakletvu i seo na stolicu za svedoke. Atikus ga je brzo naveo da nam kaže sledeće: Tomu je bilo dvadeset pet godina; bio je oženjen i imao troje dece; jednom je pre imao neprilika na sudu — osuđen je na trideset dana zbog remećenja reda i mira.

- U čemu se sastojalo to remećenje?, upitao je Atikus.

Potukao sam se s jednim čovekom, on je pokušao da me ubode nožem.

- Je li uspeo?

- Da, gospodine, malo, ali ne toliko da zaboli. Vidite, ja... Tom je pomerio levo rame.

- Da, rekao je Atikus. Jeste li obojica kažnjeni?

- Da, gospodine, ja sam morao da odležim jer nisam imao novca da platim kaznu. Onaj drugi je svoju platio.

Dil se nagnuo preko mene i upitao Džema šta to Atikus radi. Džem je odgovorio da Atikus pokazuje poroti kako Tom ništa ne krije.

- Jesi li poznavao Mejel Vajolet Jul?, upitao je Atikus.

Da, gospodine, morao sam da prolazim pokraj njene kuće svakog dana kad sam odlazio na posao i vraćao se kući.

- A gde si radio?

- U polju gospodina Linka Diza.

- Jesi li u novembru brao pamuk?

Ne, gospodine, u jesen i zimi radim kod njega u dvorištu. Radim kod njega manje-više cele godine, ima mnogo pekana i drugih stvari.

Kažeš da si morao da prolaziš pokraj kuće Julovih kad si odlazio na posao i vraćao se. Postoji li drugi put?

- Ne, gospodine, koliko mi je poznato.

- Tome, je li ti se ona ikad obratila?

Jeste, gospodine. Dotaknuo bih šešir svaki put kad bih prošao i ona me je jednog dana pozvala u dvorište da joj razbucam ormar.

- Kad te to pozvala da... razbucaš ormar?

Gospodine Finč, to je bilo još prošlog proleća. Sećam se jer je bilo vreme setve i nosio sam motiku. Rekao sam joj da imam samo tu motiku, ali ona je rekla da ima sekiru. Dala mi je sekiru pa sam razbucao ormar. Ona je rekla: “Valjda ti moram dati pet centi, je li?” A ja sam rekao: “Ne, gospođo, ništa mi ne dugujete.”

Onda sam otišao kući. Gospodine Finč, to je bilo prošlog proleća, pre gotovo godinu dana.

- Jesi li ikad posle dolazio u njeno dvorište?

- Jesam, gospodine.

- Kada?

- Pa, bilo je to mnogo puta.

Sudija Tejlor je nagonski posegnuo za čekićem, ali spustio je ruku. Mrmljanje ispod nas zamrlo je i bez njegove pomoći.

- Pod kojim okolnostima?

- Molim, gospodine?

- Zašto si mnogo puta odlazio u njihovo dvorište?

Tom Robinson je prestao da se mršti.

- Kad bi me pozvala, gospodine. Kao da je svaki put kad bih prošao imala neki posao za mene — nasekao bih joj drva, doneo vode. Svaki je dan zalivala ono crveno cveće...

- Je li ti te usluge plaćala?

- Ne, gospodine, ne nakon što mi je onaj prvi put ponudila pet centi. Rado sam to činio. Činilo se da joj gospodin Jul ne pomaže mnogo, a ni ostala deca, a znao sam da nema mnogo para.

- Gde su bila ostala deca?

- Uvek su bila tu, posvuda po kući i dvorištu. Gledala bi me kako radim, neka napolju a neka kroz prozor.

- Je li Mis Mejel razgovarala s tobom?

- Da, gospodine, razgovarala je sa mnom.

Dok je Tom Robinson svedočio, pomislila sam kako je Mejel Jul valjda bila najusamljenija osoba na svetu. Usamljenija čak i od Bua Redlija, koji dvadeset pet godina nije izlazio iz kuće.

Kad ju je Atikus upitao ima li prijatelja, činilo se da ne zna šta ta reč znači, a onda je pomislila da joj se ruga. Njena je sudbina bila isto toliko žalosna, pomislila sam, kao sudbina mešane dece o kojoj je pričao Džem: belci s njom nisu hteli da imaju posla jer je živela među svinjama; crnci se nisu družili s njom jer je belkinja.

Nije mogla da živi kao gospodin Dolfus Rejmond, koji je više voleo da se druži s crncima, jer ona nije bila zemljoposednica, nije poticala iz otmene porodice.

O Julovima niko ne bi rekao: "To je samo njihov način."

Mejkomb bi im dao korpe za Božić, socijalnu pomoć i okrenuo im leđa.

Tom Robinson je bio verovatno jedina osoba koja je prema njoj ikad bila srdačna. Ali, rekla je da ju je iskoristio, i kad je ustala, pogledala ga je kao da je blato.

- Jesi li ikad, prekinuo je Atikus moje razmišljanje, otišao na imanje Julovih — jesi li ikad kročio nogom na njihovu zemlju a da te neko od njih nije izričito pozvao?

- Ne, gospodine Finč, nisam. Ne bih učinio tako nešto.

Atikus bi ponekad rekao da bolje možeš oceniti laže li svedok ili govori istinu tako da slušaš više nego što gledaš; primenila sam taj test — Tom je negirao triput u istom dahu, ali mirno, bez traga cmizdrenja, pa sam mu verovala. Izgledao je kao pristojan crnac, a pristojan crnac nikad ne bi nepozvan ušao u nečije dvorište.

- Tome, šta ti se dogodilo uveče dvadeset prvog novembra prošle godine?

Ispod nas je publika u glas zadržala dah i nagnula se napred.

Crnci iza nas učinili su isto.

Tom je bio baršunasto crn, ne sjajan nego baš kao mekani baršun. Beonjače su mu blistale, a dok je govorio, povremeno bi mu bljesnuli zubi. Da nije bio invalid, bio bi zgodan muškarac.

Gospodine Finč, rekao je, vraćao sam se s posla kao i obično i kad sam prolazio pokraj Julovih, Mis Mejel je bila na tremu, kako vam je i rekla. Učinilo mi se nekako tiho, a ni meni samom mi nije bilo jasno zašto. Baš sam razmišljao o tome i prolazio kad mi je rekla da dođem i pomognem joj. Ušao sam u dvorište i osvrnuo se da vidim gde su drva, ali ih nisam video, a ona je rekla: “Ne, imam posao za tebe u kući. Stara vrata ne naležu dobro na šarke, a ubrzo će jesen.” Ja sam rekao: “Imate li šrafciger, Mis Mejel?” Rekla je da ima. I tako sam se popeo na trem i ona mi je pokazala da uđem pa sam otišao u prednju sobu i pogledao vrata. Rekao sam joj da meni dobro izgledaju. Pomaknuo sam ih amo-tamo i sve je bilo u redu sa šarkama. Onda mi je pred nosom zatvorila vrata. Gospodine Finč, pitao sam se zašto je tako tiho i tad mi je sinulo da nigdje nema dece pa sam pitao Mis Mejel gde su deca.

Tomov crn baršunasti ten počeo je da se sija pa je rukom obrisao lice.

- Pitao sam gde su deca, nastavio je, a ona mi je rekla — malo se i nasmejala — rekla je da su svi otišli u grad na sladoled. Rekla je: “Trebalo mi je godinu dana da uštedim sedam novčića, ali uspela sam. I sad su svi u gradu.”

Tom se nije preznojavao od vrućine.

- Šta si onda ti rekao, Tome?, upitao je Atikus.

- Rekao sam nešto kao, Mis Mejel baš je pametno od vas da ih tako počastite. A ona je rekla: 'Misliš?' Mislim da nije shvatila šta sam hteo da kažem — da je bila pametna što je tako štedela i da je lepo od nje što ih je častila.

- Razumeo sam te, Tome. Samo nastavi, rekao je Atikus.

- Pa, rekao sam, biće najbolje da pođem jer ni u čemu ne mogu da joj pomognem, a ona je rekla da mogu. Pitao sam je kako, a ona je rekla da se popnem na stolicu i skinem kutiju s ormara.

- Ne onog istog koji si razbucao?, upitao je Atikus.

Svedok se nasmešio.

- Ne, gospodine Finč, s drugog. Bio je visok, gotovo do plafona. I tako sam učinio šta mi je rekla, i upravo sam podigao ruku da dohvatim kutiju kad me... kad me ona zgrabila oko nogu, zgrabila me oko nogu, gospodine Finč. Tako me prepala da sam skočio na pod i pritom prevrnuo stolicu - to je bila jedina stvar, jedini deo nameštaja koji sam pomakao u toj sobi pre nego što sam otišao, gospodine Finč. Kunem se.

- Šta se dogodilo nakon što si prevrnuo stolicu?

Tom Robinson je ćutao. Pogledao je Atikusa pa porotu pa gospodina Andervuda.

- Tome, zakleo si se da ćeš govoriti punu istinu. Hoćeš li je reći?

Tom je nervozno rukom obrisao usta.

- Šta se dogodilo posle toga?

- Odgovori na pitanje, rekao je sudija Tejlor. Trećina njegove cigare dotad je nestala.

- Gospodine Finč, skočio sam sa stolice i okrenuo se, a ona me kao zaskočila.

- Zaskočila? Nasilno?

- Ne, ona me... ona me zagrlila. Zagrlila me oko struka.

Ovog puta je sudija Tejlor udario čekićem i upravo u tom trenutku upalila su se svetla u sudnici. Još nije pao mrak, ali je poslepodnevno sunce zašlo iza prozora. Sudija Tejlor je brzo ponovo uspostavio mir.

- Šta je onda uradila?

Svedok kao da je progutao knedlu.

- Podigla se na prste i poljubila me u obraz. Rekla je da nikad pre nije poljubila odraslog muškarca, pa da to onda može da bude i crnac. Rekla je da se ono što joj radi otac ne računa. Rekla je: “Uzvrati mi poljubac, crnčugo.” Ja sam rekao: “Mis Mejel, pustite me odavde* pokušao sam da pobegnem, ali se ona leđima naslonila na vrata pa bih morao da je gurnem. Nisam hteo da je povredim, gospodine Finč, pa sam rekao: “Pustite me”, ali upravo kad sam to rekao, gospodin Jul je počeo da viče kroz prozor.

- Šta je rekao?

Tom Robinson je opet progutao knedlu i razrogačio oči.

- Nešto što nije pristojno da se ponovi, nije pristojno pred ovim ljudima i decom...

- Šta je rekao, Tome? Moraš da kažeš poroti što je rekao.

Tom Robinson je stisnuo oči. - Rekao je: “Prokleta kurvo, ubiću te”.

- I šta se onda dogodilo?

- Gospodine Finč, trčao sam tako brzo da ne znam šta se dogodilo.

- Tome, jesi li silovao Mejel Jul?

- Nisam, gospodine Finč.

- Jesi li joj učinio išta nažao?

- Nisam, gospodine Finč.

- Jesi li se opirao njenim pokušajima?

- Gospodine Finč, pokušao sam tako da ne budem grub prema njoj. Nisam želeo biti grub, odgurnuti je ili tako nešto.

Sinulo mi je da je Tom na svoj način podjednako pristojan kao Atikus.

Dok mi otac to posle nije objasnio, nisam shvatala u kakvom se škripcu našao Tom: ni pod kojim okolnostima ne bi mogao da udari belkinju i očekivati da će posle toga dugo živeti, pa je iskoristio prvu priliku da pobegne, što je izgledalo kao čisto priznanje krivice.

- Tome, vratimo se još malo na gospodina Jula, rekao je Atikus.

- Je li išta tebi rekao?

- Ne, ništa, gospodine. Možda je nešto i rekao, ali ja nisam bio tamo...

- To će biti dovoljno, naglo ga je prekinuo Atikus. Kome je rekao ono što jesi čuo?

- Gospodine Finč, gledao je Mis Mejel i njoj se obraćao.

- A onda si pobegao?

- Bogami jesam, gospodine Finč.

- Zbog čega si se bojao?

- Gospodine Finč, da ste crnja kao ja i vi biste se bojali.

Atikus je seo.

Gospodin Gilmer je krenuo prema govornici za svedoke, ali pre nego što je stigao onamo, gospodin Link Diz je ustao iz publike i objavio:

- Samo hoću da svi znate jedno. Taj dečko je radio kod mene osam godina i nikad s njim nisam imao problema. Nikad.

- Zavežite, gospodine!

Sudija Tejlor je bio sasvim budan i besan. Lice mu je bilo rumeno. Začudo, cigara uopšte nije uticala na njegov glas. "Link Dez", povikao je, - ako imaš nešto da kažeš možeš to reći pod zakletvom i u pravo vreme, ali dotad odlazi odavde, jesi li me čuo? Đavo me odneo ako ću još jednom predsedavati ovim suđenjem.

Sudija Tejlor je ubitačno gledao Atikusa kao da ga izaziva da nešto kaže, ali Atikus je spustio glavu i skriveno se smejao. Setila sam se kako je rekao nešto o tome da ex catedra opaske sudije Tejlora često prevazilaze njegove dužnosti, ali da se malo koji advokat buni. Pogledala sam Džema, ali on je odmahnuo glavom. - Nije to kao da je jedan od porotnika ustao i počeo da govori, rekao je. Mislim da bi tad bilo drugačije. Gospodin Link je samo remetio mir ili tako nešto.

Sudija Tejlor je rekao zapisničaru da izbaci sve što je eventualno zabeležio nakon reči: "Gospodine Finč, da ste crnja kao ja i vi biste se bojali", i rekao poroti da ne obraća pažnju na upadicu. Sumnjičavo se zagledao u prolaz i valjda čekao da gospodin Link Diz izađe i zatvori vrata. Onda je rekao:

- Nastavite, gospodine Gilmer.

- Jednom ste osuđeni na trideset dana zbog remećenja reda i mira, Robinsone?, upitao je gospodin Gilmer.

- Jesam, gospodine.

- Kako je izgledao onaj crnja nakon što si ga sredio?

- On je mene istukao, gospodine Gilmer.

- Da, ali ti si osuđen, zar ne?

Atikus je podigao glavu. - Bio je to samo prekršaj i već je zabeležen, gospodine suče.

Meni je zvučao umorno.

- Ali, svedok će ipak odgovoriti na pitanje, rekao je sudija, podjednako umorno.

- Da, gospodine, dobio sam trideset dana.

Znala sam da bi gospodin Gilmer iskreno rekao poroti da bi svako ko je osuđen zbog remećenja javnog reda lako mogao iskoristiti Mejel Jul i da mu je samo zbog toga zapravo stalo do tog prekršaja. Takvi razlozi mogli su mu biti od koristi.

- Robinsone, razbucavanje ormara jednom rukom prilično ti dobro ide, zar ne?

- Da, gospodine, mislim da mi ide.

- Dovoljno si snažan da stisneš ženu za vrat i baciš je na pod?

- Nikada to nisam učinio, gospodine.

- Ali si dovoljno snažan?

- Verovatno, gospodine.

Odavno si na nju bacio oko, nije li tako, dečko*?

* Boy (engl.) - doslovno "dečak", ali na američkom Jugu tako belci svih uzrasta s omalovažavanjem oslovljavaju crnce svih uzrasta, pa nije neobično da beli dečak crnog starca oslovi s "dečko" (prev.).

- Ne, gospodine, nikad je nisam ni pogledao.

- Onda si zaista bio velikodušan kad si joj obavljao sve te poslove, je li?

Samo sam hteo da joj pomognem, gospodine.

Baš lepo od tebe s obzirom da su te i kod kuće posle posla čekali razni poslovi, zar ne?

- Da, gospodine.

- Zašto nisi obavljao svoje poslove umesto poslova Mis Jul?

- Obavljao sam i jedne i druge, gospodine.

- O, pa imao si ti puno posla. Zašto?

- Kako što, gospodine?

- Zašto si bio tako spreman da obavljaš poslove za tu ženu?

Tom Robinson je oklevao, tražeći odgovor.

- Činilo se da joj niko nije pomagao, kako sam rekao...

- I to uz gospodina Jula i sedmoro dece, dečko?

- Pa, rekao sam da se činilo da joj niko od njih baš ne pomaže...

- I tako si sve to radio iz čiste dobrote, dečko?

- Kažem vam, hteo sam da joj pomognem.

Gospodin Gilmer se zloslutno nasmešio poroti.

- Reklo bi se da si baš dobar momak, sve si to radio besplatno?

- Da, gospodine. Baš mi je bilo žao, trudila se više nego ostali...

Tebi je nje bilo žao? Bilo ti je žao?

Gospodin Gilmer se držao kao da će poleteti na plafon.

- Svedok je shvatio da je pogrešio i nelagodno se promeškoljio.

Ali, šteta je već bila učinjena. Dole u publici nikome se nije svideo njegov odgovor.

Gospodin Gilmer je dugo ćutao kako bi pustio da svi upamte šta je Tom rekao.

- I tako si dvadeset prvog novembra prošle godine kao i obično prolazio pokraj kuće, rekao je, i ona te pozvala da razbucaš ormar?

- Ne, gospodine.

- Poričeš da si prolazio pokraj njene kuće?

- Ne, gospodine, rekla je da ima za mene posao u kući...

- Ona kaže da te zamolila da joj razbucaš ormar, nije li tako?

- Ne, gospodine, nije.

- Znači, kažeš da ona laže?

Atikus je skočio na noge, ali Tom Robinsonu nije bio potreban.

- Ne kažem da laže, gospodine Gilmer, kažem da se zabunila.

- Na sledećih deset pitanja, dok je gospodin Gilmer ponavljao Mejelinu verziju priče, svedok je redom odgovarao da se ona zabunila.

- Nije li te gospodin Jul oterao iz kuće, dečko?

- Ne, gospodine, mislim da nije.

- Kako to, misliš da nije.

- Hoću reći da nisam ostao dovoljno dugo da bi on stigao da me otera.

- Vrlo otvoreno to priznaješ, pa nam reci, zašto si tako brzo pobegao?

- Rekao sam, bilo me strah, gospodine.

- Ako si imao čistu savest, zašto te bilo strah?

- Kako sam već rekao, ni za jednog crnca ne bi bilo bezopasno biti... u takvom škripcu.

- Ali, ti nisi bio u škripcu — rekao si da si se opirao Mis Jul. Zar si se tako bojao da će te ona povrediti, tebe, tako krupnog muškarca, da si pobegao?

- Ne, gospodine, bojao sam se da ću završiti na sudu, gde sam i završio.

- Bojao si se da će te uhapsiti, da ćeš morati da se suočiš s posledicama onoga što si učinio?

- Ne, gospodine, bojao sam se da ću morati da se suočim s posledicama onoga što nisam učinio.

- Jel' ti to mene izazivaš, dečko?

- Ne, gospodine, nije mi to bila namera.

I to je bilo sve što sam čula od unakrsnog ispitivanja jer me Džem naterao da izvedem Dila.

Iz nekog je razloga Dil je počeo da plače i nije mogao da prestane; u početku je plakao tiho, a onda je nekoliko ljudi na balkonu čulo njegove jecaje. Džem je rekao da će me, ako ne pođem svojom voljom, on naterati da pođem, a pastor Sajks je takođe rekao da je najbolje da odem, pa sam otišla. Činilo se da je Dil tog dana dobro, ali valjda se još nije oporavio od bega od kuće.

- Zar ti nije dobro?, upitala sam ga kad smo sišli niz stepenice.

Dil je pokušao da se pribere dok smo trčali niz južne stepenice.

Gospodin Link Diz stajao je sam na najvišoj stepenici.

- Je li se nešto dogodilo, Skaut?, upitao me dok smo prolazili.

- Ne, gospodine, odgovorila sam preko ramena, samo Dilu nije dobro.

- Dođi pod drveće, rekla sam. To ti je verovatno od vrućine.

Izabrali smo najdeblji hrast i seli pod njega.

- Njega jednostavno nisam mogao da podnesem, rekao je Dil.

- Koga, Toma?

- Onog starog gospodina Gilmera koji se tako odnosio prema njemu, koji je tako ružno razgovarao s njim...

- Dile, to mu je posao. Pa da nemamo tužioce, ne bismo valjda mogli da imamo ni branioce.

Dil je strpljivo uzdahnuo. - Sve ja to znam, Skaut. Samo mi je od načina na koji je govorio pozlilo, jednostavno mi je pozlilo.

- Ali, on mora tako da se ponaša, Dile, to je bilo unakrsno...

- Nije se tako ponašao kad je...

- Ali, Dile, ono pre su bili njegovi svedoci.

- Ali gospodin Finč se nije tako ponašao prema Mejel i starom Julu kad ih je unakrsno ispitivao. Ono kako mu se obraćao s “dečko” i kako mu se rugao i stalno gledao porotu...

- Pa, Dile, ipak je on samo crnac.

- Baš me briga. To nije u redu, nije u redu da se tako ponaša. Niko ni sa kim ne bi trebalo tako da razgovara, jednostavno mi je muka od toga.

- To je samo način gospodina Gilmera. Dile, on sve ispituje na taj način. Ti ga samo još nikad nisi video kad se baci na posao. Znaš, kad je... U stvari, danas mi se činilo da se gospodin Gilmer ni ne trudi naročito.

- Uvek se tako ponašaju. Advokati, mislim.

- Gospodin Finč se ne ponaša tako.

- On nije dobar primer, Dile, on je...

Pokušavala sam da se setim nečega što je rekla Mis Modi Atkinson.

Onda mi je sinulo. - On je isti u sudnici kao i na ulici.

- Nisam na to mislio, rekao je Dil.

- Znam ja na šta si mislio, dečko, rekao je neki glas iza nas.

Mislili smo da je dopro iz debla, ali pripadao je gospodinu Dolfusu Rejmondu. Provirio je iza stabla. - Ako nisi debelokožac, stvarno ti pozli od toga, zar ne?

20.

- Dođi ovamo, sinko, imam nešto od čega će te proći mučnina.

S obzirom da je gospodin Dolfus Rejmond bio zao čovek, s oklevanjem sam prihvatila njegovu ponudu, ali ipak sam pošla za Dilom. Nisam bila sigurna da bi se Atikusu dopalo da se sprijateljimo s gospodinom Rejmondom, a pouzdano sam znala da se to tetki Aleksandri nimalo ne bi dopalo.

- Evo, rekao je nudeći Dilu svoju papirnatu kesu sa slamkama.

- Popij malo pa će ti biti bolje.

Dil je stavio slamku u usta, povukao, nasmešio se i onda ponovo dobrano potegnuo.

- He, he, rekao je gospodin Rejmond, uživajući što kvari dete.

- Dille, pripazi, rekla sam.

Dil je ispustio slamku i nasmejao se. - Skaut, to je samo Coca Cola.

Gospodin Rejmond se naslonio na stablo. Dotad je ležao na travi.

- Deco, valjda me nećete tužiti? Upropastili biste mi loš glas.

Hoćete reći da iz te kese pijete samo Coca Colu? Samo običnu Coca Colu?

- Upravo tako, klimnuo je gospodin Rejmond. Svideo mi se njegov miris - na kožu, konje i pamukovo seme. Nosio je jedine engleske jahače čizme koje sam ikad videla.

- Samo to obično pijem.

- Onda se samo pretvarate da ste napola...? Oprostite, gospodine, ispravila sam se. Nisam htela da budem...

Gospodin Rejmond se nasmejao. Nimalo se nije uvredio.

Pokušala sam pitanje postaviti diskretnije. - Zašto postupate onako kako postupate?

- Zašto... ah, misliš, zašto se pretvaram? Pa, to je jednostavno, rekao je. Nekim se ljudima ne sviđa... moj način življenja. I ja bih mogao reći, da idu do đavola, baš me briga što im se ne sviđa. Pa i kažem da me nije briga sviđa li im se ili ne, ali ne kažem neka idu do đavola, razumeš?

Dil i ja smo rekli: "Ne, gospodine."

- Pa, pokušavam da im dam razlog. Ljudima je lakše ako za nešto mogu da se uhvate. Kad dođem u grad, što nije često, ako malo teturam i pijem iz ove kesice, ljudi kažu da je Dolfus Rejmond rob viskija, zato ne može da se promeni. Ne može sebi da pomogne, zato živi onako kako živi.

- Ali, to nije iskreno, gospodine Rejmond, kad se pretvarate da ste gori nego što već jeste...

- Nije iskreno, ali ljudima pomaže. Među nama, Mis Finč, nisam baš od pića, ali oni nikad, nikad ne bi shvatili da živim onako kako živim jer tako želim da živim.

Imala sam osećaj da ne bi trebalo da stojim tu i slušam tog grešnog čoveka koji ima mešanu decu i ne mari ko za to zna, ali fascinirao me. Nikad pre nisam srela nekoga ko je namerno lagao na sopstvenu štetu. Ali, zašto je nama poverio svoju najveću tajnu? Upitala sam ga to.

- Jer ste deca i možete da razumete, rekao je, i zato što sam čuo kako on...

Glavom je pokazao Dila. Još mu život nije pokvario nagone. Kad bude malo stariji, neće mu pozliti i neće plakati. Možda će pomisliti da nešto nije sasvim u redu, ali neće plakati, ne za nekoliko godina.

- Plakati zbog čega, gospodine Rejmond? Dillu se počela vraćati muževnost.

- Zbog pakla u koji ljudi jedni druge guraju, a da o tome i ne razmišljaju. Zbog pakla koji belci priređuju crncima a da ni ne pomisle kako su i oni ljudi.

- Atikus kaže da je prevariti crnca deset puta gore nego prevariti belca, promrmljala sam. Kaže da je to najgore što možeš da učiniš.

Gospodin Rejmond je rekao: - Ne bih rekao... Mm Džin Luiz, ti još ne znaš da tvoj otac nije običan čovek, trebaće ti još nekoliko godina da shvatiš, još nisi videla dovoljno sveta. Nisi još dovoljno videla ni ovaj grad, ali dovoljno ti je da se vratiš u sudnicu.

To me podsetilo da propuštamo unakrsno ispitivanje gospodina Gilmera. Pogledala sam u sunce i videla da brzo nestaje iza krovova trgovina na zapadnoj strani trga. Nisam znala u koju od dve vatre da skočim: da ostanem s gospodinom Rejmondom ili da odem u Peti okružni sud. - Idemo, Dile, rekla sam. Sad ti je dobro?

- Aha. Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Rejmond, i hvala vam na piću, baš mi je pomoglo.

Otrčali smo nazad u sudnicu, uz stepenice pa do balkona i uvukli se do ograde. Pastor Sajks nam je sačuvao mesta.

U sudnici je bilo tiho i ja sam se opet upitala gde su deca. Cigara sudije Tejlora pretvorila se u smeđu tačkicu na njegovim ustima; gospodin Gilmer je nešto beležio na žutom bloku, kao da se takmiči sa sudskim zapisničarom, čija se ruka brzo trzala.

- Dođavola, rekla sam, sve smo propustili.

Atikus je već napola završio govor poroti. Očigledno je izvadio neke papire iz aktovke koja je stajala pokraj njegove stolice, jer bili su na stolu. Tom Robinson se poigravao njima.

- ... pomanjkanju bilo kakvih dokaza, ovaj je čovek optužen za teški zločin i sad se odlučuje o njegovom životu...

Gurnula sam Džema laktom. Koliko dugo već govori?

Tek je prešao dokaze, šapnuo je Džem, i pobedićemo, Skaut. Ništa drugo nije moguće. Govori oko pet minuta. Objasnio je sve tako jednostavno kao... pa, kao što bih ja objasnio tebi. Čak bi i ti razumela.

- Je li gospodin Gilmer...?

- Psst! Ništa novo, sve kao i obično. Sad ćuti.

Ponovo smo pogledali dole. Atikus je govorio opušteno, kao da diktira pismo. Polako je hodao tamo-vamo pred porotom, a činilo se da ga porota pažljivo sluša: držali su glave uspravno i naizgled s poštovanjem pratili Atikusa. Valjda zato što Atikus nije bio sklon drami.

Atikus je zastao i onda učinio nešto što obično nije činio. Otkopčao je sat i lanac i stavio ih na sto pa rekao: - Uz dopuštenje suda...

Sudija Tejlor je potvrdno klimnuo, a Atikus je učinio nešto što nisam videla nikad ni pre ni posle, ni privatno ni u javnosti: raskopčao je prsluk, otkopčao kragnu, olabavio kravatu i skinuo sako. Inače nikad nije radio ništa od toga dok se ne bi spremao za spavanje, pa je meni i Džemu to bilo kao da je pred nas stao go golcat. Užasnuto smo se pogledali.

Atikus je stavio ruke u džepove i vratio se pred porotu. Zlatno dugme na kragni i vrhovi olovke i penkalu blještali su na svetlu.

- Gospodo, rekao je.

Džem i ja smo se ponovo pogledali: Atikus je to rekao tonom kao da kaže "Skaut". Više nije zvučao suvo i daleko — razgovarao je s porotom kao da su susedi koje je sreo pred poštom.

- Gospodo, rekao je, biću kratak, ali bih želeo da iskoristim vreme koje mi je preostalo kako bih vas podsetio da ovo nije komplikovan slučaj, da ne zahteva detaljno raščlanjivanje složenih činjenica, ali jeste potrebno da budete sigurni bez svake sumnje je li optuženi kriv. Kao prvo, ovaj slučaj nije ni trebalo da dospe na sud. Ovaj je slučaj jednostavan kao crno i belo.

Tužilac nije izneo ni jedan jedini medicinski dokaz da se zločin za koji je Tom Robinson optužen uopšte dogodio. Umesto toga, oslonio se na svedočenje dvoje svedoka čiji iskazi nisu samo ozbiljno dovedeni u pitanje tokom unakrsnog ispitivanja nego ih je optuženi potpuno opovrgnuo. Optuženi nije kriv, ali neko u ovoj sudnici jeste. Mogu samo da saosećam sa glavnom svedokinjom optužbe, ali moje saosećanje ne može opravdati njenu spremnost da rizikuje tuđi život, a upravo je to učinila pokušavajući se osloboditi sopstvene krivice. Kažem krivice, gospodo, jer ju je krivica nagnala da tako postupi. Ona nije počinila nikakav zločin, samo je prekršila krut i tradicionalan kodeks našeg društva, kodeks koji je tako strog da onoga koji ga prekrši proteramo iz svoje sredine i smatramo nepodobnim da živi s nama. Ona je žrtva okrutnog siromaštva i neznanja, ali ja je ne mogu sažalijevati: ona je belkinja. Bila je sasvim svesna težine svog prekršaja, ali želje su joj bile jače od kodeksa koji je kršila pa je nastavila da ga krši. Nastavila je, a posle je reagovala na način koji smo svi doživ eli u nekom razdoblju svog života. Učinila je nešto što učini svako dete — pokušala je da ukloni dokaz svog prekršaja. Ali, u ovom slučaju, ona nije dete koje skriva ukradeni predmet; napala je svoju žrtvu jer joj je nužno da ga skloni, da ga udalji od sebe, da ga odstrani iz ovog sveta. Ona mora da uništi dokaz svog prekršaja.

A šta je dokaz njenog prekršaja? Tom Robinson, ljudsko biće.

Ona mora odstraniti Toma Robinsona. Tom Robinson ju je svakodnevno podsećao na ono što je učinila. A šta je učinila? Nametala se crncu.

- Belkinja je, a nametala se crncu. Učinila je nešto što je u našem društvu nezamislivo: poljubila je crnca. I to ne nekog starog dedicu, nego snažnog i mladog crnca. Kodeks joj nije bio važan pre nego što je to učinila, ali joj se posle srušio na glavu. Njen je otac to video, a optuženi vam je rekao kako je reagovao.

Šta je učinio njen otac? To ne znamo, ali postoje indicije da je Mejel Jul zverski pretukao neko ko udara gotovo isključivo levom rukom. Delimično znamo šta je gospodin Jul učinio: učinio je ono što bi učinili mnogi pobožni, dosledni i ugledni belci u istovetnim okolnostima - podneo je prijavu, neporecivo je potpisavši levom rukom i tako sad Tom Robinson sedi pred vama nakon što se zakleo jedinom zdravom rukom koju ima desnom.

I tako je miran, pristojan i skroman crnac, koji se drznuo da sažaljeva belkinju, morao svoju reč da suprotstavi reči dvoje belaca. Ne moram da vas podsećam na njihovo držanje dok su svedočili - i sami ste ih videli. Svedoci optužbe, uz izuzetak šerifa okruga Mejkomb, predstavili su se vama, gospodo, i ovom sudu s ciničnim uverenjem da se u njihovu reč neće sumnjati, da ćete ih vi pratiti u uverenju — u zlom uverenju — da svi crnci lažu, da su svi crnci u osnovi nemoralna bića, da se nijednom crncu ne može verovati kad su u pitanju naše žene. Sve su to pretpostavke koje se i očekuju od uma njihovog kalibra.

A to je, gospodo, kako znamo, laž podjednako crne boje kao koža Toma Robinsona, laž koju vam ne moram posebno objašnjavati. Vi znate istinu, a istina je ova: neki crnci lažu, neki su crnci nemoralni, nekim se crncima ne može verovati kad je riječ o ženama - bilo crnim ili belim. Ali, to je istina koja se odnosi na celi ljudski rod, a ne na pojedinu rasu. U ovoj sudnici nema osobe koja nikad nije slagala, koja nikad nije učinila nešto nemoralno, i nema muškarca koji nikad nije pogledao ženu s požudom.

Atikus je zastao i izvadio maramicu. Onda je skinuo naočare i obrisao ih, i tad smo još nešto videli prvi put: nikad pre nismo videli da se znoji — bio je jedan od onih ljudi kojima se lice nikad ne znoji, ali sad se sjajilo.

Samo još nešto, gospodo, pre nego što završim. Tomas Džeferson je jednom rekao da su svi ljudi stvoreni jednaki — to su reči koje nam Jenkiji i ženska loza izvršne vlasti u Vašingtonu vole bacati u lice. Ove 1935. godine neki se ljudi tim rečima rado služe van konteksta i njima pravdaju razne postupke. Najgluplji primer kog mogu da se setim jeste da ljudi koji upravljaju javnim obrazovanjem puštaju u sledeći razred lenje i glupe zajedno s vrednim — jer svi su ljudi jednaki, reći će vam pedagozi ozbiljno, i deca koja moraju ponavljati razred trpe od strašnog kompleksa manje vrednosti. Mi znamo da svi ljudi nisu jednaki u smislu u kom to neki tvrde — neki su ljudi pametniji od drugih, neki imaju veće mogućnosti jer su s njima rođeni, neki zarađuju više od drugih, neke gospođe peku bolje kolače od drugih - neki su ljudi rođeni mnogo talentovaniji od ostalih. Ali, postoji jedan vid u ovoj zemlji u kome svi ljudi jesu jednaki — postoji jedna ljudska ustanova u kojoj je siromah ravnopravan s Rokfelerom, budala s Ajnštajnom a neznalica sa rektorom univerziteta. Ta je ustanova, gospodo, sud. Može to biti Vrhovni sud Sjedinjenih Država ili najskromniji sud u zemlji ili ovaj časni sud kojem služite. Naši sudovi imaju svoje nedostatke, kao i sve ljudske ustanove, ali u našoj zemlji sudovi izjednačavaju sve ljude i tu su svi jednaki.

Nisam idealista kad čvrsto verujem u integritet naših sudova i u sastav porote — za mene to nisu ideali nego živa stvarnost. Gospodo, sud je onoliko dobar koliko je dobar svaki član porote koji sedi preda mnom. Sud vredi onoliko koliko vredi porota, a porota vredi onoliko koliko vrede njeni članovi. Verujem da ćete nepristrasno razmotriti dokaze koje ste čuli, doneti odluku i vratiti optuženog njegovoj porodici. Za ime Boga, izvršite svoju dužnost.

Atikus se okrenuo i tiho rekao nešto što nisam razumela. Rekao je to više sebi nego sudu. Gurnula sam Džema. - Šta je rekao?

- “Za ime Boga, verujte mu”, mislim da je to rekao.

Dil je iznenada pružio ruku preko mene i povukao Džema za rukav. - Gle tamo! Pogledali smo u smeru u kom je pokazivao i grlo nam se stislo. Kalpurnija je prolazila srednjim prolazom, ravno prema Atikusu.

UBITI PTICU RUGALICU - ČETVRTI DEO