UBITI PTICU RUGALICU: UBITI PTICU RUGALICU

Harper Lee:

To Kill a Mockingbird

"Da", rekao je naš otac kad ga je Džem upitao smemo li otići i sedeti s Dilom pokraj ribnjaka Mis Rejčel, s obzirom da mu je to bilo poslednje veče u Mejkombu. "Pozdravi ga od mene, vidimo se sledeće godine."

Preskočili smo nizak zid koji je odvajao dvorište Mis Rejčel od prilaza našoj kući. Džem je zazviždao kao prepelica, a Dil se odazvao iz mraka.

- Ni daška, rekao je Džem. Gle tamo. Pokazao je prema istoku. Iza pekanskih oraha Mis Modi dizao se veliki mesec.

- Zbog toga se čini kao da je toplije, rekao je.

- Je li večeras na njemu krst, upitao je Dil ne podižući pogled.

Motao je cigaretu od novina i duvana.

- Ne, samo gospođa. Ne pali to, Dil, zasmrdećeš celu četvrt.

U Mejkombu se na mesecu videla gospođa. Sedela je pred ogledalom i češljala se.

- Nedostajaćeš nam, dečko, rekla sam. - Šta mislite, da pogledamo gospodina Ejverija?

Gospodin Ejveri je bio podstanar u kući preko puta gospode Duboz. Osim što je svake nedelje uzimao sitniš s poslužavnika za milostinju u crkvi, sedeo je na tremu svake večeri do devet i kijao.

Jedne večeri smo imali čast da vidimo jedno njegovo izvođenje koje je, čini se, bilo poslednje, jer nikad je više nije ponovio. Džem i ja smo jedne večeri bili na stepeništu kod Mis Rejčel kad nas je Dil zaustavio: - Uh, gle ono!

Pokazao je preko ulice. U prvi mah nismo videli ništa osim prednjeg trema prekrivenog kuduzom, ali kad smo bolje pogledali, videli smo luk vode kako pada iz lišća i pljuska u žuti krug pod uličnom svetiljkom, bilo je kako nam se činilo, desetak koraka od izvora do tla.
Džem je rekao da je gospodin Ejveri pogrešno ciljao, Dil je kazao da sigurno pije tri litra na dan, a zbog takmičenja koje je usledilo kako bi se odredile relativne udaljenosti i pojedinačne sposobnosti samo sam se opet osetila isključenom, jer u tome nisam mogla učestvovati.

Dil se protego, zevnuo i rekao nekako baš ležerno: - Znam šta ćemo, idemo da se prošetamo.

Meni je to zvučalo sumnjivo. Niko u Mejkombu ne ide samo tako da se prošeta.

- Gde, Dile?

Dil je mahnuo glavom prema južnoj strani.

Džem je rekao: - Dobro.

Kad sam se pobunila, rekao je slatkim glasom: - Ti ne moraš s nama, anđelčiću. Ali, ne moraš da ideš. Sećaš se...

Džem nije voleo da razmišlja o prošlim porazima: činilo se da je jedino što je upamtio bila Atikusova lekcija o umeću unakrsnog ispitivanja.

- Skaut, nećemo ništa da radimo, idemo samo do rasvetnog stuba i nazad. Ćutke smo krenuli pločnikom, slušajući kako ljuljaške na tremovima škripe pod težinom komšija, osluškujući tiho noćno mrmljanje odraslih u našoj ulici. Povremeno bismo čuli smeh Mis Stefani Kraford.

- Dakle?, rekao je Dil.

- Dobro, rekao je Džem. Ti bi sad mogla kući, Skaut.

- Šta ste naumili?

Dil i Džem su nameravali samo da provire kroz prozor s labavim kapkom ne bi li možda videli Bua Redlija, a ako ne želim sa njima, treba da odem ravno kući i držim jezik za zubima i to je to.

- Ali, zašto ste, dođavola, čekali do večeras?

Jer ih noću niko neće videti, jer će se Atikus tako zadubiti u knjigu da ne bi čuo ni da dolazi kraj sveta, jer će, ako ih Bu Redli ubije, propustiti nastavu, a ne raspust i zato što je lakše pogledati u mračnu kuću po mraku nego danju, razumem li sada?

- Džeme, molim te...

- Skaut, poslednji ti put kažem, začepi ili idi kući — časna reč, svakim si danom sve sličnija devojčici.

Sad mi više nije bilo druge nego da im se pridružim. Zaključili smo da je bolje provući se ispod visoke žičane ograde sa zadnje strane imanja Redlijevih, tako je manja verovatnoća da nas neko vidi. Ograda je bila oko velikog vrta i malog drvenog poljskog ve-cea.

Džem je podigao donju žicu i dao Dilu znak da se provuče. Zatim sam se provukla i ja i podržala žicu Džemu. Njemu nije bilo lako da se provuče. - Budite tihi, šapnuo je. I nemojte slučajno ući u raštiku, ona može probuditi i mrtve.

Imajući to na umu, napredovala sam možda za korak u minuti. Požurila sam kad sam videla Džema daleko napred kako mi daje znake na mesečini. Došli smo do kapije koja je delila vrt od zadnjeg dvorišta. Džem ju je dodirnuo. Kapija je zaškripala.

- Pljuni na nju, šapnuo je Dil.

- Doveo si nas u klopku, Džeme, promrmljala sam. Odavde se ne možemo tako lako izvući. - Psst! Pljuni na nju, Skaut.

Pljuvali smo dok nam se usta nisu osušila, a onda je Džem polako otvorio kapiju, podižući je i naslanjajući na ogradu. Sad smo bili u zadnjem dvorištu.

Zadnja strana kuće Redlijevih bila je manje privlačna od prednje: otrcani trem protezao se širinom kuće; bila su tu dvoja vrata i između njih dva neosvijetljena prozora. Umesto stuba, rub krova je podupirala gruba daska. U uglu je bio stari šporet; iznad njega je ogledalo, koje je bilo deo vešalice za šešire, hvatalo mesečeve zrake i sablasno svetlelo.

"Ah-h", rekao je Džem tiho, podižući nogu.

- Šta je?

- Kokoške, uzdahnuo je.

To da ćemo morati izbegavati nevidljive prepreke sa svih strana potvrdio se kad je Dil ispred nas šaptom rekao: "B-o-ž-e."

Odšunjali smo se do zida, pa do prozora s labavim kapkom.

Prozorska daska je bila nekoliko santimetara viša od Džema.

- Podići ćemo te, rekao je Dilu. Ali, čekaj.

Džem je uhvatio svoj levi i moj desni zglavak, ja sam se uhvatila za svoj levi i Džemov desni, sagli smo se i Dil je seo u naše sedlo. Podigli smo ga pa se uhvatio za prozorsku dasku.

- Požuri, šapnuo je Džem. - Nećemo moći dugo da izdržimo. Dil me udario u rame pa smo ga spustili.

- Šta si video?

- Ništa. Zavese. Ali negde daleko je neko malo svetlo.

- Maknimo se odavde, šapnuo je Džem. Idemo opet pozadi. Psst, upozorio me kad sam htela da se pobunim.

- Pokušajmo sa zadnjim prozorom.

- Dile, ne, rekla sam.

Dil je zastao i propustio Džema. Kad je Džem zakoračio na donju stepenicu, zaškripala je. Trenutak je stajao mirno, a onda je pokušao postupno da prenese težinu. Stepenica nije puštala zvuk. Džem je preskočio dve stepenice, stavio nogu na trem, prebacio se tamo i dug trenutak ljuljao. Uspostavio je ravnotežu i spustio se na kolena. Otpuzao je do prozora, podigao glavu i pogledao unutra.

Tad sam ugledala senku. Bila je to senka muškarca sa šeširom. Najpre sam pomislila da je stablo, ali nije bilo vetra, a debla ne hodaju. Zadnji trem je bio okupan mesečinom, a senka se, oštrih obrisa, kretala preko trema prema Džemu. Onda ju je i Dil video.

Rukama je pokrio lice.

Kad je prešla preko Džema, video ju je i on. Podigao je ruke iznad glave i ukočio se.

Senka se zaustavila korak od Džema. Ruka joj se podigla pa ponovno spustila. Onda se okrenula i ponovno prošla preko Džema, prešla trem i zašla za kuću, nestajući kako je i došla.

Džem je skočio s trema i galopom potrčao prema nama. Otvorio je kapiju, progurao Dila i mene i poterao nas između dva reda šuštave raštike. Na pola puta kroz raštiku ja sam se spotakla; a kad sam se spotakla, kroz četvrt se prolomio pucanj iz puške.

Dil i Džem su se bacili pokraj mene. Džem kao da je jecao: - Ograda uz školsko dvorište! Brzo, Skaut!

Džem je držao donju žicu; Dil i ja smo se provukli i bili na pola puta do skloništa jedinog hrasta u školskom dvorištu kad smo osetili da Džem nije sa nama. Potrčali smo nazad i zatekli ga kako se bori s ogradom, kako skida pantalone ne bi li se oslobodio. Otrčao je do hrasta u gaćama.

Kad smo jednom bili na sigurnom, preplavila nas je obamrlost, ali Džem je brzo mislio:
- Moramo kući, primetiće da nas nema.

Pretrčali smo školsko dvorište, provukli se ispod ograde na livadu iza naše kuće, popeli se preko naše zadnje ograde i bili na zadnjem stepeništu. Tek tad nam je Džem dopustio da se zaustavimo.

Kad smo povratili dah, odšetali smo se što smo mogli ležernije do prednjeg dvorišta. Pogledali smo niz ulicu i videli krug komšija ispred kapije Redlijevih.

- Biće bolje da odemo onamo, rekao je Džem. Misliće da je čudno što nismo došli.

Gospodin Nejtan Redli stajao je ispred kapije s prelomljenom sačmaricom u ruci. Atikus je stajao uz Mis Modi i Mis Stefani. Mis Rejčel i gospodin Ejveri bili su blizu. Niko nas od njih nije video kako prilazimo.

Stali smo pokraj Mis Modi, koja se osvrnula.

- Gde ste bili, zar niste čuli strku?

- Šta se dogodilo?, upitao je Džem.

- Gospodin Redli je pucao na nekog crnca koji mu se šunjao po raštiki.

- Aha. A je li ga pogodio?

- Nije, rekla je Mis Stefani. Pucao je u vazduh. Ali, jako ga je prepao. Rekao je, ako neko od nas vidi belog crnca u gradu, to je taj — pobledeo je od straha. Kaže da je pripremio drugu cev za sledeći zvuk koji čuje iz svog vrta, a sledeći put neće pucati u vazduh, bio to pas, crnac ili — Džem Finč

- Molim?, upitao je Džem.

Oglasio se Atikus. - Gde su ti pantalone, sine?

- Pantalone, tata?

- Pantalone .

Sve je bilo uzalud. Stajao je u gaćama pred Bogom i svim susedima. Uzdahnula sam.

- Ovaj... gospodine Finč?

Pod blještavom uličnom svetiljkom videla sam kako se Dil sprema da slaže: raširio je oči, a njegovo punašno kerubinsko lice postalo je još okruglastije. – Šta je, Dile?, upitao je Atikus. - Ovaj... ja sam ih osvojio, rekao je neodređeno.

- Osvojio ih? Kako? Dil je rukom dotakao potiljak. Onda je dodirnuo čelo. - Igrali smo poker u svlačenje kod ribnjaka, rekao je.

Džem i ja smo se opustili. Činilo se da su komšije zadovoljne: svi su se ukočili. Ali, šta li je poker u svlačenje?

Nismo imali prilike da saznamo: Mis Rejčel se oglasila poput sirene za uzbunu: - Iiisuse, Dile Harise! Kockaš se pokraj mog ribnjaka? Videćeš ti meni poker na svlačenje!

Atikus je spasio Dila da ga ne satre.

- Samo trenutak, Mis Rejčel, rekao je. Nikad pre nisam čuo da su to radili. Jeste li se kartali?

Džem je ublažio Dillovu laž. - Ne, ne s kartama, samo sa šibicama.

Divila sam se svom bratu. Šibice su opasne, ali karte su pogubne.

- Džeme, Skaut, rekao je Atikus. Ne želim više da čujem ni o kakvom pokeru. Idite do Dila i ti uzmi svoje pantalone, Džeme. Pa na spavanje.

- Ne brini se, Dile, rekao je Džem dok smo odlazili, neće ti ona ništa. On će je odgovoriti. Svaka čast, brzo si mislio. Oslušni... čuješ li?

Zastali smo i ja sam čula Atikusov glas: " ...ništa ozbiljno... Svi oni prođu kroz to, Mis Rejčel...

Dilu je laknulo, ali Džemu i meni nije. Džem je ujutro morao da pokaže da je vratio pantalone.

- Dao bih ti svoje, rekao je Dil kad smo došli do kuće Mis Rejčel. Džem je rekao da ne bi mogao da ih obuče, ali hvala. Pozdravili smo se i Dil je ušao u kuću. Onda se očigledno setio da smo zaručeni, jer je potrčao nazad i brzo me poljubio pred Džemom.

- Pišite mi!, povikao je za nama.

I da je Džem imao pantalone na sebi, ne bismo mnogo spavali. Svaki noćni zvuk koji sam čula sa svog ležaja na zadnjem tremu bio je triput pojačan; svako grebanje stopala po šljunku bio je Bu Redli koji je došao da se osveti, svaki crnac koji je prolazio i smejao se bio je Bu Redli, na slobodi i nama na tragu; kukci koji su udarali u mrežu bili su ludi prsti Bua Redlija koji kidaju mrežu; bogomoljke su bile zlonamerne, žive. Lebdela sam između sna i jave dok nisam čula kako je Džem promrmljao.

- Spavaš, mala trooka?

- Zar si poludeo?

- Psst. Atikus je ugasio svetlo.

Na bledoj mesečini videla sam kako Džem spušta noge na pod.

- Idem po njih, rekao je.

Uspravila sam se. - Ne možeš. Neću ti dopustiti. On je navlačio košulju.

- Moram.

- Uradiš li to, probudiću Atikusa.

- Ako to uradiš, ja ću te ubiti.

Povukla sam ga da sedne pokraj mene na ležaj. Pokušala sam da ga odgovorim.

- Gospodin Nejtan će ih ujutro naći, Džeme. Zna da si ih ti izgubio. Kad ih pokaže Atikusu, biće gadno, ali to ti je to. Vrati se u krevet.

- Sve to znam, rekao je Džem. Zato idem po njih.

Pozlilo mi je od pomisli da će se vratiti tamo sam — setila sam se šta je rekla Mis Stefani: gospodin Nejtan čuva drugu cev za sledeći zvuk koji čuje, bio to crnac, pas... Džem je to znao bolje nego ja.

Bila sam očajna: - Slušaj, to se ne isplati, Džeme. Batine bole, ali ne traju. Upucaće te Džeme. Molim te...

On je strpljivo izdahnuo. - Ja... Ovako ti je to, Skaut, promrmljao je. Ne mogu da se setim kad me je Atikus istukao. I želim da tako ostane.

To je bila zanimljiva misao. Činilo se da nam Atikus preti svaki drugi dan. - Misliš, nikad te ni u čemu nije ulovio.

- Možda, ali — jednostavno želim da tako ostane, Skaut. Nije trebalo to da uradimo, Skaut.

Mislim da smo tada Džem i ja počeli da se razdvajamo. Katkad ga nisam razumela, ali su razdoblja moje zbunjenosti bila kratka. Ovo mi nije bilo jasno. - Molim te, preklinjala sam ga, razmisli na trenutak — sam na onom mestu...

- Ućuti!

- Pa nije to kao da on nikad više neće razgovarati s tobom ili tako nešto... Probudiću ga, Džeme, kunem ti se...

Džem me zgrabio za kragnu pidžame i zavrnuo je.

Onda idem s tobom, promrmljala sam.

- Ne, ne ideš samo ćeš praviti buku.

Bilo je uzalud. Odškrinula sam zadnja vrata i držala ih dok je on silazio niz stepenice. Bila su valjda dva sata. Mesec je zalazio a čipkaste senke su bledele i nestajale. Džemova bela košulja poskakivala je kao mali duh koji beži pred nadolazećim jutrom.

Zaduvao je blagi povetarac i rashladio znoj koji mi se cedio niz telo.

Otišao je iza, preko livade, školskog dvorišta pa do ograde — barem sam tako mislila, jer tako je krenuo. To duže traje pa još nije bilo razloga za zabrinutost. Čekala sam dok nije došlo vreme za zabrinutost i osluškivala hoću li čuti sačmaricu gospodina Redlija. Onda mi se učinilo da je zaškripala ograda pozadi. Ali to je bila samo lažna nada.

Zatim se Atikus nakašljao. Zadržala sam dah. Ponekad bismo ga, kad bismo noću išli u ve-ce, zatekli kako čita. Rekao je da se često probudi noću, pogleda nas i onda čita dok ne zaspi. Čekala sam da se upali svetlo u njegovoj sobi, napinjala oči da vidim kako će osvetliti hodnik. Ostalo je ugašeno pa sam mogla da prodišem.

Noćni kukci su se smirili, ali zrele bobe očenašice bubnjale su po krovu kad bi dunuo vetar, a mrak se činio kao pustoš u kojoj se čuo samo daleki lavež pasa.

A onda se pojavio. Njegova bela košulja preskočila je ogradu i postajala sve veća. Popeo se uz zadnje stepenice, odškrinuo vrata za sobom i seo na ležaj. Ćutke je podigao pantalone. Legao je i neko vreme sam čula kako se njegov ležaj trese. Uskoro se smirio.

Nisam ga više čula.

7.

Džem je cele nedelje bio ćutljiv i neraspoložen.

Kako mi je Atikus jednom savetovao, pokušala sam se uvući u Džemovu kožu i živeti u njoj: da sam ja morala da odem sama do Redli Plejsa u dva ujutro, moja bi sahrana bila sledećeg poslepodneva.

I tako sam ga ostavila na miru i pokušavala da mu ne smetam. Počela je škola. Drugi razred bio podjednako grozan kao prvi — još i gori: i dalje su nam pokazivali kartice i nisu nam dopuštali da čitamo i pišemo.

Napredak Mis Karolajn u susednoj učionici mogao je da se oceni prema učestalosti smeha; ali, uobičajeno društvo je ponovo palo prvi razred pa su joj pomagali da održava red. Jedina dobra stvar u drugom razredu bila je da sam ove godine morala da ostajem isto toliko dugo kao i Džem pa smo obično u tri zajedno odlazili kući. Jednog poslepodneva kad smo prelazili školsko dvorište na putu kući, Džem je iznenada rekao: - Ima nešto što ti nisam rekao.

Kako je to bila prva celovita rečenica koju mi je uputio u poslednjih nekoliko dana, podstakla sam ga. - O čemu?

- O onoj noći.

- Nikad mi nisi rekao ništa o onoj noći, rekla sam.

Džem je odmahnuo rukom kao da tera muve. Neko vreme je ćutao, a onda je rekao: - Kad sam otišao po pantalone - bile su zapetljane kad sam se izvlačio iz njih, nisam mogao da ih otkačim. A kad sam se vratio... Džem je duboko udahnuo. Kad sam se vratio, bile su složene preko ograde... kao da su me čekale. - Preko...

- I još nešto... Džemov glas nije odavao nikakva osećanja.

- Pokazaću ti kad dođemo kući. Zakrpljene su. Ne kao da ih je zašila neka gospođa nego kao da sam ja to pokušao da uradim. Sve ukrivo. Gotovo kao da...

- Kao da je neko znao da ćeš se vratiti po njih.

Džem se stresao. - Kao da mi je neko pročitao misli... kao da je neko znao šta ću da uradim.
A niko ne može da pogodi šta ću da uradim ako me ne poznaje, zar nije tako, Skaut?

Džemovo je pitanje bilo molba. Umirila sam ga: - Niko ne može da zna šta ćeš da uradiš ako ne živi u kući s tobom, pa čak i ja ponekad ne znam.

Prolazili smo pokraj našeg stabla. U rupi je bilo klupko tankog sivog konopca.

- Ne uzimaj ga, Džeme, rekla sam. To je nečije tajno skrovište.

- Mislim da nije, Skaut.

- Jeste. Neko kao na primer Volter Kaningam dolazi ovamo za vreme odmora sakriva svoje stvari — a mi dođemo i uzmemo mu ih. Slušaj, ostavimo ga i pričekajmo nekoliko dana. Ako još uvek bude tu, uzećemo ga tada, važi?

- Važi, možda imaš pravo, rekao je Džem. Sigurno pripada nekom klincu, tu sakriva stvari od velikih. Znaš da nalazimo stvari samo tokom školske godine.

- Da, rekla sam, ali leti nikad tuda ne prolazimo.

Otišli smo kući. Sledećeg jutra je klupko bilo gde smo ga ostavili. Kad je bilo tamo i trećeg dana, Džem ga je uzeo. Otad smo sve što bismo našli u toj rupi smatrali svojim vlasništvom.

Drugi je razred bio grozan, ali Džem me uveravao da škola s godinama postaje sve bolja, da je i on tako počeo i da tek u šestom razredu počneš da učiš zanimljive stvari. Činilo se da mu se šesti razred od početka svideo; prošao je kratko egipatsko razdoblje koje me zbunjivalo — pokušavao je da hoda tako što je stavljao jednu ruku pred sebe a drugu iza sebe i oprezno koračao.

Tvrdio je da su tako hodali Egipćani; ja sam rekla da mi nije jasno kako su uspevali išta da obave ako su stvarno tako hodali, ali Džem je rekao da su postigli više nego Amerikanci, da su izumeli toilet papir i trajno balzamovanje i pitao me gde bismo bili danas da nisu. Atikus mi je rekao da izbacim prideve iz te rečenice pa ću imati tačne podatke.

U južnoj Alabami godišnja doba nisu jasno razgraničena; leto se pretapa u jesen, a zima katkad uopšte ne dođe, nego se jesen pretopi u proleće koje se ponovno pretopi u leto. Ta je jesen bila duga i gotovo nije bilo dovoljno hladno za jakne. Džem i ja smo se kretali svojom orbitom jednog blagog oktobarskog popodneva kad nas je ponovo zaustavila naša rupa u stablu. Ovaj put je u njoj bilo nešto belo.

Džem mi je dopustio da ja pogledam šta je: izvukla sam dva mala lika izrađena od sapuna. Jedan je bio dečak, a drugi lik je imao grubo izrađenu haljinu.

Pre nego što sam se setila da vudu magija ne postoji, vrisnula sam i bacila ih.

Džem ih je podigao. - Šta ti je?, povikao je. Očistio je crvenu prašinu s figurica.

- Baš su dobre, rekao je. Nikad nisam video tako dobre.

Pokazao mi ih je. Bile su gotovo savršene minijature dvoje dece.

Dečak je imao kratke pantalone i na čelo mu je padao pramen kose.

Pogledala sam Džema. Pramen ravne smeđe kose padao mu je na čelo. To nikad pre nisam primetila.

Džem je gledao figuricu devojčice pa mene. Devojčica je imala šiške. Imala sam ih i ja.

- To smo mi, rekao je.

- Šta misliš, ko ih je izradio?

- Koga poznajemo ko rezbari?, upitao je.

- Gospodina Ejverija.

- Gospodin Ejveri samo radi ovo. Mislim, rezucka.

Gospodin Ejveri bi uzeo komad drva i za nedelju dana od njega izradio čačkalicu koju bi posle žvakao.
- Možda bivši dečko Mis Stefani Kraford, rekla sam.

- Da, on rezbari, ali živi na selu. Kad bi stigao da obrati pažnju na nas?

- Možda sedi na tremu i gleda nas umesto Mis Stefani. Ja bih, na njegovom mestu.

Džem je tako dugo buljio u mene da sam ga pitala šta mu je, ali odgovorio mi je samo: - Ništa, Skaut.

Kad smo otišli kući, Džem je stavio lutke u svoj kovčeg.

Nakon manje od dve nedelje, našli smo celu paklu žvaka u kojima smo uživali; Džem je, reklo bi se, zaboravio da je na Redli Plejsu sve otrovno.

Sledeće nedelje je u rupi bila potamnela medalja. Džem ju je pokazao Atikusu, koji je rekao da je to nagrada za pravopis, da su škole u okrugu Mejkomb, pre nego što smo se mi rodili, održavale takmičenje iz pravopisa i pobednici su dobijali medalje.

Atikus je rekao da ju je neko sigurno izgubio, da li smo se raspitali? Džem me udario laktom kad sam pokušala dam u kažem da smo je našli. Džem je pitao Atikusa seća li se ikoga ko ju je dobio, a Atikus je odgovorio ne.

Naš najveći nalaz pojavio se četiri dana posle. Bio je to džepni sat koji nije radio, na lancu s aluminijskim nožem.

- Šta misliš, je li to belo zlato, Džeme?

- Ne znam. Pokazaću ga Atikusu.

Atikus je rekao da bi verovatno vredeo deset dolara, zajedno s nožem i svim ostalim, da je nov. Jesi li se trampio s nekim u školi?, upitao je.

- Oh, ne, tata! Džem je izvukao dedin sat koji mu je Atikus dopuštao da nosi jednom nedeljno pod uslovom da pazi na njega.

Onih dana kad ga je nosio, Džem je hodao kao po jajima.

- Atikuse, ako ti ne smeta, radije bih nosio ovaj. Možda može da se popravi.

Nakon što ga je prošlo prvo uzbuđenje što sme da nosi dedin sat, to mu je postalo teret i više nije osećao potrebu da svakih pet minuta pogleda koliko je sati.

Prilično ga je dobro popravio, ostala mu je samo jedna mala opruga i neka dva komadića, ali sat nije radio. - Oh-h, uzdahnuo je, nikad neće proraditi. Skaut...?

- Hm?

- Šta misliš, da li bi trebalo da napišemo pismo osobi koja nam ostavlja sve te stvari?

- To bi bilo lepo, Džeme, mogli bismo da se zahvalimo... šta ti je sad?

Džem se držao za uši i mahao glavom levo-desno. - Nije mi jasno, jednostavno mi nije jasno — ne znam zašto, Skaut...Pogledao je prema dnevnom boravku.

- Mislim da ću reći Atikusu — ne, bolje ne.

- Reći ću mu ja, ako hoćeš.

- Ne, nemoj, Skaut. Skaut?

- Što-o?

Čitavo veče kao da je nešto hteo da mi kaže; lice bi mu zablistalo i nagnuo bi se prema meni, a onda bi se predomislio. I sad se predomislio. - Ma, ništa.

- Evo, napišimo pismo. Gurnula sam mu blok i olovku pod nos.

- Dobro. Dragi gospodine...

- Kako znaš da je muškarac? Kladim se da je to zapravo Mis Modi — odavno na nju sumnjam.

- Paaa, Mis Modi ne žvače žvake... Džem se zakikotao. - Znaš, ponekad zna lepo da se izražava. Jednom sam joj ponudio žvaku, a ona je rekla ne hvala, da joj se žvakaća guma lepi za nepce zbog čega postane nema, rekao je Džem polako. - Ne zvuči li to lepo?

- Da, ponekad kaže lepe stvari. Osim toga, ona ne bi imala sat na lancu.

- Dragi gospodine, rekao je Džem. Zahvaljujemo se na... Ne, zahvaljujemo se na svemu što ste stavili za nas u stablo. Srdačan pozdrav, Džeremi Atikus Finč.

- Neće znati ko si ako se tako potpišeš, Džeme.

Džem je izbrisao svoje ime i napisao "Džem Finč". Ja sam se potpisala "Džin Luiz Finč (Skaut)" ispod njega. Džem je stavio pisamce u koverat.

Sledećeg jutra je na putu u školu potrčao pred mene i zastao pokraj stabla. Bio je okrenut prema meni kad je podigao pogled pa sam videla kako je prebledeo.

"Skaut!"

Dotrčala sam do njega.

Neko je našu rupu napunio cementom.

- Ne plači, Skaut... Ne plači, ne brini , govorio mi je celim putem do škole.

Kad smo otišli kući na ručak, Džem je brzo pojeo, otrčao na trem i stajao na stepenicama. Ja sam pošla za njim. - Još nije prošao, rekao je. Sledećeg je dana Džem ponovo stražario i tada je imao uspeha.

- Dobar dan, gospodine Nejtan, rekao je.

- Dobro jutro Džem, Skaut, rekao je gospodin Redli u prolazu.

- Gospodine Redli?, rekao je Džem.

Gospodin Redli se okrenuo.

- Gospodine Redli, ovaj... jeste li vi zacementirali onu rupu u onom stablu?

- Da, odgovorio je. Jesam.

- A zašto ste to učinili, gospodine?

- Stablo se suši. Kad se razboli, moraš ga zapušiti cementom. To bi trebalo da znaš, Džeme.

Džem to više nije spominjao do kasnog poslepodneva. Kad smo prošli pokraj našeg stabla, zamišljeno ga je potapšao po cementu i ostao duboko zamišljen. Činilo se da ga hvata loše raspoloženje pa sam se držala na udaljenosti.

Kao i obično, dočekali smo Atikusa kad je te večeri dolazio s posla. Kad smo bili na našim stepenicama, Džem je rekao: - Atikuse, pogledaj, molim te, ono stablo.

- Koje stablo, sine?

- Ono na rubu imanja Redlijevih kad se dolazi iz smera škole.

- Da?

- Umire li to stablo?

- Ne, sinko, mislim da ne. Pogledaj lišće, zeleno je i bujno, nigde nema smeđih mrlja...

- Nije čak ni bolesno?

- To je drvo zdravo kao i ti, Džeme. Zašto?

- Gospodin Nejtan Redli je rekao da umire.

- Pa, možda umire. Siguran sam da gospodin Redli više zna o svojim stablima nego mi.

Atikus nas je ostavio na tremu. Džem se naslonio na stub i očešao se ramenom o njega.

- Nešto te svrbi, Džeme?, upitala sam što sam mogla pristojnije.

Nije mi ogovorio.

- Hajde, idemo unutra, Džeme, rekla sam.

- Evo sad ću.

Stajao je tamo dok nije pao mrak, a ja sam ga čekala. Kad smo ušli u kuću, videla sam da je plakao; lice mu je bilo zamrljano.

Ali, bilo mi je čudno što ga nisam čula.

8.

Zbog razloga nejasnih i najiskusnijim prorocima u okrugu Mejkomb, te se godine jesen pretvorila u zimu. Dve nedelje su temperature bile najniže još od 1885. godine, rekao je Atikus.

Gospodin Ejveri je rekao kako je zapisano na kamenu iz Rozete da kad deca ne slušaju roditelje, kad puše cigarete i međusobno ratuju, onda se godišnja doba menjaju: Džema i mene mučila je krivica što smo doprineli hirovima prirode i tako izazvali tugu kod naših komšija i nelagodnost sebi samima.

Stara gospođa Redli umrla te zime, ali je njena smrt prošla gotovo nezapaženo — susedi su je retko viđali, osim kad je zalivala kane. Džem i ja smo došli do zaključka da ju je Bu napokon sredio, ali kad se Atikus vratio od Redlijevih, rekao je da je umrla prirodnom smrću, na naše razočaranje.

- Pitaj ga, šapnuo mi je Džem. - Ti ga pitaj, ti si stariji.

- Zato ti moraš da ga pitaš.

- Atikuse, rekla sam, jesi li video gospodina Artura?

Atikus je podigao pogled s novina i strogo me pogledao. - Nisam.

Džem me sprečio da postavljam sledeća pitanja. Rekao je da je Atikus još osetljiv na temu nas i Redlijevih i da ne treba da ga uzbuđujemo.

Džem je verovao da Atikus sumnja kako smo one noći prošlog leta samo igrali poker u svlačenje. Nije imao dobro obrazloženje za to uverenje, rekao je da to jednostavno sluti.

Sledećeg jutra sam se probudila, pogledala kroz prozor i zamalo umrla od straha. Na moje vrištanje je došao Atikus iz kupatila, poluobrijan.

- Došao je kraj sveta, Atikuse! Molim te, preduzmi nešto...!

Odvukla sam ga do prozora i pokazala prstom.

- Ne, rekao je, samo pada sneg.

Džem je pitao Atikusa hoće li potrajati. Ni Džem nikad nije video sneg, ali je znao šta je to. Atikus je rekao da o tome ne zna ništa više nego Džem. - Ali mislim da će se, ako bude ovako vodenast, pretvoriti u kišu.

Zazvonio je telefon i Atikus je ustao od doručka da se javi. - To je bila Jula Mej, rekao je kad se vratio. Citiram: “S obzirom da u okrugu Mejkomb nije padao sneg od 1885. godine, danas nema škole.”

Jula Mej je bila glavna telefonska operaterka u Mejkombu. Njen posao je bio da prenosi javna obaveštenja, pozive na venčanja, da uključuje vatrogasnu sirenu i daje uputstva o prvoj pomoći kad ne bi bilo dr Rejnoldsa.

Kad nam je Atikus napokon rekao da se smirimo i gledamo u tanjir umesto kroz prozor, Džem je upitao: - Kako se pravi Sneško Belić?

- Pojma nemam, rekao je Atikus. Ne bih hteo da se razočarate, ali sumnjam da će biti dovoljno snega čak i za grudvu.

Ušla je Kalpurnija i rekla da joj se čini kako se hvata.

Kad smo istrčali u zadnje dvorište, bilo je prekriveno tankim slojem vlažnog snega.

- Ne bi trebalo da hodamo po njemu, rekao je Džem. Svakim korakom ga uništavamo.

Osvrnula sam se i pogledala gnjecave otiske svojih stopala. Džem je rekao da ćemo, ako pričekamo da još malo padne, sve skupiti i napraviti Sneška Belića. Isplazila sam jezik i ulovila veliku pahuljicu.

Opekla me.

- Džeme, vruć je!

- Ne, nego je tako hladan da peče. Nemoj ga jesti, Skaut, treba nam. Pusti da pada.

- Ali, želim da hodam po njemu.

- Znam šta ćemo. Možemo da odemo kod Mis Modi.

Džem je skakutao po dvorištu. Ja sam gazila u njegove otiske. Kad smo došli na pločnik ispred kuće Mis Modi, napao nas je gospodin Ejveri. Imao je ružičasto lice i veliki stomak ispod remena.

- Vidite šta ste učinili?, rekao je. U Mejkombu nije pao sneg još od Apomatoksa. Godišnja doba su se promenila zbog nevaljale dece kao što ste vi.

Pitala sam se zna li gospodin Ejveri kako smo se prošlog leta nadali da će ponoviti svoj nastup i zaključila da se greh isplati ako je ovo nagrada.

Nisam morala da se pitam odakle gospodin Ejveri dobija meteorološke statističke podatke: znala sam da su zapisani na kamenu iz Rozete.

- Džeme Finč, hej Džeme Finč!

- Mis Modi te zove, Džeme.

- Ostanite u sredini dvorišta. Kod trema je pokriven nanos snega. Pazite da ne stanete u njega!

- Da, gospođo!, povikao je Džem. Predivno je, zar ne, Mis Modi?

- Đavola je lepo! Ako se noćas smrzne, uništiće mi sve azaleje!

Na starom slamnatom šeširu Mis Modi blistali su kristali

snega. Ona se saginjala nad malim grmovima i zamotavala ih u vreće. Džem ju je upitao zašto to radi.

- Da im bude toplo, rekla je.

- Kako cveću može biti toplo? Pa nema krvotok.

- Ne mogu da odgovorim na to pitanje, Džeme Finč. Znam samo da će se biljke smrznuti ako se sneg smrzne i zato ih treba pokriti. Je li ti to jasno?

- Da. Mis Modi?

- Izvoli, mladi gospodine?

- Možemo li Skaut i ja da pozajmimo malo vašeg snega?

- Ah, zaboga, uzmite sve! Ispod kuće je stara korpa za breskve, odnesite ga u njoj. Mis Modi je uškiljila očima. Džeme Finč, šta nameravaš s mojim snegom?

- Videćete, rekao je Džem. Zatim smo preneli što smo više mogli snega iz dvorišta Mis Modi u naše — mokar posao.

- Šta ćemo, Džeme?, upitala sam.

- Videćeš, rekao je. Sad uzmi korpu i skupi koliko god možeš snega iz zadnjeg dvorišta pa ga donesi ovamo. Pazi da gaziš po svojim otiscima, upozorio me.

- Hoćemo li imati snežno dete, Džeme?

- Ne, nego pravog Sneška Belića. Ali, moramo zapeti iz sve snage.

Džem je otrčao u zadnje dvorište, pronašao baštensku lopatu i počeo brzo da kopa iza drva za loženje, odlažući sve gliste koje je našao na stranu.

Otišao je u kuću i vratio se s škafom za veš, napunio je zemljom i odneo u prednje dvorište.

Kad smo imali pet korpi zemlje i dve korpe snega, Džem je rekao da možemo da počnemo.

- Ne čini ti se da je ovo prilično prljavo?, upitala sam. Sad izgleda tako, ali posle neće, rekao je.

Džem je uzeo pregršt zemlje, oblikovao je u kuglu i onda dodavao i dodavao sve dok nije izradio torzo.

- Džem, nikad nisam čula za sneška-crnca, rekla sam. – Neće dugo biti crn, progunđao je.

Zatim je doneo nekoliko grančica iz zadnjeg dvorišta, ispleo ih i savio u kosti koje će prekriti zemljom.

- Izgleda kao Mis Stefani Kraford koja drži ruke na bokovima, rekla sam. Debeo u sredini, s tankim rukama.

- Povećaću ih. Džem je prelio čoveka od blata vodom i dodao još zemlje. Na trenutak ga je zamišljeno gledao, a onda oblikovao veliki trbuh ispod struka. Pogledao me a oči su mu se caklile.

- Gospodin Ejveri je pomalo građen kao Sneško Belić, zar ne? Džem je uzeo malo snega i počeo njime da prekriva budućeg sneška. Meni je dopustio da pokrivam samo leđa, a prednji deo je čuvao za sebe. Malo-pomalo, gospodin Ejveri je postao beo.

Upotrebivši komadiće drva za oči, nos, usta i dugmad, Džem je uspeo da gospodin Ejveri izgleda ljutito. S cepanicom je upotpunio sliku. Džem se odmakao i posmatrao svoje delo.

- Odlično je, Džeme, rekla sam. Izgleda kao da će ovog časa progovoriti.

- Da, dobro je, zar ne?, rekao je sramežljivo.

Nismo mogli da dočekamo da Atikus dode kući na ručak pa smo ga nazvali i rekli da imamo veliko iznenađenje za njega. Izgledao je iznenađeno kad je video da je dobar dio zadnjeg dvorišta završio u prednjem dvorištu, ali rekao je da smo to sjajno obavili. - Nisam znao kako ćeš to izvesti, rekao je Džemu, ali odsad se nikad neću brinuti šta će postati od tebe, sine. Tebi će uvek nešto sinuti.

Džemove uši su pocrvenele od Atikusovog komplimenta, ali je brzo podigao pogled kad je video da se Atikus odmiče. Atikus je neko vreme škiljio u sneška.

- Sine, vidim šta ćeš da postaneš — inženjer, advokat ili slikar portreta. Zamalo si stvorio uvredu usred našeg dvorišta. Moramo ga malo zakamuflirati.

Atikus je predložio da Džem malo promeni prednju stranu svog remek-dela, zameni komad drva metlom i sveže mu kecelju. Džem je objasnio da će, ako to učini, sneško postati blatnjav i više neće biti sneško.

- Nije me briga šta ćeš da uradiš, ali nešto uradi, rekao je Atikus.

- Ne smeš da praviš karikature naših komšija.

- Nije to karaktertura, rekao je Džem. Izgleda baš kao on.

- Gospodin Ejveri se možda ne bi složio.

- Znam šta ću!, rekao je Džem. Otrčao je preko ulice, nestao u zadnjem dvorištu Ejm Modi i onda se pobedonosno vratio. Stavio je njen slamnati šešir na sneškovu glavu i gurnuo mu njene baštenske makaze pod ruku. Atikus je rekao da je to u redu.

Mis Modi je otvorila vrata i izišla na trem. Pogledala nas je. Onda se nasmejala.

– Džeme Finč, povikala je. Đavole jedan, vrati mi moj šešir, mladi gospodine!

Džem je pogledao Atikusa, koji je odmahnuo glavom. - Samo se šali, rekao je.

- U stvari je impresionirana tvojim — delom.

Atikus je otišao do Mis Modi pa su poveli razgovor tokom kog su mahali rukama. Jedino što sam čula bilo je: - ... napravio totalnog morfodita u tom dvorištu! Atikuse, nikad ih nećeš vaspitati!

Poslepodne je sneg prestao da pada, temperatura je pala i do mraka se ostvarilo najcrnje predviđanje gospodina Ejverija: Kalpurnija je zapalila vatru u svim kaminima u kući, ali bilo nam je hladno. Kad se Atikus te večeri vratio kući, rekao je da smo nadrljali i pitao Kalpurniju da li želi da prenoći kod nas. Kalpurnija je pogledala naše visoke plafone i duge prozore i rekla kako joj se čini da će joj kod nje biti toplije. Atikus ju je odvezao.

Pre nego što sam otišla na spavanje, Atikus je stavio još uglja u vatru u mojoj sobi. Rekao je da je minus deset, najhladnija noć koju pamti, i da se naš sneško smrznuo.

Činilo mi se da je prošlo samo nekoliko minuta kad je neko počeo da me trese. Bila sam pokrivena Atikusovim ogrtačem. - Zar je već jutro?

- Dušo, ustani.

Atikus je držao moj frotirski ogrtač i kaput. - Najpre navuci ogrtač, rekao je.

Džem je stajao pokraj Atikusa, omamljen i raščupan. Stiskao je kragnu ogrtača pod vratom, a drugu je ruku držao u džepu.

Izgledao je čudno debelo.

- Požuri, dušo, rekao je Atikus. Tu su ti cipele i čarape.

Zbunjeno sam ih navukla. - Je li jutro?

- Ne, tek je prošlo jedan. Požuri.

Napokon sam shvatila da nešto nije u redu. – Šta je?

Ali, tad više nije morao da mi kaže. Kao što ptice znaju gde da odu kad pada kiša, ja sam znala da se u našoj ulici dogodila neka nevolja. Tihi zvuči poput šuštanja svile i prigušena žurba ispunili su me bespomoćnim strahom.

- Čija?

- Mis Modi, dušo, rekao je Atikus nežno.

S ulaznih vrata videli smo vatru koja se probijala kroz prozore dnevne sobe Mis Modi. Kao da želi da potvrdi ono što smo videli, gradska vatrogasna sirena zavijala je sve jače dok nije izgledalo da vrišti.

- Propala je, zar ne?, prostenjao je Džem.

- Mislim da jeste, rekao je Atikus. Sad me slušajte, oboje. Idite i stanite ispred Redli Plejsa. Sklonite se ljudima s puta, čujete li me? Vidite li s koje strane duva vetar?

"Oh", rekao je Džem. Atikuse, misliš li da bi trebalo početi sa iznošenjem nameštaja?

- Još ne, sine. Uradi kako sam rekao. Hajde. Pazi na Skaut. Nemoj da ti se izgubi.

Atikus nas je gurnuo prema kapiji Redlijevih. Stajali smo i gledali kako se ulica puni muškarcima i automobilima dok je vatra tiho gutala kuću Mis Modi. - Zašto ne požure, zašto ne požure..., mrmljao je Džem.

Videli smo zašto. Stara vatrogasna kola, onesposobljena hladnoćom, gurala je iz grada grupa muškaraca. Kad su spojili crevo na hidrant, crevo je puklo a voda počela da šiklja po pločniku.

- Oh, Bože, Džeme...

Džem me zagrlio. - Smiri se, Skaut, rekao je. Nije još vreme da se brinemo. Reći ću ti kad bude vreme.

Muškarci iz Mejkomba, bolje ili slabije obučeni, iznosili su nameštaj iz kuće Mis Modi u dvorište preko puta. Videla sam kako Atikus nosi tešku stolicu za ljuljanje od hrastovine i pomislila sam kako je pametan što spašava ono što ona najviše voli.

Katkad bismo čuli povike. Onda se na gornjem prozoru pojavilo lice gospodina Ejverija. Gurnuo je dušek kroz prozor na ulicu i bacao nameštaj dok mu drugi nisu dovinuli: - Silazi odande, Dik! Stepenište gori! Izlazite, gospodine Ejveri! Gospodin Ejveri je počeo da se penje preko prozora.

- Skaut, zapeo je..., štrecnuo se Džem. O Bože...

Gospodin Ejveri je zapeo u prozoru. Zabila sam glavu pod Džemovu ruku i nisam podigla pogled dok Džem nije povikao: - Oslobodio se, Skaut! Biće u redu!

Podigla sam pogled i videla kako gospodin Ejveri hoda po gornjem tremu. Prebacio je noge preko ograde i spuštao se niz stub, a onda se okliznuo. Pao je, povikao i udario u grmlje Ejm Modi.

Odjednom sam primetila da se muškarci udaljavaju od kuće Mis Modi niz ulicu prema nama. Više nisu nosili nameštaj.

Vatra je dobrano zahvatila drugi sprat i probila se do krova: prozorska okna bili su crni na pozadini žarko narandžaste sredine.

- Džeme, izgleda kao bundeva...

- Skaut, pogledaj!

Dim se valjao i odbijao o našu kuću i kuću Mis Rejčel kao magla o rečnu obalu; muškarci su vukli creva prema njima. Iza nas su vatrogasna kola iz Abotsvila zavijajući došla iza ugla i zaustavila se pred našom kućom.

- Ona knjiga..., rekla sam.

- Molim?, rekao je Džem.

- Ona knjiga o Tomu Sviftu — nije moja, nego Dilova...

- Ne brini, Skaut, još nije vreme za zabrinutost, rekao je Džem.

Pokazao je prstom. - Gle tamo.

U gomili suseda, Atikus je stajao s rukama u džepovima kaputa. Kao da gleda fudbalsku utakmicu. Kraj njega je stajala Mis Modi.

- Vidiš on još nije zabrinut, rekao je Džem.

- Zašto nije na jednoj od kuća?

- Prestar je, slomio bi vrat.

- Misliš li da bi trebalo da ga nateramo da izvuče naše stvari?

- Nemojmo ga gnjaviti, on će znati kada je vreme, rekao je Džem.

Vatrogasna kola iz Abotsvila su počela da pumpaju vodu na našu kuću; neki čovek na krovu pokazivao je mesta gde je voda bila najpotrebnija. Gledala sam kako naš “totalni morfodit” postaje cri raspada se; šešir Mis Modi pao je na vrh gomile. Nisam videla gde su njene baštenske makaze. U vrućini između naše kuće, kuće Mis Rejčel i Mis Modi, muškarci su odavno zbacili ogrtače. Radili su u gornjem delu pidžame koju su uvukli u pantalone, ali ja sam osetila da se polako smrzavam na mestu gde sam stajala. Džem je pokušavao da me zagreje, ali njegova ruka nije bila dovoljna. Oslobodila sam se i zagrlila se oko ramena. Kad sam počela malo da poskakujem, ponovo sam osetila sopstvene noge.

Pojavila su se još jedna vatrogasna kola i stala pred kućom Mis Stefani Kraford. Nije bilo hidranta za još jedno crevo pa su njenu kuću pokušavali da navlaže ručnim aparatima.

Limeni krov kuće Mis Modi zaustavio je plamen. Kuća je zagrmela i srušila se; vatra je gorela na sve strane, a muškarci s vrhova susednih kuća bacali su pokrivače na nju, gaseći iskre i zapaljene komade drva.

Bila je zora pre nego što su počeli da odlaze, najprije jedan po jedan, a onda u grupama. Odgurali su mejkombska vatrogasna kola nazad u grad, abotsvilska kola su otišla, a treća su ostala. Sledećeg dana smo saznali da su došla iz Klarks Ferija, udaljenog sto kilometara. Džem i ja smo prešli ulicu. Mis Modi je zurila u zadimljenu crnu rupu u svom dvorištu, a Atikus je odmahnuo glavom, dajući nam znak da ona ne želi da razgovara. Odveo nas je kući, pridržavajući nas za ramena dok smo prelazili zaleđenu ulicu. Rekao je da će Mis Modi zasad da stanuje kod Mis Stefani.

- Je li iko za vruću čokoladu?, upitao je. Stresla sam se kad je zapalio vatru u kuhinjskoj peći.

Dok smo pili čokoladu, primetila sam da me Atikus posmatra, prvo radoznalo, a onda strogo.
- Nisam li vam rekao da se ne mičete?, rekao je.

- Pa i nismo. Ostali smo...

- Čiji je to onda pokrivač?

- Pokrivač?

- Da, mlada damo, pokrivač. Naš nije.

Spustila sam pogled i videla da držim smeđi vuneni pokrivač koji mi je bio prebačen preko ramena.
- Atikuse, ne znam... ja...Okrenula sam se prema Džemu tražeći odgovor, ali Džem je bio još zbunjeniji nego ja. Rekao je da ne zna kako je pokrivač dospeo na moja leđa, da smo postupili tačno kako nam je Aikus rekao, stajali smo kod kapije Redlijevih udaljeni od svih, nismo se pomakli ni santimetra... Džem je ućutao.

- Gospodin Nejtan je gasio požar, nastavio je, video sam ga, video sam ga, vukao je onaj dušek — Atikuse, časna reč...

- U redu je, sinko, Atikus se nasmešio. Izgleda da je noćas ceo Mejkomb izišao napolje, na ovaj ili onaj način. Džeme, u ostavi ima pakpapira. Idi i uzmi ga pa ćemo...

- Atikuse, ne! Džem kao da je poludeo. Počeo je odavati naše tajne na sve strane, sasvim zanemarujući moju sigurnost ako mu već i nije bilo stalo do njegove. Ništa nije izostavio, ni rupu u stablu, ni pantalone ni ništa.

- ... Gospodin Nejtan je zacementirao onu rupu, Atikuse, i to zato da bismo mi prestali da pronalazmo stvari — mislim da je lud kao što svi govore, ali Atikuse, kunem se, nikad nam nije naudio, nikad nas nije povredio, mogao mi je preseći vrat od uva do uva one noći, a umesto toga je pokušao da mi zakrpi pantalone... nikad nas nije povredio, Atikuse...

Atikus je rekao: - Polako, sine, tako blago da me to jako ohrabrilo. Očigledno nije razumeo ništa što mu je Džem rekao, jer je rekao samo: - Imaš pravo. Biće bolje da ovo i pokrivač zadržimo za sebe. Možda bi Skaut mogla jednog dana dam u se zahvali što ju je pokrio.

- Zahvaliti kome?, upitala sam.

- Buu Redliju. Bila si tako obuzeta gledanjem požara da nisi ni primetila kad te je ogrnuo pokrivačem.

Želudac mi se okrenuo i zamalo sam povratila kad je Džem uzeo pokrivač i prišunjao mi se. Išunjao se iz kuće — okreni se — i približio se i uradio ovo! Atikus je suvo rekao: - Nemoj da te to inspiriše na dalje sticanje slave, Džeremi.

Džem se namrštio. - Neću mu ništa; ali videla sam kako iskra nove pustolovine nestaje iz njegovih očiju.
- Samo pomisli, Skaut, rekao je, da si se samo okrenula, videla bi ga.

Kalpurnija nas je probudila u podne. Atikus je rekao da tog dana ne moramo u školu, da nećemo ništa naučiti nakon što uopšte nismo spavali. Kalpurnija je rekla da pokušamo da raščistimo prednje dvorište.

Šešir Mis Modi bio je ulovljen u tankom sloju leda, kao muva u ćilibaru, a morali smo da kopamo da bismo došli do njenih baštenskih makaza. Našli smo je u zadnjem dvorištu kako gleda u svoje smrznute i spaljene azaleje.

- Doneli smo vam vaše stvari, Mis Modi, rekao je Džem. Jako nam je žao.

Mis Modi se osvrnula i licem joj je preleteo njen stari osmeh. - Oduvek sam želela da imam manju kuću, Džeme Finč. Tako ću imati veće dvorište. Zamisli samo, imaću više mesta za azaleje!

- Nije vam žao, Mis Modi?, upitala sam iznenađeno.

Atikus je rekao da je kuća bila gotovo jedino što je imala.

- Žao, dete? Pa ja sam mrzela onu staru staju. Stoput sam pomišljala da je sama zapalim, samo onda bi me zatvorili.

- Ali...

- Ne brini se ti za mene, Džin Luiz Finč. Ima načina da se reše stvari koji tebi nisu poznati. Sagradiću malu kuću i uzeti nekoliko podstanara i, videćeš, imaću najlepši vrt u Alabami.
Vrt Belingratovih izgledaće jadno u poređenju s mojim. Džem i ja smo se pogledali.
- Kako se zapalila, Ejm Modi?, upitao je.

- Ne znam, Džeme. Verovatno od vatre u kuhinji. Ostavila sam tamo sinoć vatru zbog muškatli. Čujem da ste vi sinoć imali neočekivano društvo, Džem i Džin Luiz.

- Otkud znate?

- Atikus mi je rekao kad je jutros odlazio u grad. Iskreno govoreći, volela bih da sam bila s vama. A ja bih se i okrenula!

Mis Modi mi nije bila jasna. Iako joj je gotovo sva imovina nestala, a dvorište bilo upropašćeno, još se intenzivno i srdačno zanimala za Džemov i moj život.

Sigurno je videla moju zbunjenost. Rekla je: - Jedino što me sinoć brinulo bila je opasnost i zbrka koje je požar izazvao. Mogao je izgoreti ceo komšiluk. Gospodin Ejveri nedelju dana neće moći da ustane iz kreveta — baš se ugruvao. Prestar je da radi takve stvari i ja sam mu to rekla. Čim uspem da operem ruke i kada Stefani Kraford ne bude gledala, ispeći ću mu tortu Lane. Ta Stefani već trideset godina pokušava da me nagovori da joj dam recept, a ako misli da ću joj ga dati samo zato što sad stanujem kod nje, grdno se vara.

Pomislila sam kako, čak i da Ejm Modi da recept Mis Stefani, ona ne bi uspela da ispeče tu tortu.
Ejm Modi mi ga je jednom pokazala: između ostalog, bila je potrebna jedna velika šoljica šećera.

Dan je bio miran. Vazduh je bio tako hladan i bistar da smo čuli kako se sat na zgradi suda pomiče i napinje pre nego što je počela da odzvanja. Nos Mis Modi bio je boje koju nikad pre nisam videla, pa sam je pitala o tome.

- Ovde sam od šest, rekla je. Dosad se već sigurno smrznuo. Pružila je ruke. Dlanovi su joj bili prošarani tankim crtama, smeđim od zemlje i osušene krvi.

- Upropastili ste ih, rekao je Džem. Zašto niste uzeli nekog crnca?

U njegovom glasu nije bilo ni tračka požrtvovnosti kada je dodao: - Ili Skaut i ja možemo da vam pomognemo.

Mis Modi je rekla: - Hvala, mladi gospodine, ali imate vas dvoje svoja posla. Pokazala je naše dvorište. - Mislite na morfodita?, upitala sam. - Štagod, pa njega može da očisti za tren oka.

Mis Modi se zagledala u mene i ćutke pomerala usne. Odjednom se uhvatila rukama za glavu i prasnula u smeh. Kad smo odlazili, još uvek se smejuckala.

Džem je rekao da ne zna šta joj je - takva je jednostavno Mis Modi.

9.

- Povuci šta si rekao, dečko!

To naređenje koje sam dala Sesilu Džejkobsu, bio je početak prilično lošeg razdoblja za Džema i mene. Šake su mi bile stisnute i spremala sam se za napad. Atikus mi je obećao da će me izmlatiti ako ikad više čuje da sam se potukla; rekao je da sam prestara i prevelika za takve detinjarije, i što pre naučim da se savladam, to bolje za sve. Ipak, uskoro da sam to zaboravila.

Sesil Džejkobs me naterao da zaboravim. Prethodnog je dana objavio u školskom dvorištu da tata Skaut Finč brani crnje. Ja sam to porekla, ali sam rekla Džemu. - Na šta je mislio?, pitala sam.

- Na ništa rekao je Džem. Pitaj Atikusa, on će ti reći.

- Braniš li ti crnje, Atikuse?, upitala sam ga te večeri. - Naravno. I ne govori “crnje”, Skaut. To je vulgarno. - Tako kažu svi u školi.

- Odsad će tako govoriti svi osim jedne...

- Pa, ako ne želiš da odrastem govoreći tako, zašto me šalješ u školu?

Otac me blago pogledao; oči su mu se smešile. Uprkos našem kompromisu, moja akcija izbegavanja škole nastavila se u raznim oblicima još od prvog dana: od početka septembra mučila me slabost, vrtoglavica i imala sam blage želučane tegobe. Čak sam platila cent kako bih mogla da protrljam glavu o glavu sina kuvarice Mis Rejčel, koji je imao groznu pantljičaru. Ali, nisam se zarazila.

A mučilo me još nešto. - Brane li svi advokati crnj... crnce, Atikuse?

- Naravno, Skaut.

- Zašto je onda Sesil rekao da ti braniš crnje? Rekao je to kao da imaš ilegalnu pecaru* (*pogon za proizvodnju alkoholnih pića).

Atikus je uzdahnuo. - Jednostavno branim crnca — zove se Tom Robinson. Živi u onom malom naselju iza gradskog smetlišta. Ide u Kalpurnijinu crkvu i Kal dobro poznaje njegovu porodicu. Kaže da su pošteni. Skaut, još nisi dovoljno stara da shvatiš neke stvari, ali po gradu se govorilo da ne bih trebalo naročito da se trudim u odbrani. Slučaj je neobičan i suđenje neće biti do leta. Džon Tejlor nam je ljubazno odobrio odlaganje...

- Ako ga ne bi trebalo braniti, zašto to onda činiš?

- Zbog niza razloga, rekao je Atikus. A glavni je to da ne bih mogao da hodam gradom uzdignute glave kada to ne bih učinio, ne bih mogao predstavljati ovaj okrug u državnoj upravi. Čak ne bih više mogao tebi ili Džemu da kažem da nešto uradite.

- Misliš, kad ne bi branio tog čoveka, Džem i ja te više ne bismo morali da te slušamo?

- Otprilike tako.

- Zašto?

- Zato što više ne bih mogao da tražim da me slušate. Skaut, takva je priroda advokatskog posla — svaki advokat u životu dobije barem jedan slučaj koji utiče na njegov privatan život.
A izgleda da je ovo za mene takav slučaj. Možda ćeš u školi čuti ružne stvari o meni, ali, molim te, učini mi nešto: drži glavu visoko i ne diži šake. Šta god ti neko rekao, ne dopusti da te uzbudi. Pokušaj za promenu da se boriš glavom... Dobra je, iako se opire učenju.

- Atikuse, hoćemo li dobiti?

- Ne, dušo.

- Pa zašto onda...

- To što smo poraženi sto godina pre nego što smo počeli nije razlog da ne pokušamo pobediti, rekao je Atikus.

- Sad zvučiš kao rođak Ajk Finč, rekla sam.

Rođak Ajk Finč bio je jedini preostali veteran Konfederacije u Mejkombu. Imao je bradu kao general Hud na koju je bio izuzetno ponosan. Atikus, Džem i ja posetili bismo ga barem jednom godišnje i tad bih morala da ga poljubm. Bilo je grozno. Džem i ja bismo pristojno slušali kako se Atikus i rođak Ajk prisećaju rata.

- Kažem ti, Atikuse, rekao bi rođak Ajk, porazio nas je kompromis u Misouriju, ali kad bih sve morao ponovo da proživim, ponovio bih svaki korak, samo što bismo ih ovaj put porazili... a 1864. godine, kad je došao Stonvol Džekson – da izvinu deca, Stari Blu Lajt je tad već bio u raju, Bog ga blagoslovio...

- Dođi ovamo, Skaut, rekao je Atikus. Sela sam mu u krilo i gurnula glavu pod njegovu bradu. Zagrlio me je i blago njihao.

- Ovaj put je drugačije, rekao je. Ovog puta se ne borimo protiv Jenkija, nego protiv naših prijatelja. Ali, upamti, ma kako stvari postale loše, oni su i dalje naši prijatelji i ovo je i dalje naš dom.

Imajući to na umu, suočila sam se sledećeg dana s Sesilom Džekobsom u školskom dvorištu:
- Hoćeš li to povući, dečko?

- Moraćeš da me nateraš, povikao je. Moji kažu da tvoj tata sramoti sve nas i da bi onog crnju trebalo obesiti s vodotornja!

Zamahnula sam prema njemu, setila se šta mi je Atikus rekao i onda spustila šake i otišla.
- Skaut je kukavica!, vikao je za mnom. Bilo je to prvi put da sam se povukla iz tučnjave.

Ali, znala sam da bih razočarala Atikusa da sam se potukla s Sesilom. Atikus je tako retko nešto tražio od Džema i mene da mi nije bilo teško što me zbog njega zovu kukavicom. Osećala sam se vrlo plemenito što sam se na vreme setila i ostala sam tako plemenita cele tri nedelje. Onda je došao Božić i dogodila se katastrofa.

Džem i ja imali smo podvojen odnos prema Božiću. Dobre strane su bile jelka i stric Džek Finč. Svakog Badnjeg dana dočekali bismo strica Džeka u Mejkomb Džastinionu i onda bi s nama proveo nedelju dana.

Druga strana medalje bili su neumoljivi likovi tetke Aleksandre i Frensisa.

Verovatno bi trebalo da spomenem i teču Džimija, muža tetke Aleksandre, ali s obzirom da mi nikad u životu nije uputio ni reč, osim što mi je jednom rekao “Silazi s ograde”, nisam videla razlog da na njega obraćam pažnju. Nije ni tetka Aleksandra.

Jednom davno, u provali prijateljskog raspoloženja, tetka i teča dobili su sina po imenu Henri, koji je otišao od kuće čim je mogao, oženio se i dobio Frensisa. Henri i njegova žena bi za svaki Božić ostavili Frensisa kod tetke Aleksandre i otišli negde da uživaju.

Ma koliko uzdisali, nismo uspevali da pridobijemo Atikusa da Božić provedemo kod kuće. Otkad pamtim, za svaki smo Božić odlazili na Finč Lending. Činjenica da je tetka dobro kuvala malo je ublažavala to što smo verski praznik morali da provedemo s Frensisom Henkokom. Bio je godinu dana stariji od mene i ja sam ga izbegavala iz principa: voleo je sve što sam ja mrzila a mrzeo je moje maštovite zabave.

Tetka Aleksandra bila je Atikusova sestra, ali kad mi je Džem pričao o zameni dece, zaključila sam da je odmah po rođenju zamenjena i da su moji deda i baka dobili dete Krafordovih, a ne sopstveno. Da sam ikad razmišljala o planinama, kojima su, čini se, bili opsednuti advokati i sudije, teta Aleksandra bi bila uporediva s Mont Everestom: tokom mog detinjstva bila je hladna i stroga.

Kad je stric Džek na taj Badnji dan iskočio iz voza, morali smo da čekamo da mu nosač doda dva dugačka paketa. Džemu i meni je oduvek bilo čudno to što bi stric Džek poljubio Atikusa u obraz; oni su bili jedina dva muškarca koje smo ikad videli da se ljube.

Stric Džek se rukovao s Džemom, a mene je podigao visoko u vazduh, ali ne dovoljno visoko: stric Džek je bio za glavu niži od Atikusa; bio je najmlađe dete, mlađi i od tetke Aleksandre.
On i tetka su bili slični, ali se stric Džek bolje koristio svojim licem: njegov šiljasti nos i brada nikad nas nisu opterećivali. Bio je jedan od malobrojnih učenih ljudi kojih se nikad nisam plašila, verovatno zato što se nikad nije ponašao kao lekar. Kad bi obavio neku sitnicu za Džema ili mene, na primer vadio iver iz stopala, uvek bi nam rekao tačno šta će učiniti, koliko će otprilike boleti i objasnio nam zašto upotrebljava neki instrument. Za jedan Božić skrivala sam se po ćoškovima jer sam imala iver u stopalu. Nikome nisam dopuštala da mi priđe. Kad me stric Džek ulovio, zasmejavao me pričama o pastoru koji toliko nije voleo da ide u crkvu da je svakog dana stajao na kapiji u kućnom ogrtaču, pušio lulu i održavao petominutne propoviedi svakom prolazniku kome je bila potrebna duhovna uteha. Prekinula sam ga da mu kažem da me upozori kada će izvući iver, ali on je podigao krvavi iver koji je držao pincetom i rekao da ga je izvukao dok sam se smejala i da se to zove relativnost.

- Šta je to?, upitala sam ga, pokazujući dugačke uske pakete koje mu je nosač dao.

- To se tebe ne tiče, rekao je. Džem je rekao: - Kako je Rouz Avlmer?

Rouz Avlmer je bila mačka strica Džeka. Bila je predivna žuta ženka. Stric Džek je rekao da je ona jedna od malobrojnih žena koje je mogao trajno da podnese. Posegnuo je u džep i izvadio nekoliko fotografija. Divili smo im se.

- Ugojila se, rekla sam.

- Nije ni čudo. Pojede sve prste i uši koje nam ostanu u bolnici.

- Ma da, to je prokleta laž, rekla sam.

- Molim!?

Atikus je rekao: - Ne obraćaj pažnju na nju, Džek. Provocira te. Kal kaže da tečno psuje već čitavu nedelju.

Stric Džek je podigao obrve i nije ništa rekao. Osim što su te reči same po sebi bile privlačne, držala sam se mutne teorije da me Atikus, ako otkrije da sam ih naučila u školi, više neće terati da idem tamo. Ali, kad sam tokom večere zamolila da mi doda prokletu šunku, stric Džek je upro prstom u mene. - Porazgovaraćemo posle večere, mlada damo, rekao je. Kad smo završili večeru, stric Džek je otišao u dnevni boravak i seo. Pljesnuo se po butini dajući mi znak da mu sednem u krilo.

Sviđao mi se njegov miris: bio je kao boca alkohola i još nešto prijatno slatko. Odmaknuo mi je šiške i pogledao me. - Sličnija si Atikusu nego svojoj majci, rekao je. Osim toga, malo si prerasla svoje pantalonice.

- Ja mislim da mi dobro stoje.

- Sviđaju ti se reči kao što su “prokleto” i “pakao”, je li?

Odgovorila sam potvrdno.

- E, a meni se ne sviđaju, rekao je stric Džek, osim u krajnjem slučaju. Biću ovde čitave nedelje i ne želim da čujem takve reči dok sam tu. Skaut, uvalićeš se u nevolje budeš li se tako izražavala. Sigurno želiš da izrasteš u damu?

Rekla sam, ne naročito.

- Ma naravno da želiš. A sad idemo do jelke.

Ukrašavali smo jelku dok nije došlo vreme za spavanje i te sam noći sanjala o dva dugačka paketa za Džema i mene. Sledećeg smo se jutra Džem i ja bacili na njih: bili su od Atikusa, koji je pisao stricu Džeku da nam ih nabavi, a bili su tačno ono što smo želeli.

- Ne ciljajte po kući, rekao je Atikus kad je Džem svoju upro u sliku na zidu.

- Moraćeš da ih naučiš da pucaju, rekao je stric Džek.

- To je tvoj posao, rekao je Atikus. Ja sam se samo pokorio neizbežnom.

Atikus je morao da se posluži svojim sudskim glasom da bi nas odvukao od jelke. Nije nam dopustio da ponesemo svoje vazdušne puške na Lending (ja sam već počela da razmišljam o tome kako bih mogla da upucam Frensisa) i rekao je da će nam ih trajno oduzeti ako napravimo samo jedan pogrešan potez.

Finčiz Lending sastojao se od trista šezdeset šest stepenica urezanih u steni, a na kraju je bio mol. Dalje nizvodno, iza stene, bili su ostaci starog mola za pamuk, gde su robovi Finčijevih tovarili bale i poljoprivredne proizvode, istovarivali blokove leda, brašno i šećer, poljoprivrednu opremu i žensku odeću. Izoran put vodio je od obale i nestajala među tamnim stablima. Na kraju puta bila je bela dvospratnica s tremovima oko oba sprata. Naš ju je predak Sajmon Finč sagradio kad je već bio star da bi ugodio svojoj džangrizavoj ženi; ali samo su tremovi bili slični običnim kućama iz tog razdoblja. Unutrašnje uređenje kuće pokazivalo je Sajmonovo neznanje i apsolutno poverenje koje je imao u svoju decu.

Na gornjem je spratu bilo šest spavaćih soba, četiri za osam kćeri, jedna za Velkoma Finča, jedinog sina, i jedna za goste. Zvuči jednostavno; ali do devojačkih se soba moglo doći samo jednim stepenicama, a do Velkomove i gostinjske sobe drugim. Devojačke stepenice počinjale su u roditeljskoj spavaćoj sobi u prizemlju tako da je Sajmon uvek znao kada mu ćerke ulaze i izlaze.

Bila je tu kuhinja odvojena od ostatka kuće, ali spojena drvenom platformom; u zadnjem dvorištu je na stubu visilo zarđalo zvono kojim su dozivali poljske radnike ili ga koristili kao signal za nevolje; na krovu je bila mala terasa - s nje je Sajmon nadzirao svog nadzornika, posmatrao rečne brodove i život suseda.

Uz kuću je, svakako, bila vezana uobičajena legenda o Jenkijima: jedna od devojaka, koja se nedugo pre bila verila, dala je ceo svoj miraz kako bi spasila kuću od pljačke; zapela je u vratima devojačkih stepenica, ali su je nakvasili vodom i napokon progurali.

Kad smo stigli na Lending, tetka Aleksandra je poljubila strica Džeka, Fransis je poljubio strica Džeka, teča Džimi se ćutke rukovao sa stricem Džekom, Džem i ja smo dali poklone Frensisu, koji je zauzvrat nama dao poklon. Džem se zbog svojih godina priklanjao odraslima, a mene je ostavio da zabavljam našeg brata od tetke. Frensisu je bilo osam godina i zalizavao je kosu.

- Šta si dobio za Božić?, upitala sam pristojno.

- Upravo ono što sam tražio, rekao je. A tražio je pantalone do kolena, crvenu kožnu torbu za knjige, pet košulja i nezavezanu leptir mašnu.

- Baš lepo, slagala sam.

- Džem i ja smo dobili vazdušne puške i Džem

je još dobio hemijsku laboratoriju...

- Sigurno dečiju…

- Ne, pravu. Napraviće mi nevidljivo mastilo pa ću njim pisati Dilu. Frensis me pitao koja je korist od toga.

- Pa zamisli samo njegovo lice kad dobije pismo od mene a u njemu ništa ne piše! To će ga izludeti.

Razgovarati s Frensisom bilo je za mene kao da polako tonem na dno okeana. Bio je najdosadnije dete koje sam ikad srela. S obzirom da je živeo u Mobajlu nije mogao da me prijavi školskoj upravi, ali je sve što bi čuo preneo tetki Aleksandri, koja bi pak sve ispričala Atikusu koji bi to ili zaboravio, ili bi me izgrdio, kako bi mu već došlo. Ali, jedini put kad sam čula da Atikus s nekim oštro razgovara bilo je kad je rekao: "Sestro, trudim se s njima najviše što mogu!" Bilo je to povezano sa činjenicom da sam ja stalno nosila kombinezon.

Teta Aleksandra je bila pravi fanatik kada je bilo reči o mojoj odeći. Nema nikakve nade da postanem dama ako budem i dalje nosila pantalone: kad sam joj rekla da u haljini ništa ne mogu da radim, odgovorila mi je da i ne treba da radim stvari za koje su mi potrebne pantalone. Prema njenom mišljenju trebalo je da se igram sa šporetićima, kompletima za čaj, i da nosim ogrlicu na koju se uvek mogao dodati još jedan biser, koju mi je poklonila kad sam se rodila; dalje, trebalo bi da budem zrak sunca u očevom samotnom životu.

Odgovorila sam da se zrak sunca može biti i u pantalonama, ali tetka je rekla da moram da se ponašam kao sunčev zrak, da sam se rodila dobra, ali da iz godine u godinu postajem sve gora. Povredila me i išla mi je na živce, ali kad sam o tome pitala Atikusa, on je rekao da u porodici već imamo dovoljno sunčevih zraka i neka ja budem samo takva kakva jesam, njemu to ne smeta naročito.

Tokom božićnog ručka ja sam sedela za malim stolom u trpezariji, a Džem i Frensis su sedeli s odraslima. Tetka me je izdvajala dugo nakon što su Džem i Frensis smeli da sede za velikim stolom. Često sam se pitala šta li misli da bih učinila - ustala i nešto bacila? Katkad sam pomišljala da je zamolim da mi dopusti da sedim za velikim stolom s ostalima samo jedanput, tako da mogu da joj dokažem kako sam civilizovana; na kraju krajeva, kod kuće jedem svaki dan bez većih nezgoda. Kad sam zamolila Atikusa da utiče na nju, rekao je da on na nju nema nikakvog uticaja — mi smo gosti i moramo da sedimo gde nam kaže. Rekao je i da tetka Aleksandra baš ne razume devojčice jer nikad nije imala kćer.

Ali, jela koja je kuvala su sve nadoknađivala: tri vrste mesa, letnje povrće iz špajza; kompot od breskvi, dve vrste torte i ambrozija - sve je to bilo uključeno u skroman božični ručak. Posle su odrasli otišli u dnevni boravak i omamljeno sedeli. Džem je ležao na podu, a ja sam otišla u zadnje dvorište. – Obuci kaput, rekao je Atikus pospano, tako da ga nisam čula. Frensis je seo kraj mene na zadnjem stepeništu. - Ovo je bio dosad najbolji ručak, rekla sam.

- Baka je izvrsna kuvarica, rekao je Frensis. - Naučiće i mene.

- Dečaci ne kuvaju. Zakikotala sam se zamišljajući Džema s keceljom.

- Baka kaže da bi svi muškarci trebalo da nauče da kuvaju, da treba da budu pažljivi prema svojim ženama i posluživati ih kad se ne osećaju dobro, rekao je moj rođak.

- Ja neću da me Dil služi, rekla sam. - Radije bih ja služila njega.

- Dila?

- Da. Nemoj ništa da govoriš, ali venčaćemo se čim dovoljno porastemo. Zaprosio me je prošlog leta.

Frensis se podrugljivo nasmejao.

- Šta mu fail?, upitala sam. Ništa mu ne fali.

- Misliš na onog malog žgoljavka koji, kako baka kaže, svakog leta dolazi kod Mis Rejčel!?

- Da, upravo na njega.

- Znam sve o njemu, rekao je Frensis.

- Šta to?

- Baka kaže da on nema vlastiti dom... - E baš ima, živi u Meridijanu.

- ...Samo ga prebacuju od rođaka do rođaka, a Mis Rejčel ga dobije svakog leta.

- Frensis to nije tačno!
Francis se iskezio. - Ponekad si vrlo glupa, Džin Luiz. Ali, valjda ne možeš bolje.

- Kako to misliš?

- Ako ti stric Atikus dopušta da se družiš s propalitetima, to je njegova stvar, kako kaže baka, pa nisi ti kriva. A nisi kriva ni što je stric Atikus uz to još i crnjoljubac, ali ja ti mogu reći da je familiji zbog toga i te kako neprijatno.

- Frensise, šta trabunjaš, kog đavola?

- Upravo to što sam ti rekao. Baka kaže da je već dovoljno loše što vas pušta da radite šta hoćete, ali sad se još pretvorio u crnjoljupca i mi više nikada nećemo moći da se pojavimo u Mejkombu. Upropaštava porodicu, eto što radi.

Frensis je ustao i potrčao preko platforme do stare kuhinje. Sa sigurne udaljenosti, povikao je: - On je najobičniji crnjoljubac!

- Nije!, zaurlala sam. - Ne znam o čemu govoriš, ali bilo bi ti bolje da smesta prestaneš!

Skočila sam sa stepenica i potrčala preko platforme. Frensisa nije bilo teško uloviti. Rekla sam mu da brzo povuče šta je rekao. Francis mi se istrgnuo i pojurio u staru kuhinju. “Crnjoljubac!", povikao je.

Kad si na tragu lovini, najbolje je ne žuriti. Ne kažeš li ništa, on postane radoznao i pojavi se. Frrensis se pojavio na kuhinjskim vratima. - Još se ljutiš, Džin Luiz?, upitao je oprezno.

- Ne naročito, rekla sam. Frensis je izišao.

- Hoćeš li da povučeš šta si rekao, Frensis? Ali, učinila sam to prebrzo. Frensis je odjurio nazad u kuhinju pa sam ponovo sela na stepenice. Mogla sam čekati i čekati. Sedela sam tamo možda pet minuta kad sam začula tetku Aleksandru. - Gde je Frensis?

- Eno ga tamo u kuhinji.

- On dobro zna da tamo ne sme da se igra.

Francis se pojavio na vratima i povikao: - Bako, ona me ovamo oterala i sad me ne pušta da izađem!

- O čemu se tu radi, Džin Luiz?

Pogledala sam tetku Aleksandru. - Nisam ga ja prisilila, tetka. Ne držim ga.

- Nije istina, povikao je Frensis. Ne pušta me napolje.

Jeste li se svađali?

- Džin Luiz se naljutila na mene, bako, viknuo je Frensis.

- Frensise, izlazi odande! Džin Luiz, čujem li samo još reč od tebe, tužiću te ocu. Jesam li maloprije čula da si spominjala đavola?

- Nisam tetka.

- Učinilo mi se a jesi. Nemoj da to ponovno čujem.

Tetka Aleksandra je volela da prisluškuje.. Čim je otišla, Frensis je promolio glavu i iskezio se.
- Ne smeš da me diraš, rekao je.

Skočio je u dvorište i držao se na udaljenosti, šutirajući travu, povremeno se osvrćući da mi se nasmeši. Džem se pojavio na tremu, pogledao nas i otišao. Frensis se popeo na mimozu, sišao, stavio ruke u džepove i šetao se dvorištem. "Ha!", rekao je.

Pitala sam ga šta umišlja, da je stric Džek? Odgovorio je da mi je rečeno da ga ostavim na miru.

- Pa i ne diram te, rekla sam.

Frensis me radoznalo pogledao, zaključio da su me dovoljno izgrdili i onda tiho zapevušio: “Crnjoljubac!"

Tom prilikom sam rasekla do kosti zglob na prstu udarajući ga u zube.

Nakon što mi je levica tako bila onesposobljena, napala sam desnicom, ali ne za dugo.
Stric Džek mi je stisnuo ruke uz telo i rekao: "Miruj!"

Tetka Aleksandra se pobrinula za Frensisa, brišući mu suze maramicom, trljajući mu kosu i milujući obraz. Atikus, Džem i stric Džimi došli su na zadnji trem kad je Fransis počeo da viče.

- Ko je ovo započeo?, upitao je stric Džek.

Frensis i ja upirali smo prstom jedno u drugo. - Bako, plakao je, rekla mi je da sam kurva i skočila na mene!

- Je li to tačno, Skaut?, upitao je stric Džek. – Izgleda da jeste.

Kad me stric Džek pogledao, crte lica su mu bile kao kod tetke Aleksandre. - Znaš da sam ti rekao šta te čeka budeš li upotrebljavala takve reči. Rekao sam ti, zar ne?

- Da, ali...

- E pa, sad si u nevolji. Ostani tu.

Predomišljala sam se da li da ostanem tamo ili da pobegnem; malo sam predugo bila neodlučna — kad sam se okrenula da potrčim, stric Džek je bio brži. Odjednom sam posmatrala sitnog mrava kako se bori s mrvicom hleba u travi.

- Nikad više neću razgovarati s tobom! Mrzim te i prezirem i nadam se da ćeš sutra umreti!
To kao da je strica Džeka još više isprovociralo. Potrčala sam prema Atikusu da me uteši, ali on mi je rekao da sam dobila šta sam zaslužila i da je krajnje vreme da pođemo kući. Sela sam na zadnje sedište automobila ne pozdravivši se ni s kim, a kod kuće sam otrčala u svoju sobu i zalupila vrata. Džem je pokušao da mi kaže nešto ljubazno, ali mu nisam dozvolila.

Kad sam pregledala štetu, videla sam samo sedam ili osam crvenih crta; razmišljala sam o relativnosti kad je neko pokucao na vrata. Upitala sam ko je. Odgovorio je stric Džek.

- Odlazi!

Stric Džek je rekao da će me ponovo istući budem li tako govorila, pa sam ućutala. Kad je ušao u sobu, povukla sam se u ćošak i okrenula mu leđa. – Skaut, rekao je, mrziš li me još?

Molim te, striče, idi.

- Pa nisam mislio da ćeš mi zameriti, rekao je. Razočaran sam, zaslužila si šta si dobila i to i sama znaš.

- E nisam.

- Dušo, ne možeš nekome reći da je...

- Nisi pravedan, rekla sam, nisi pravedan.
Stric Džek je podigao obrve.

- Nisam pravedan? Kako to?

- Ti si stvarno drag, striče Džek, i valjda te ipak volim i nakon ovoga što si uradio, ali ti baš ne razumeš decu.

Stric Džek je stavio ruke na kukove i pogledao me. - A zašto ne razumem decu, Mis Džin Luiz? Za tvoje ponašanje nije bilo potrebno veliko razumevanje. Bila si neposlušna, nepristojna i drska...

- Hoćeš li mi dati priliku da ti kažem? Nisam htela da te izazivam. Samo pokušavam da ti kažem.

Stric Džek je seo na krevet. Obrve su mu se spojile i gledao me ispod njih.

- Izvoli, rekao je. Duboko sam udahnula. - Pa, kao prvo, nisi mi uopšte dao priliku

da ti kažem svoju verziju — odmah si me napao. Kad se Džem i ja svađamo, Atikus nikad ne sasluša samo Džemovu stranu nego sasluša i moju, a kao drugo, rekao si mi da se nikad ne služim takvim rečima osim u krajnjem slučaju, a Frensis me je toliko isprovocirao da je trebalo dam u razbijem njušku…

Stric Džek se počešao po glavi. - Pa koja je tvoja strana priče, Skaut?

Frensis je nešto rekao o Atikusu, a ja to nisam htela dam u tolerišem…

- Šta je Frensis rekao o njemu?

- Da je crnjoljubac. Nisam sasvim sigurna šta to znači, ali prema načinu na koji je Frensis to rekao – mogu nešto odmah da ti kažem, striče Džek, dopusti mi... Kunem se Bogom da neću samo da sedeti i pustitii mu da vređa Atikusa.

- To je rekao o Atikusu?

- Da, jeste, i još više. Rekao je da će Atikus upropastiti porodicu i da zapušta Džema i mene...

Prema izrazu na stričevom licu, pomislila sam da sam opet nadrljala. Ali, kad je rekao: - Još ćemo mi to videti, znala sam da je Frensis nadrljao. Mislim da ću još večeras otići tamo.

- Molim te, striko, pusti. Molim te.

- Nemam nameru to da pustim, rekao je. Aleksandra mora da zna za to. I sama pomisao da... samo čekaj dok se dočepam tog dečaka...

- Striče Džek, molim te, obećaj mi nešto, molim te. Obećaj mi da to nećeš reći Atikusu. On... on me jednom zamolio da ne dopustim da me išta što čujem o njemu naljuti, i bilo bi mi draže da misli da smo se svađali zbog nečega drugog. Molim te, obećaj...

- Ali, ne sviđa mi se da se Frensis izvuče s tako nečim...

- Nije se izvukao. Misliš li da bi mi mogao zaviti ruku? Još malo krvari.

- Naravno da hoću, dušo. Nema te ruke koju bih radije zavio. Dođi ovamo sa mnom.

Stric Džek se galantno naklonio i pokazao mi na kupatilo. Dok mi je čistio i povezivao ruku, zabavljao me pričom o smešnom kratkovidnom starom gospodinu koji je imao mačku po imenu Hodž i koji je brojao pukotine na pločniku kad bi išao u grad.

- Eto!, rekao je. Imaćeš ožiljak na prstu koji nimalo ne pristaje pravoj dami.

- Hvala. Striče Džek?

- Da?

- Šta je to kurva? Stric Džek se upustio u drugu dugu priču o starom premijeru koji je sedeo u Donjem domu i duvao perje u vazduh i pokušavao da ga tako održi dok su muškarci posvuda oko njega gubili glavu. Valjda je hteo da mi odgovori na pitanje, ali meni to nije imalo nikakvog smisla.

Posle, kad je već trebalo da budem u krevetu, sišla sam niz hodnik da se napijem vode i čula kako Atikus i stric Džek razgovaraju u dnevnom boravku:

- Atikuse, ja se nikad neću oženiti?

- Zašto?

- Moglo bi mi se dogoditi da dobijem decu.
Atikus je rekao: - Još mnogo toga moraš da naučiš, Džek.

- Znam. Tvoja me kćer danas naučila prvoj lekciji. Rekla je da ne razumem decu i objasnila mi zašto. I bila je potpuno u pravu. Atikuse, rekla mi je kako je trebalo da postupim — uh, baš mi je žao što sam je tako zaskočio.

Atikus se nasmijao. - Zaslužila je pa ne treba da se kaješ.

Čekala sam sva napeta da stric Džek kaže Atikusu moju stranu priče. Ali, nije. Samo je promrmljao: - Njena upotreba vulgarnih reči ne ostavlja mnogo prostora za maštu. Ali, ona ne zna šta polovina tih reči znači. Pitala me je šta je to kurva...

- Jesi li joj rekao?

- Ne. Ispričao sam joj priču o lordu Melburnu.

- Džek! Kad te dete nešto pita, odgovori mu. Deca su deca, ali prepoznaju izvrdavanje brže nego odrasli, a izvrdavanja ih samo zbunjuju. Ne, rekao je moj otac, poslepodne si dobro reagovao ali iz pogrešnog razloga. Prostote su faza kroz koju prođu sva deca i s vremenom nestane, kad shvate da time ne privlače pažnju. Ali, eksplozivnost nije. Skaut mora naučiti da se savlada, i to što pre, s obzirom na to šta je čeka sledećih meseci. Ali, napreduje ona. Džem je sad odrasliji, a ona sledi njegov primer. Samo joj ponekad treba pomoći.

- Atikuse, nikad je nisi udario.

- To priznajem. Dosad sam uspeo da se izvučem pretnjama. Džek, ona me sluša koliko god može. Katkad joj ne uspeva, ali se trudi.

- To nije rešenje, rekao je stric Džek.

- Ne, rešenje je u tome što ona zna da ja znam da se trudi. U tome je razlika. Ono što mi smeta je to da će ona i Džem uskoro morati da izađu na kraj s prilično ružnim stvarima. Ne brinem se za Džema, ali Skaut će se odmah baciti na nekoga ako joj je povređen ponos...

Čekala sam da stric Džek prekrši obećanje. Ni sad nije.

- Atikuse, koliko će loše to sve biti? Nismo imali mnogo prilike da razgovaramo o tome.

- Ne može biti gore, Džek. Jedino što imamo jeste crnčeva reč protiv reči Ivlovih. Reč protiv reči. A od porote se ne može očekivati da poveruje Tomu Robinsonu, a ne Julovima — poznaješ li Julove? Stric Džek je rekao da ih se seća. Opisao ih je Atikusu, ali Atikus je rekao: - Promašio si za jedan naraštaj. Ali, i sadašnji su isti.

- Pa šta ćeš onda?

- Mislim da malo uzdrmam porotu — mislim da ćemo imati bolju priliku na apelacionom sudu. U ovom trenutku mi je teško da ocenim. Znaš, nadao sam se da ću uspeti da se izvučem bez ovakvog slučaja, ali Džon Tejlor je upro prstom u mene i rekao: “Ti ćeš.”

- Peh, hm?

- Da. Ali, kako misliš da bih inače svojoj deci pogledao u oči? Znaš šta će se dogoditi podjednako dobro kao i ja, Džek, i samo se nadam i molim da ću uspeti da proguram Džem i Skaut kroz sve to bez gorčine, i još više, tako da se ne zaraze mejkombovskom tipičnom bolesti. Nikako mi nije jasno zašto razboriti ljudi načisto polude kad se pojavi nešto vezano za crnca... Samo se nadam da će Džem i Skaut odgovore tražiti od mene, a ne od grada. Nadam se da mi dovoljno veruju... Džin Luiz?

Poskočila sam. Provirila sam iza ugla.

- Tata?

- Idi u krevet.

Odjurila sam u svoju sobu i legla. Stric Džek je pravi princ što me nije razočarao. Ali, nikako mi nije bilo jasno kako je Atikus znao da prisluškujem i tek sam mnogo godina kasnije shvatila da je on hteo da ja čujem svaku njegovu reč.

10.

Atikus je bio malaksao: bilo mu je gotovo pedeset. Kad smo ga Džem i ja pitali zašto je tako star, rekao nam je da je kasno počeo, a mi smo smatrali da se to odrazilo na njegove sposobnosti i muževnost. Bio je mnogo stariji od roditelja naših vršnjaka i Džem i ja nismo imali šta da kažemo o njemu kad bi se drugi hvalili: "Moj otac..."

Džem je bio lud za fudtbalom. Atikus se nikad ne bi umorio ako bi igrali bez pravog blokiranja, ali kad bi Džem hteo da ga blokira, rekao bi: - Za to sam prestar, sinko.

Naš tata se ničim nije bavio. Radio je u kancelariji, a ne u parfimeriji. Atikus nije vozio gradski kamion za otpad, nije bio šerif, nije imao farmu, nije radio u garaži — ukratko, nije radio ništa što bi kod bilo koga izazvalo divljenje. A uz to je još i nosio naočare. Na levo oko je bio gotovo slep; rekao je da je to plemensko prokletstvo Finčijevih. Kad god je nešto želeo dobro da vidi, okrenuo bi glavu i gledao desnim okom. Nije radio stvari koje su radili očevi naših vršnjaka: nikad nije išao u lov, nije igrao poker ni pecao ni pio ni pušio. Sedeo je u dnevnom boravku i čitao. Uz sve to, ipak nije ostao onako neupadljiv kako bismo mi voleli: te je godine škola brujala od priča o tome kako brani Toma Robinsona, a priče nisu bile pohvalne. Nakon sukoba s Sesilom Džejkobsom, kad sam počela sprovodi politiku kukavičluka, pročulo se da se Skaut Finč više neće tući, da joj tata brani. To nije bilo sasvim tačno: nisam se javno tukla zbog Atikusa, ali porodica je bila privatna teritorija. Potukla bi se s bilo kim, od rođaka u trećem kolenu na dole. Frensis Henkok je to, na primer, znao.

Kad nam je dao vazdušne puške, Atikus nije hteo da nas nauči kako da pucamo. Stric Džek nam je pokazao osnove; rekao je da Atikusa puške ne zanimaju. Atikus je jednog dana rekao Džemu: - Bilo bi mi draže da pucaš u limenke u zadnjem dvorištu, ali znam da ćeš gađati ptice. Pucaj u sojke koliko god hoćeš, ako uspeš da ih pogodiš, ali upamti, sramota je ubiti pticu rugalicu.*

* Ptica rugalica — engl. "mockingbird", zapravo je vrsta američkog drozda koji se povezuje s američkim Jugom i tamo je veoma omiljen, pa je čak službena ptica pet američkih država. U stanju je da oponaša cvrkut drugih ptica, (prev.)

Bio je to jedini put da sam čula Atikusa da kaže da je nešto greh, pa sam pitala Mis Modi.

- Tvoj otac ima pravo, rekla je. Ptice rugalice ne rade ništa osim što nam pevaju. Ne uništavaju ljudima bašte, ne gnezde se u kukuruzu, samo pevaju. Zato je greh ubiti pticu rugalicu.

- Mis Modi, ovo je stara četvrt, zar ne?

- Tu je duže nego grad.

- Ne, mislila sam, ljudi u našoj ulici su svi stari. Džem i ja smo ovde jedina deca. Gospođa Duboz ima skoro sto godina, Mis Rejčel je stara, a stari ste i vi i Atikus.

- Pedeset i nije neka starost, rekla je Mis Modi oštro. Još me ne guraju u kolicima, zar nije tako? A ni tvog oca. Premda moram priznati da je sudbina bila ljubazna kad je spalila onaj moj stari mauzolej, prestara sam da bih ga održavala — možda imaš pravo, Džin Luiz, ovo jeste stara četvrt. Nikad nisi mnogo vremena provodila s mladima, je li?

- Jesam, u školi.

- Mislila sam na mlade odrasle ljude. Ali, znaš, imaš sreće. Ti i Džem uživate u prednostima godina vašeg oca. Da je njemu trideset, život bi vam bio sasvim drugačiji.

- Sigurno bi. Atikus ništa ne može...

- Iznenadila bi se ti, rekla je Mis Modi. Ima u njemu još života.

- A šta on to može?

- Pa, može da sastavi tako čvrst testament da ga niko ne može osporiti.

- Uh...

- Zar ne znaš da je najbolji igrač “dame” u celom gradu? Dok smo odrastali na Lendingu, Atikus je mogao da pobedii svakoga, s obe strane reke.

- Pobogu, Mis Modi, pa Džem i ja ga stalno pobeđujemo.

- Već je vreme da saznaš da je to zato što vam popušta. A jesi li znala da zna da svira jevrejsku harfu?

Zbog tog njegovog skromnog postignuća sam se još više stidela.

- Pa sad..., rekla je.

- Pa sad šta, Mis Modi?

- Pa ništa. Ništa — zbog svega bi toga trebalo da budeš ponosna na njega. Ne zna svako da svira jevrejsku harfu. A sad, ne smetaj zidarima. Biće najbolje da odeš kući, ja ću se baviti svojim azalejama i neću moći da pazim na tebe. Mogla bi neka daska da padne na tebe.

Otišla sam u zadnje dvorište i zatekla Džema kako puca na limenku, što mi se činilo glupo s obzirom na to koliko je naokolo bilo sojki. Vratila sam se u prednje dvorište i sledeća se dva sata zabavljala podizanjem složene barikade uz trem, koja se sastojala od automobilske gume, gajbe za narandže, korpe za veš, stolica i male američke zastave koju je Džem izvadio iz kutije s kokicama i dao mi je.

Kad se Atikus vratio kući na ručak, našao me kako čučim i ciljam preko ulice.

- U šta to pucaš?

- U zadnjicu Mis Modi.

Atikus se okrenuo i video moju pozamašnu metu kako se saginje nad grmovima. Zabacio je šešir i prešao ulicu. - Modi, povikao je, moram da te upozorim. U velikoj si opasnosti.

Mis Modi se uspravila i pogledala me. Rekla je: - Atikuse, pravi si đavo.

Kad se Atikus vratio, rekao mi je da prestanem. - Nemoj da te ikad više ulovim kako ciljaš u nekoga, rekao je.

Poželela sam da je moj otac zaista pravi đavo. Ispitala sam Kalpurniju.

- Gospodin Finč? Pa, zna on mnogo toga.

- Na primer?, upitala sam.

Kalpurnija se počešala po glavi. - Pa, u stvari ne znam, rekla je.

Džem je to još više naglasio kad je pitao Atikusa hoće li da nastupi za metodiste, a Atikus je rekao da bi slomio vrat, da je jednostavno prestar za tako nešto. Metodisti su pokušavali da otplate hipoteku na crkvu pa su izazvali baptiste na utakmicu fudbala na dodir.*

* Touch football (engl.) — manje nasilna varijanta američkog fudbala, u kojoj se protivnički igrači ne ruše i ne udaraju, nego se samo dodirnu (prev.)

Činilo se da će učestvovati svi očevi u gradu osim Atikusa. Džem je rekao da je izgubio volju da ode, ali on tom sportu nije mogao odoleti ni u jednom obliku pa je mrzovoljno stajao uz igralište s Atikusom i sa mnom, gledajući kako otac Sesila Džejkobsa postiže pogotke za baptiste.

Jedne nedelje smo Džem i ja odlučili da pođemo u istraživanje sa svojim vazdušnim puškama, da vidimo hoćemo li naći zeca ili vevericu. Otišli smo petstotinjak metara od Redli Plejsa kad sam primetila da Džem škilji u nešto na putu. Okrenuo je glavu na stranu i gledao kraičkom oka.

- Šta to gledaš?

- Onog tamo starog psa, rekao je. To je stari Tim Džonson, zar ne?

- Jeste.

Tim Džonson je pripadao gospodinu Harviju Džonsonu koji je vozio autobus za Mobajl i živeo u južnom delu grada. Tim je bio smeđi ptičar, miljenik celog grada.

- Šta radi?

- Ne znam, Skaut. Biće bolje da se vratimo kući.

- Ma daj, Džem, pa februar je. - Nema veze. Idem da kažem Kal. Odjurili smo kući i otrčali u kuhinju. - Kal, rekao je Džem, možeš li na trenutak da izađeš na ulicu?

- Zašto, Džem? Ne mogu da izlazim na ulicu kad god se tebi prohte.

- Tamo je jedan stari pas s kojim nešto nije u redu.

Kalpurnija je uzdahnula. - Nemam vremena sad da previjam nogu nekom psu. Ima gaze u kupatilu, uzmi je i obavi to sam.

Džem je odmahnuo glavom. - Bolestan je, Kal. Nešto s njim nije u redu.

- Šta radi, pokušava da ulovi sopstveni rep?

- Ne, radi ovako.

Džem je gutao kao zlatna ribica, zgrbio se i trzao. Tako radi, ali ne kao da to čini namerno.

- Jesi li to izmislio, Džeme Finč?, upitala je Kalpurnija oštro. - Ne, Kal, kunem se da nisam.

- Je li trčao?

- Ne, hoda polako, tako polako da se jedva primećuje. Ide ovamo.

Kalpurnija je oprala ruke i pošla za Džemom u dvorište. - Ne vidim nikakvog psa, rekla je.

Pošla je s nama pokraj Redli Plejsa i pogledala u smeru u kom joj je Džem pokazao.

Tim Džonson je bio jedva nešto više od mrlje u daljini, ali bio nam je bliže. Čudno je hodao, kao da su mu desne noge kraće od levih. Podsećao me na automobil koji je zapeo u pesku.

- Klima glavom, rekao je Džem.

Kalpurnija se zabuljila, a onda nas je oboje zgrabila za rame i potrčala kući. Zatvorila je drvena vrata za nama, otišla do telefona i povikala: - Dajte mi kancelariju gospodina Finča!

- Gospodine Finč!, povikala je. Ovde Kal. Kunem vam se da je u ulici besan pas — dolazi ovamo, da, dolazi — gospodine Finch, kažem vam — stari Tim Džonson, da, gospodine... da, gospodine... da.

Spustila je slušalicu i odmahnula glavom kad smo pokušali da je pitamo šta je Atikus rekao. Protresla je telefonsku slušalicu i rekla: - Mis Jula Mej, gospođo, završila sam razgovor s gospodinom Finčom, molim vas, nemojte me više spajati — Mis Jula Mej, možete li da nazovete Ejm Rejčel i Mis Stefani i sve ostale u ovoj ulici koji imaju telefon i reći im da dolazi besan pas? Molim vas, gospođo!

Kalpurnija je slušala. - Znam da je februar, Mis Jula Mej, ali znam i kako izgleda pas s besnilom. Molim vas, požurite.

Kalpurnija je upitala Džema: - Imaju li Redlijevi telefon?

Džem je pogledao u imenik i rekao da nemaju. - Oni ionako neće izići, Kal.

- Nije me briga, idem da im kažem.

Otrčala je na prednji trem, a Džem i ja za njom. - Da ste ostali u kući!, povikala je.

Komšije su primile Kalpurnijinu poruku. Sva su drvena vrata u našem vidokrugu bila čvrsto zatvorena. Nigde nismo videli Tima Džonsona. Gledali smo kako Kalpurnija trči prema Redli Plejsu, držeći suknju i kecelju iznad kolena. Otišla je uz prednje stepenice i lupala na vrata. Nije bilo odgovora, pa je povikala:

- Gospodine Nejtane, gospodine Arture, dolazi besan pas! Dolazi besan pas!

- Trebalo je da ode na zadnja vrata, rekla sam.

Džem je odmahnuo glavom. - Sad to nije važno, rekao je.

Kalpurnija je uzalud lupala na vrata. Niko se nije pojavio, kao da je niko nije čuo. Dok je Kalpurnija trčala prema zadnjem tremu, na prilaz našoj kući skrenuo je crni ford. Iz njega su izašli Atikus i gospodin Hek Tejt.

Gospodin Hek Tejt bio je šerif okruga Mejkomb. Bio je podjednako visok kao Atikus, ali mršaviji. Imao je dug nos, nosio je čizme sa sjajnim metalnim kopčama, pantalone krojene za čizme i kariranu jaknu. Iz remena su mu virili meci. Nosio je tešku pušku. Kad su on i Atikus došli do trema, Džem je otvorio vrata.

- Ostani unutra, sine, rekao je Atikus. Kal, gde je pas?

- Sad bi već trebalo da bude tu, rekla je Kalpurnija, pokazujući ulicu.

- Trči li?, upitao je gospodin Tejt.

- Ne, gospodine, sad je u fazi trzanja, gospodine Hek.

- Da pođemo da ga potražimo, Hek?, upitao je Atikus.

- Biće bolje da pričekamo, gospodine Finč. Obično idu ravno, ali ne možemo biti sigurni. Možda bude pratio zavoj — nadam se da hoće, jer će inače otići pravo u zadnje dvorište Redlijevih. Pričekajmo trenutak.

- Ne verujem da će ući u dvorište Redlijevih, rekao je Atikus. Zaustaviće ga ograda. Verovatno će ići putem...

Ja sam mislila da besni psi imaju penu na ustima, da galopiraju, skaču i bacaju nam se na vrat, i mislila sam da to čine u avgustu. Da se Tim Džonson tako ponašao, manje bih se bojala.

Ništa nije ubitačnije od puste ulice koja čeka. Stabla su bila mirna, ptice rugalice su ćutale, zidari iz dvorišta Mis Modi su nestali.

Čula sam kako gospodin Tejt šmrće, pa duva nos. Videla sam kako premešta pušku u rukama. Videla sam Mis Stefani Kraford sa licem uokvirenim u prozorčiću na ulaznim vratima. Pojavila se Mis Modi i stala pokraj nje. Atikus je naslonio nogu na prečku stolice i polako protrljao ruku o butinu. "Eno ga", rekao je tiho.

Tim Džonson je ušao u naš vidokrug, omamljeno hodajući uz unutrašnji luk zavoja, uporedo s kućom Redlijevih.

- Pogledaj ga, šapnuo je Džem. Gospodin Hek je rekao da hodaju ravno. A on ne uspeva ni da ostane na putu.

- Izgleda jako bolesno, rekla sam.

- Da se samo nešto pojavi pred njim, odmah bi navalio.

Gospodin Tejt je stavio ruku na čelo i nagnuo se napred. - Bogme ga ima, gospodine Finč.

Tim Džonson je napredovao puževim korakom, ali nije se igrao ni njušio grmlje: činilo se da se drži određenog pravca i da ga pokreće nevidljiva sila koja ga gura prema nama. Videli smo da se trese kao konj koji rasteruje muve; otvorio je i zatvorio gubicu; bio je slab, ali postupno je dolazio sve bliže.

- Traži mesto gde će umreti, rekao je Džem.

Gospodin Tejt se okrenuo. - Nije on još ni približno mrtav, Džeme, još nije ni počeo.

Tim Džonson je došao do strane ulice koja je prolazila ispred Redli Plejsa, a onda kao da ga je ostatak njegovog jadnog mozga naterao da zastane i razmisli kojim putem dalje. Napravio je nekoliko nesigurnih koraka i stao pred kapijom Redlijevih; onda je pokušao da se okrene, ali mu to baš nije išlo.

Atikus je rekao: - U dometu je, Hek. Biće bolje da ga središ sad, pre nego što skrene u bočnu ulicu — ko zna ko bi mogao da bude iza ugla. Uđi unutra, Kal.

Kalpurnija je otvorila mrežasta vrata, zakačila ih za sobom a onda ih opet otkačila i držala. Pokušala je da blokira Džema i mene svojim telom, ali virili smo joj ispod ruku.

- Sredite ga, gospodine Finč. Gospodin Tejt pružio je pušku Atikusu; Džem i ja smo se zamalo onesvestili.

- Ne gubi vreme, Hek, rekao je Atikus. Hajde.

- Gospodine Finč, treba ga pogoditi jednim hicem.

Atikus je odlučno odmahnuo glavom. - Hajde, Hek, požuri! Neće te čekati ceo dan...

- Zaboga, gospodine Finč, pogledajte gde je! Ako promašim, pogodiću kuću Redlijevih! Ja ne znam tako precizno da ciljam i vi to dobro znate!

- Nisam pucao već trideset godina...

Gospodin Tejt je gotovo bacio pušku na Atikusa. - Jako bi mi laknulo kad biste to sad učinili, rekao je.

Kao u izmaglici, Džem i ja smo gledali kako naš otac uzima pušku i odlazi na sredinu puta. Hodao je brzo, ali meni se učinilo da hoda kao da je pod vodom: vreme je teklo neopisivo i mučno sporo.

Kad je Atikus podigao naočare, Kalpurnija je promrmljala: - Bog mu pomogao i stavila ruke na obraze.

Atikus je gurnuo naočare na čelo, ali su skliznule, pa ih je bacio na ulicu. U tišini sam čula kako pucaju. Atikus je protrljao oči i bradu; videli smo kako je trepnuo.

Ispred kapije Redlijevih, Tim Džonson je napokon uspeo da odluči. Okrenuo se kako bi nastavio našom ulicom. Napravio je dva koraka, a onda se zaustavio i podigao glavu. Videli smo kako mu se telo kočilo. Pokretima tako brzim da su se činili simultanim, Atikusova je ruka potegnula polugu s kuglicom na vrhu dok je stavljao pušku na rame.

Puška je pukla. Tim Džonson je poskočio, prevrnuo se i pao na pločnik poput smeđobele gomilice. Nije ni znao šta mu se dogodilo.

Gospodin Tejt je skočio s trema i otrčao do Redli Plejsa. Stao je pred psom, čučnuo, okrenuo se i potapkao prstom čelo iznad levog oka. - Ciljali ste malo udesno, gospodine Finč, rekao je.

- Oduvek, odgovorio je Atikus. Da sam se setio, uzeo bih sačmaricu.

Zastao je i podigao naočare, zdrobio petom razbijeno staklo, otišao do gospodina Tejta i pogledao Tima Džonsona.

Vrata su se jedna po jedna počela otvarati i susedstvo je postupno oživelo. Mis Modi je sišla niz stepenice s Mis Stefani Kraford.

Džem je bio paralizovan. Uštinula sam ga da ga pokrenem, ali kad je Atikus video da smo krenuli, povikao je: - Ostanite gde ste.

Kad su se gospodin Tejt i Atikus vratili u dvorište, gospodin Tejt se smeškao.

- Poslaću Ziba po njega, rekao je. Niste vi zaboravili da pucate, gospodine Finč. Kažu da se to nikad ne zaboravlja.

Atikus je ćutao.

- Atikuse, rekao je Džem.

- Da?

- Ništa.

- Videla sam to, Finči. Jedan Pucanj!

Atikus se okrenuo i pogledao Mis Modi. Gledali su se ništa ne govoreći, a onda je Atikus seo u šerifov automobil. - Dođi ovamo, rekao je Džemu. Ne približavajte se tom psu, jesi li me razumeo? Ne približavajte mu se, podjednako je opasan mrtav kao što je bio živ.

- Da, tata, rekao je Džem. "Atikuse..."

- Molim, sine?

- Ništa.

- Šta ti je, dečko, nisi valjda zanemeo?, rekao je gospodin Tejt, smejući se Džemu. Zar nisi znao da je tvoj tata...

- Ćuti, Hek, rekao je Atikus, vratimo se u grad.

Kad su se odvezli, Džem i ja otišli smo do stepeništa Mis Stefani. Seli smo i čekali da Zibo dođe s kamionom za otpad. Džem je sedeo umrtvljen i zbunjen, a Ejm Stefani je rekla:

- Uh, uh, uh, ko bi očekivao besnog psa u februarui? Možda nije bio besan nego samo lud. Ne bih volela da vidim izraz lica Herija Džonsona kad se vrati iz Mobajla i čuje da mu je Atikus Finč ubio psa. Sigurno je samo negde pokupio buve...

Mis Modi je rekla da bi Mis Stefani drugačije govorila da se Tim Džonson još približava ulicom, da će uskoro saznati — poslaće njegovu glavu u Montgomeri.

Džem je nekako uspeo da progovori: - Jesi li ga videla, Skaut? Jesi li videla kako je samo stajao... i onda se odjednom sav opustio i izgledao kao da je ona puška sastavni deo njegovog tela... i učinio je to tako brzo... ja moram da ciljam deset minuta pre nego što nešto pogodim...

Mis Modi se nestašno nasmejala. - Pa onda, Mis Džin Luiz, rekla je, misliš li i dalje da tvoj otac ni za šta nije sposoban? Još ga se stidiš?

- Ne, rekla sam umiljato.

- Zaboravila sam pre neki dan da ti kažem da je, osim što je svirao jevrejsku harfu, Atikus Finč u svoje vreme bio najubitačniji strelac u okrugu Mejkomb.

- Najubitačniji strelac, ponovio je Džem poput odjeka.

- Da, Džeme Finč. Sad ćeš promieniti pesmu. Pa zar nisi znao da su ga kao dečaka zvali Jedan Pucanj? Tamo na Lendingu, dok smo odrastali, ako je pucao petnaest puta i pogodio samo četrnaest gugutki, žalio bi se da traći municiju.

- Nikad nam o tome ništa nije pričao, promucao je Džem.

- Nikad nije ništa rekao, hm?

- Ne, Mis Modi.

- Pitam se zašto sad nikad ne ide u lov, rekla sam.

- Možda ja imam odgovor na to, rekla je Mis Modi. Ako je išta, vaš otac je civilizovano biće. Streljačka veština je Božji dar, talenat — doduše, moraš i vežbati da ga usavršiš, ali pucanje nije isto što i sviranje klavira ili tako nešto. Mislim da je možda odustao od pucanja kad je shvatio da mu je Bog dao nepravednu prednost pred većinom živih stvorenja. Valjda je odlučio da neće pucati osim ako bude morao, a danas je morao.

- Čovek bi očekivao da na to bude ponosan, rekla sam.

- Pametni ljudi se nikada ne ponose svojim talentom, rekla je Mis Modi.

Videli smo kako dolazi Zibo. Uzeo je viljuškar iz zadnjeg dela kamiona za otpad i oprezno podigao Tima Džonsona. Ubacio ga je u kamion, a onda mesto gde je Tim pao polio nečim iz velikog kanistera. - Nemojte neko vreme da se približavate ovom mestu, povikao je.

Kad smo otišli kući, rekla sam Džemu da sad i te kako imamo o čemu da pričamo u školi u ponedjeljak. Džem se naglo okrenuo.

- Ne govori ništa o tome, Skaut, rekao je.

- Zašto? Bogami hoću. Nema svako oca koji je najubitačniji strelac u okrugu Mejkomb.

Džem je rekao: - Evo šta ja ja mislim — da je hteo da to znamo, već bi nam rekao. Da se time ponosi, rekao bi nam.

- Možda je samo zaboravio, rekla sam.

- Ne, Skaut, ne razumeš ti to. Atikus je stvarno star, ali ne bi me bilo briga da ni u čemu nije vešt - ama baš ni u čemu.

Džem je uzeo kamen i pobedonosno ga bacio na garažu. Potrčao je za njim i doviknuo mi:

- Atikus je džentlmen, kao ja.

UBITI PTICU RUGALICU - DRUGI DEO