Harper Lee:
To Kill a Mockingbird
Copyright © Harper Lee, 1960
26.
Redli Plejs me više nije plašio, ali nije bio ni
ništa manje turoban, ništa manje leden ispod velikih hrastova, ništa manje odbojan.
U vedre dane još se mogao videti gospodin Nejtan Redli kako odlazi u grad i
vraća se; znali smo da je Bu tamo zbog istog razloga kao i pre - niko još nije
video da su ga izneli.
Katkad bi me grizla savest što sam ikad učestvovala
u onome što je za Artura Redlija moralo biti čisto mučenje — koji to samotnjak želi
da mu deca vire kroz prozore, šalju pozdrave udicom i noću mu se povlače po
raštici?
A ipak, sećala sam se. Dva novčića s indijanskom
glavom, žvakaća guma, lutke od sapuna, zarđala medalja, pokvaren sat s lancem. Džem
ih je sigurno negde spremio. Jednog sam se poslepodneva zaustavila i pogledala
ono naše stablo: deblo se nadulo oko cementne zakrpe, a sama zakrpa je požutela.
Nekoliko puta smo ga zamalo videli, što je sasvim
pristojan rezultat.
Ali, ipak sam ga još uvek tražila pogledom svaki
put kad bih prošla. Možda ću ga jednog dana videti. Zamišljala sam kako bi to
bilo: kad se dogodi, on će jednostavno sediti na ljuljašci kad naiđem.
"Zdravo, gospodine Arthure", reći ću ja, kao da sam to govorila svakog
popodneva otkad znam za sebe. "Dobro veče, Džin Luiz", odgovoriće on
kao da je to govorio svakog poslepodneva u mom životu, "nije li vreme predivno?"
"Da, gospodine, baš je lepo", reći ću ja i produžiti.
Bila je to samo maštarija. Nikad ga nećemo videti.
Verovatno izađe kad nema mesečine i gleda Mis Stefani Kraford. Ja bih radije
gledala nekog drugog, ali to je njegova stvar. Nas nikad neće gledati.
- Ne počinješ valjda opet s tim, rekao je Atikus
jedne večeri kad sam izrazila momentalnu želju da barem jednom vidim Bua
Redlija pre nego što umrem.
- Ako je to, odmah ću ti reći: prestani. Prestar
sam da jurim za tobom po imanju Redlijevih. Osim toga, opasno je. Mogla bi
dobiti metak. Znaš da gospodin Nejtan puca na svaku senku, čak i ako senka
ostavlja tragove bosih nogu broj 34. Imala si sreće što tada nisi nastradala.
Odmah sam umuknula. Istovremeno sam se čudila
Atikusu. Bio je to prvi put da nam je pokazao kako je znao mnogo više nego što smo
mi mislili. A sve se to dogodilo pre nekoliko godina. Ne, prošlog ljeta... ne,
pretprošlog, kada je... Vreme mi je izmicalo iz ruku. Moram da se setim da pitam
Džema. Toliko nam se stvari dogodilo da nam je Bu Redli bio najmanja briga. Atikus
je rekao da ne vidi kako bi se išta više moglo da se dogodi, da se stvari s
vremenom stalože i kad prođe dovoljno vremena, ljudi se neće ni sećati da su
ikad razmišljali o Tomu Robinsonu.
Možda je Atikus imao pravo, ali događaji tog leta
visili su nad nama kao dim u zatvorenoj prostoriji. Odrasli u Mejkombu nikad s
nama nisu razgovarali o slučaju, ali sigurno su razgovarali o tome sa svojom decom
i rekli im da mi nismo krivi što nam je Atikus otac pa bi trebalo da budu
pristojni prema nama uprkos njemu.
Sama deca, tako nešto nikada ne bi bila u stanju da
smisle: da je njima ostavljeno na volju, Džem i ja bismo se potukli nekoliko
puta i tako rešili problem jednom zauvek. A ovako, morali smo visoko da držimo
glavu i biti gospodin i dama. Na neki je način to bilo kao s gospođom Henrija
Lafajeta Duboza, samo što nije bilo njenog vikanja. Ipak, dogodilo se nešto
čudno, što nikad nisam shvatala: uprkos Atikusovim manama kao oca, građani su
ga te godine mirno ponovo izabrali da ih zastupa u državnoj upravi, kao i obično,
bez protivkandidata. Zaključila sam da su ljudi jednostavno čudni. Povukla sam
se od njih i nisam razmišljala o njima ako nisam baš morala.
A morala sam jednog dana u školi.
Jednom nedeljno imali smo čas na kom smo
razgovarali o savremenim zbivanjima. Svaki je učenik trebalo da iseče članak iz
novina, da nauči sadržaj i da ga iznese pred razredom. Time su se navodno
svladavala razna zla: stajanje pred razredom razvijalo je uspravno držanje;
kratki govori jačali su našu svest o jeziku; učenje savremenog događaja jačalo nam
je pamćenje; izdvajanje je u nama samo jačalo želju da se vratimo u grupu.
Zamisao je bila duboka, ali kao i obično, u Mejkombu
nije baš dobro funkcionisala. Kao prvo, malo je dece sa sela moglo doći do
novina, pa su o savremenim zbivanjima izveštavala uglavnom gradska deca, time
samo potvrđujući mišljenje onih sa sela da se gradskoj deci posvećuje najviše pažnje.
Ona seoska deca koja su uspela da se domognu novina obično su donela članke iz
nečega što su zvali Grit Pejper, a što je naša učiteljica, Mis Gejts, očigledno
prezirala. Ne znam zašto joj se nije sviđalo da neko nešto citira iz Grit Pejpera,
ali imalo je to neke veze sa sklonošću prema narodnoj muzici, biskvitima sa
sirupom za ručak, pripadnosti verskim sektama i pogrešnom izgovoru reči, a
država je plaćala učitelje da nas od toga oduče.
Uz sve to, većina dece nije znala šta je to savremeni
događaj. Mali Čak Litl, pravi stogodišnjak po poznavanju krava i njihovih
navika, već je napola pročitao priču o stricu Nečelu kada ga je Mis Gejts
prekinula: - Čarlse, to nije savremeno zbivanje. To je reklama.
Ali, Sesil Džejkobs je znao. Kada je na njega došao
red, stao je pred razred i rekao:
"Stari Hitler..."
- Adolf Hitler, Sesile, rekla je Mis Gejts. Nikad
nije ispravno nekoga zvati starim tim-i-tim.
- Da, gospođo, rekao je on. - Stari Adolf Hitler
proganja...
- Progoni, Sesile...
- Ne, Mis Gejts, ovde piše... i, uglavnom, stari
Adolf Hitler ganja Jevreje i stavlja ih u zatvore i oduzima im imovinu i ne pušta
ih iz zemlje i riba maloumne i...
- "Riba slaboumne?"
- Da, Mis Gejts. Valjda nisu dovoljno pametni da se
sami operu, sumnjam da kreten zna da se pere. U svakom slučaju, Hitler je pokrenuo
program da skupi i sve polu jevreje i želi da ih popiše za slučaj da žele da mu
izazovu neprilike i ja mislim da to nije dobro i to je moje savremeno dešavanje.
- Vrlo dobro, Sesile, rekla je Mis Gejts.
Sav zajapuren, Sesil se vratio na svoje mesto.
Neko iza je podigao ruku. - Kako on to može da
radi?
- Kako ko može šta da radi?, strpljivo je upitala
Mis Gejts.
- Mislim, kako Hitler može tako zatvarati ljude,
trebalo bi da ga vlast spreči, rekao je vlasnik podignute ruke.
- Hitler jeste vlast, rekla je Mis Gejts i odmah
iskoristila priliku da nastavu učini dinamičnom. Otišla je do table i napisala
DEMOKRATIJA, velikim slovima.
- "Demokratija", rekla je. Zna li iko
definiciju?
- To smo mi, rekao je neko.
Ja sam podigla ruku, setivši se starog političkog
slogana o kom mi je Atikus jednom pričao.
'- Ista prava za sve, nikome povlastice!, citirala
sam.
- Vrlo dobro, Džin Luizb, vrlo dobro,
nasmešila se Mis Gejts.
Ispred reči DEMOKRATIJA dopisala je MI SMO.
- Sad svi zajedno: Mi smo demokratija.
Ponovili smo rečenicu za njom. Onda je Mis Gejts
rekla: - Po tome se Amerika razlikuje od Nemačke. Mi imamo demokratiju, a Nemci
diktaturu. Dik-ta-tu-ru, ponovila je. Mi ovde ne verujemo u progone. Progoni su
posledica predrasuda. Pred-rasuda. Na svetu nema boljih ljudi od Jevreja i nije
mi jasno zašto se Hitler s tim ne slaže.
Neka radoznala duša u sredini učionice rekla je: -
Šta mislite, Mis Gejts, zašto oni ne vole Jevreje?
- Ne znam, Henri. Daju svoj doprinos svakom društvu
u kom žive i povrh svega su pobožni ljudi. Hitler pokušava da uništi religiju
pa ih možda zato ne voli.
Oglasio se Sesil. - Pa, ne znam pouzdano, rekao je,
ali valjda su oni menjači novca, ali to nije razlog da ih progone. Ipak su oni
belci, zar ne?
Mis Gejts je rekla: - Kad budeš išao u gimnaziju, Sesile,
naučićeš da Jevreje progone od početka istorije, čak su ih proterali iz vlastite
zemlje. To je jedna od najstrašnijih priča u istoriji. A sad je vreme za
aritmetiku.
S obzirom na to da nikad nisam volela aritmetiku,
ostatak časa gledala sam kroz prozor. Atikus se nikad nije mrštio osim kad bi
nam Elmer Daviš prenosio novosti o Hitleru. Atikus bi ugasio radio i rekao
"hmf!". Jednom sam ga pitala zašto ga Hitler živcira, a on je rekao:
- Zato što je manijak.
To nije dovoljno, razmišljala sam dok su ostali zbrajali
i oduzimali. Jedan manijak i milioni Nemaca. Zar ne bi bilo logično da oni
zatvore njega umesto da mu dopuštaju da on zatvara njih? Još nešto tu nije bilo
u redu — pitaću oca.
Pitala sam ga, i on je rekao da ne može da odgovori
jer ne zna odgovor.
- Ali, u redu je mrziti Hitlera?
- Nije, rekao je. Nije u redu nikoga mrzeti.
- Atikuse, rekla sam, ima tu nešto što ne razumem.
Mis Gejts je rekla da je to grozno, to što Hitler radi šta god hoće, sva se
zacrvenela...
- To me ne čudi.
- Ali...
- Da?
- Ništa, tata.
Otišla sam jer nisam bila sigurna da bih znala da objasnim Atikusu šta me muči, da uspem da stavim
u reči nešto što je bio samo osećaj.
Možda će Džem znati da mi odgovori. Džem je školske
stvari razumeo bolje nego Atikus.
Džem je bio iscrpljen nakon što je čitav dan nosio
vodu. Na podu pokraj njegovog kreveta bilo je najmanje dvanaest kora od banana,
a između njih prazna boca mleka.
- Zašto se prežderavaš?, upitala sam ga.
- Trener kaže da ako se ugojim dvanaest kila u roku
od sledeće dve godine mogu da igram, rekao je. A ovo je najbrži način.
- Samo ako ne povratiš, Džeme, rekla sam. Hoću nešto
da te pitam.
- Pitaj. Spustio je knjigu i ispružio noge.
- Mis Gejts je dobra, zar ne?
- Pa, jeste, rekao je Džem. Meni se sviđala kad sam
bio u njenom razredu.
- Jako mrzi Hitlera...
- Šta tome fali?
- Pa, danas je pričala o tome kako je pogrešno što
tako postupa sa Jevrejima. Džeme, nije u redu nikoga progoniti, zar nije tako?
Mislim, loše misliti o bilo kome?
- Ne, Skaut, naravno. Šta te muči?
- Pa, kad smo one večeri izlazili iz sudnice, Mis Gejts
je... silazila niz stepenice ispred nas,
ti je verovatno nisi primetio, i razgovarala je s Mis Stefani Kraford. Čula sam kako je rekla da je vreme da
ih neko nauči pameti, da su se razgoropadili i još malo pa će misliti da mogu s
nama stupati u brak. Džeme, kako neko može toliko mrzeti Hitlera, a istovremeno
tako ružno govoriti o našim, domaćim ljudima?
Džem se iznenada razbesnio. Skočio je s kreveta,
zgrabio me za kragnu i protresao.
- Nikad više ne želim čuti ništa o tom suđenju,
jesi li me čula? Jesi li me čula? Nikad mi ga više ne spominji. A sad odlazi!
Bila sam isuviše iznenađena da bih se rasplakala;
iskrala sam se iz Džemove sobe i tiho za sobom zatvorila vrata, da ga buka ne
bi ponovo razbesnela. Iznenada sam bila jako umorna i bio mi je potreban
Atikus. Bio je u dnevnoj sobi pa sam otišla kod njega i pokušala da mu sednem u
krilo.
Atikus se nasmešio. - Već si tako velika da ću morati
samo delimično da te držim.
Zagrlio me je. - Skaut, rekao je, ne daj da te Džem
oneraspoloži. Teško mu je ovih dana. Čuo sam vas.
Atikus je rekao da se Džem jako trudi da nešto
zaboravi, ali to zapravo samo privremeno odlaže, dok ne prođe dovoljno vremena.
Onda će moći da razmišlja o tome i analizira stvari. A kad ponovo bude u stanju
da razmišlja o tome, ponovo će biti onaj stari Džem.
27.
Stvari se jesu slegle, na neki način, kako je Atikus
i rekao.
Do sredine oktobra samo su se dve neobične stvari dogodile dvojici stanovnika
Mejkomba. Ne, zapravo tri, i nisu nas se direktno ticale — mislim, nas Finčijevih
— ali istovremeno na neki način i jesu.
Prvo je bilo to da se gospodin Bob Jul zaposlio i
dobio otkaz u razmaku od samo nekoliko dana, i verovatno postao jedinstven
slučaj tokom tridesetih godina dvadesetog veka: bio je jedini čovek koji je ikad
dobio otkaz iz WPA zbog lenosti. Valjda je kratka slava kod njega izazvala
još kraći napad marljivosti, ali zaposlenje mu je trajalo samo onoliko koliko i
zloglasnost: gospodin Jul bio je zaboravljen isto tako brzo kao i Tom Robinson.
Posle se redovno pojavljivao u kancelariji za socijalnu pomoć da preuzme ček, a
primao ga je bez zahvalnosti, neodređeno mrmljajući o tome kako gadovi koji
misle da upravljaju ovim gradom ne dopuštaju poštenom čoveku da radi.
Rut Džons, gospođa iz socijalne pomoći, rekla je da
je gospodin Jul otvoreno optužio Atikusa da mu je oteo posao. Toliko se
uzbudila da je otišla do Atikusove kancelarije i to mu ispričala.
Atikus joj je rekao da se ne uzbuđuje, da Bob Jul
zna gde je njegova kancelarija ako želi da razgovara o "preotetom"
poslu.
Druga stvar dogodila se sudiji Tejloru.
Sudija Tejlor nije nedeljom uveče odlazio u crkvu - to je radila gospođa
Taylor.
Sudija je uživao u satu samoće u svojoj velikoj
kući — sedeo bi u radnoj sobi i čitao dela Boba Tejlora (s kojim nije bio u
srodstvu, premda bi sudiji bilo drago da jeste). Jedne nedelje, dok je ronio po
raskošnim metaforama i kićenoj dikciji, pažnju mu je privuklo nekakvo
razdražujuće grebanje. "Tiho", rekao je En Tejlor, svojoj debeloj keruši. Onda je shvatio da u sobi
nema nikoga: grebanje je dopiralo sa zadnje strane kuće. Sudija je otišao na
zadnji trem da pusti En napolje i zatekao vrata već otvorena. Na uglu kuće video je
neku senku — to je bilo i jedino što je video od svog posetioca. Gospođa Tejlor
se vratila iz crkve i zatekla muža u stolici za ljuljanje, izgubljenog u delima
Boba Tejlora, s puškom u krilu.
Treća stvar dogodila se Helen Robinson, Tomovoj
udovici. Ako je gospodin Jul bio zaboravljen kao Tom Robinson, Tom Robinson je
bio zaboravljen kao Bu Redli. Ali, Toma nije zaboravio njegov bivši poslodavac.
Gospodin Link Diz je Helen dao posao. Nije mu u
stvari bila potrebna, ali je rekao da mu je zaista krivo što su stvari tako
ispale. Nikad nisam saznala ko se brinuo za decu dok je Helen radila.
Kalpurnija je rekla da je Helen stvarno teško jer
mora da ide obilaznicom od oko kilometar i po ne bi li izbegla kuću Julovih
koji su je gađali smećem kad je prvi put pokušala da prođe glavnim putem. Gospodin
Link Diz je vremenom primetio da Helen
ujutro dolazi na posao iz pogrešnog smera pa ju je prisilio da mu kaže razlog.
"Pustite, gospodine Diz, molim vas", preklinjala ga je Helen. "Đavola",
rekao je gospodin Link. Rekao joj je da tog poslepodneva svrati do njega u radnju
pre nego što pođe kući. Tako je i učinila, a gospodin Link je zatvorio prodavnicu, stavio šešir i otpratio Helen kući.
Išao je najkraćim putem, pokraj Julovih. Na povratku se zaustavio pred njihovim
ulazom.
"Jule!", povikao je. "Hej, Jule!"
Prozori, u kojima su se inače uvek videla dečja
lica, bili su prazni.
- "Znam da svi do jednog ležite na podu! Dobro
me poslušaj, Bobe Jul: čujem li još samo jednom od moje Helen da ne može da prolazi ovim putem, bićeš u zatvoru pre nego što
padne mrak!" Gospodin Link pljunuo je u prašinu i otišao kući.
Helen je sledećeg jutra otišla na posao glavnim
putem. Niko je ničim nije gađao, ali kad je prošla nekoliko metara od kuće
Julovih, osvrnula se i videla da gospodin Jul hoda za njom. Okrenula se i produžila, a gospodin Jul je ostao na
istoj udaljenosti sve dok nije došla do kuće gospodina Diza. Celim putem, rekla
je Helen, čula je tihi glas kako izgovara uvrede.
Prestrašena, nazvala je gospodina Linka radnju,
koja nije bila daleko od njegove kuće. Kad je gospodin Link izišao iz radnje,
video je gospodina Jula kako stoji naslonjen na ogradu.
Gospodin Jul je rekao: "Ne gledaj me, Link Diz,
kao da sam smeće. Nisam zaskočio tvoju..."
"Kao prvo, Jule, miči svoju smrdljivu guzicu s
mog imanja. Naslanjaš se na njega, a trenutno ne mogu sebi da pruštim novo
farbanje. Kao drugo, ostavi na miru moju kuvaricu jer ću te inače tužiti za
napad..."
"Nisam je ni dotakao, Dize, i ne pada mi na
pamet da se petljam ni sa kakvim crnčugama."
"Nije potrebno da je dotakneš, dovoljno je da
je uplašiš, a ako napad ne bude dovoljan, zakačiću te Zakonom o damama, zato mi
se miči s očiju! Ako misliš da ne govorim ozbiljno, samo pokušaj ponovo da joj
smetaš!“
Gospodin Jul je očigledno verovao da gospodin Link
misli ozbiljno, jer Helen posle toga više nije imala neprilika.
- Ne sviđa mi se to, Atikuse, nimalo mi se ne sviđa, komentarisala
je tetka Aleksandra. Čini se da je taj čovek opsednut svima koji su bili
upleteni u ono suđenje. Znam kako ljudi poput njega teško zaboravljaju, ali mi
nije jasno zašto se uopšte ljuti — pa pobedio je na sudu, zar nije tako?
- Mislim da ja razumem, rekao je Atikus. Moglo bi
to da bude zbog toga što on u dubini duše zna da vrlo malo ljudi u Mejkombu zaista
veruje u njegovu i Mejelinu priču. Mislio je da će ispasti junak, a sve što je
dobio bilo je: dobro, osudićemo tog crnca, ali se ti samo lepo vrati na svoju
deponiju. Zakačio se s gotovo svima u gradu, sad bi već trebalo da bude
zadovoljan. Smiriće se kad se promeni vreme.
- Ali, zašto bi pokušao da provali u kuću Džona Tejlora?
Očigledno nije znao da je Džon kod kuće, inače ne bi ni pokušavao.
Nedeljom se kod Džona vidi samo svetlo na prednjem
tremu i
pozadi u radnoj sobi...
- Ne možeš znati da li je Bob Jul rasekao onu
mrežu, ne možeš da znaš ko je to učinio, rekao je Atikus. Ali, mogu da nagađami.
Ja sam dokazao da je lažov, ali Džon je od njega napravio budalu. Sve vreme dok
je Jul svedočio nisam se usudio da pogledam Džona da ne bih prasnuo u smeh. Džon
ga je gledao kao da je tronogo pile koje se izleglo iz četvrtastog jajeta.
Nemoj mi reći da sudije ne pokušavaju da utiču na porotu, smejao se Atikus.
Do kraja oktobra naši su se životi pretvorili i
uobičajenu rutinu škole, igre i učenja. Džem kao da je zaboravio ono što je
želeo da zaboravi, a naši saučenici velikodušno su nam dopustili da zaboravimo
ekscentričnost našeg oca.
Sesil Džejkobs me jednom pitao da li je Atikus
radikal. Kad sam pitala Atikusa, njemu je to bilo toliko smešno da mi je
zasmetalo, ali on je rekao da se ne smeje meni.
Rekao je: - Reci Sesilu da sam radikal otprilike
koliko i Katon Tom Heflin.*
*Cotton Tom Heflin — krajnje konzervativni
republikanski senator poznat kao rasist, protivnik ravnopravnosti žena i
katolika, zakona o zabrani rada dece itd. (prev.)
Tetki Aleksandri je sjajno išlo. Mis Modi je, čini
se, ućutkala čitav misionarski kružok jednim udarcem jer je
tetka Aleksandra opet bila glavna. Njene su zakuske postale još slasnije. Ja
sam naučila još o životu jadnih Mruna slušajući gospođu Merveder: do te mere
nisu imali osećaj za porodicu da je celo pleme bilo jedna velika porodica. Dete je imalo
onoliko očeva koliko je u zajednici bilo muškaraca i onoliko majki koliko je
bilo žena.
Džej Grejms Everet davao je sve od sebe da to promeni,
a naše su mu molitve bile preko potrebne.
Mejkomb se vratio na staro. Bio je isti kao prošle
i pretprošle godine, uz dve male promene. Prvo, ljudi su iz izloga i automobila
sklonili nalepnice na kojima je pisalo NRA — MI SMO ZA. Pitala sam Atticusa
zašto, a on je rekao da je Zakon o nacionalnom oporavku mrtav. Ja sam pitala ko
ga je ubio, a on je rekao devet staraca.
Druga promena u Mejkombu u odnosu na prošlu godinu
nije bila od nacionalnog značaja. Dotad je Noć veštica u Mejkombu bio potpuno
neorganizovan. Svako dete je radilo šta
je htelo, uz pomoć druge dece ako je nešto trebalo da se pomeri, recimo da se
stave laka kola na krov staje. Ali, roditelji su zaključili da se prethodne
godine preteralo kad se poremetio mir Mis Tuti i Mis Fruti.
Mis Tuti i Aim Fruti Barber bile su usedelice, sestre koje su živele zajedno u jedinoj kući u Mejkombu koja je mogla da se pohvali da ima podrum. Govorkalo se da su republikanke jer su 1911. godine došle iz Klentona u Alabami. Njihove navike su nama bile čudne i nikome nije bilo jasno šta će im podrum, ali one su ga želele i tražile da im ga iskopaju, a onda su ostatak života provodile terajući decu iz njega.
Mis Tuti i Mis Fruti (zapravo su se zvale Sara i Frensis)
nisu se samo ponašale kao Jenkijevke, nego su obe bile i gluve. Mis Tuti je to
poricala i živela u svetu tišine, a Mis Fruti, koja nije želela ništa da
propusti, imala je trubu za sluh tako veliku da je Džem tvrdio kako je to
zvučnik jedne od onih Viktrola.
Imajući na umu to i Noć veštica, neka su nevaljala
deca pričekala da gospođice Barber zaspu; onda su ušli u njihovu dnevnu sobu
(niko osim Redlijevih nije noću zaključavao vrata) i odneli sav nameštaj u
podrum.
Poričem da sam ja s nečim takvim imala posla.
- Čula sam ih!, bio je povik koji je sledećeg jutra
probudio komšije gospođica Barber. Čula sam kako su dovezli
kamion do ulaza! Strašno su lupali. A sad su već sigurno u Nju Orleansu!
Mis Tuti je bila uverena da su putujući trgovci
koji su trgovali krznom i dva dana pre prošli kroz grad odneli njihov nameštaj.
- Bili su tamnoputi, rekla je. Sirijci.
Pozvali su gospodina Heka Tejta. On je pregledao
teren i rekao da je to što se njega tiče lokalni posao. Mis Fruti je rekla da
bi prepoznala glas iz Mejkomba, a sinoć u salonu nije bilo mejkombskih glasova
— kotrljali su slovo "r". Za nalaženje njihovog nameštaja treba
upotrebiti barem lovačke pse. Mis Tuti je insistirala pa je gospodin Tejt morao
da se odveze petnaestak kilometara da okupi pse i postavi ih na trag.
Gospodin Tejt ih je odveo do prednjeg stepeništa
kuće gospođica Barber, ali oni su samo otrčali iza kuće i zavijali prema
vratima podruma. Kad se to ponovilo tri puta, gospodin Tejt je napokon pogodio
istinu.
Od podneva toga dana u Mejkombu nijedno dete nije
hodalo boso i niko se nije izuo dok psi nisu vraćeni kući.
I tako su gospođe odlučile da će ove godine biti
drukčije. Otvoriće dvoranu u gimnaziji, održaće se svečanost za odrasle; zagrizanje
jabuka, izvlačenje šećerne pene i kačenje repa na magarca za decu. Osim toga,
dodeliće se nagrada od dvadeset pet centi za najbolji kostim ako ga je napravio
onaj ko ga nosi.
Džem i ja smo stenjali, ne zato što smo ikad išta uradili,
nego zbog čistog principa. Džem je smatrao da je ionako prestar za Noć veštica i
rekao je da ni mrtav ne bi otišao u gimnaziju zbog nečeg takvog. Ali dobro,
pomislila sam, povesće me Atikus. Međutim, uskoro sam saznala da ću im biti
potrebna na pozornici te večeri. Gospoda Grejs Merveder napisala je originalan igrokaz
koji se zvao: „Okrug Mejkomb: adastraper aspera“, a ja ću biti šunka. Smatrala
je, naime, da bi bilo divno kad bi neka deca bila obučena tako da predstavljaju
prehrabene proizvode okruga. Sesil Džejkobs će biti krava, Agnez Bun boranija, treće dete kikiriki i tako redom dok
nisu presušili mašta gospođe Merveder i broj dostupne dece.
Jedini nam je posao, koliko sam uspela da shvatim
nakon dve probe, bio da uđemo s leve strane pozornice kad nas gospođa Merveder
(koja nije bila samo autorka, nego i voditeljka) prozove. Ja sam trebala da uđem
kad kaže: "Svinjetina." Onda će okupljeno društvo u velikom finalu pevati
"Okruže Mejkomb, okruže Mejkomb, uvek verni bićemo ti mi", a gospođa Merveder
će se popeti na pozornicu noseći državnu zastavu.
Moj kostim nije bio naročit problem. Gospođa Krenšou,
mesna krojačica, bila je maštovita kao i gospođa Merveder. Uzela je žicu i
savila je u oblik dimljene šunke. To je presvukla smeđom tkaninom i oslikala da
liči na original. Morala sam da se sagnem, a onda bi mi neko tu napravu stavio
preko glave.
Dosezala mi je gotovo do kolena. Gospođa Krenšou mi
je velikodušno ostavila dva otvora za oči. Dobro je obavila posao: Džem je
rekao da izgledam tačno kao šunka s nogama. Ali, imalo je to nekoliko nedostataka:
bilo je vruće i tesno; ako me zasvrbi nos, ne bih mogla da ga počešem, i kad
sam jednom bila unutra, nisam mogla sama da izađem.
Kad je došla Noć veštica, mislila sam da će cela
porodica da se okupi i gleda me, ali čekalo me razočaranje. Atikus je rekao što
je taktičnije mogao da jednostavno te večeri ne bi mogao da podnese nikakvu
predstavu, potpuno je iscrpljen. Bio je čitave nedelje u Montgomeriju i vratio
se tek tog poslepodneva. Rekao je da će me sigurno Džem otpratiti ako ga
zamolim. Tetka Aleksandra je rekla da jednostavno mora rano na spavanje, da je čitavo
popodne ukrašavala pozornicu i umorna je...
Prekinula se usred rečenice. Zatvorila je usta,
opet ih otvorila da nešto kaže, ali reči nisu dolazile.
- Šta je tetka?, upitala sam.
- Ma, ništa, ništa, rekla je, odjednom sam se sva
naježila.
Odbacila je misao koja ju je tako uznemirila i
predložila da održim poslednju probu pred njima u dnevnoj sobi. I tako me Džem strpao
u moj kostim, stao na vrata i povikao: "Svinjetina!" upravo onako kako
bi to učinila i gospođa Merveder; ja sam ušla. Atticus i teta Alexandra bili su
oduševljeni.
Ponovila sam sve to za Kalpurniju u kuhinji i ona
je rekla da sam sjajna. Htela sam da odem preko i pokažem Mis Modi, ali Džem je
rekao da će ona verovatno ionako biti na predstavi.
Posle toga mi nije bilo važno hoće li doći ili ne. Džem
je rekao da će me povesti.
28.
Bilo je neobično toplo za poslednji dan oktobra.
Nisu nam čak bile potrebne ni jakne. Vetar je duvao sve jače i Džem je rekao da
bi moglo i da počne da pada kiša pre nego
što se vratimo kući.
Nije bilo mesečine.
Ulična svetiljka na uglu bacala je oštru senku na
kuću Redlijevih. Čula sam kako se Džem tiho smeje. - Kladim se da im večeras
niko neće smetati, rekao je.
Džem je nosio moj kostim, što je bilo prilično
nespretno jer ga je bilo teško držati. Smatrala sam da je vrlo galantno od
njega što to radi.
- Ali, mesto je zastrašujuće, zar ne?, rekla sam.
Bu nikome ne misli ništa loše, ali ipak mi je drago što si sa mnom.
Pa znaš da te Atikus ne bi pustio da sama ideš do
škole, rekao je Džem.
- Ne znam zašto ne bi, samo moram da skrenem za
ugao i da pređem dvorište.
- Dvorište je preveliko da bi ga devojčice noću
same prelazile, zadirkivao me Džem. Zar se ne bojiš duhova?
Nasmejali smo se.
- Duhovi, vruće pare, inkantacije, tajni znakovi i
sve to, rekao je Džem. Anđele svetli,
životu u smrti, makni se s puta, ne isisavaj mi dah.
- Daj prestani, rekla sam.
Bili smo pred kućom Redlijevih. Džem je rekao: - Bu
sto posto nije kod kuće. Slušaj.
Visoko iznad nas u mraku usamljena ptica rugalica
je izvodila čitav svoj repertoar, u blaženom neznanju na čijem stablu sedi — izvodila
je sve, od oštrog "ki-ki" suncokretove ptice preko kvakanja sojke do
žalopojke.
Zašli smo za ugao i ja sam se spotakla na koren
koji je izbio na pločniku. Jem je pokušao da mi pomogne, ali jedino što je
postigao bilo je da baci moj kostim u prašinu. Ipak, nisam pala i uskoro smo krenuli
dalje. Skrenuli smo s ulice i ušli u školsko dvorište. Tu je bio mrkli mrak.
- Kako znaš gde smo, Džeme? upitala sam kad smo
prešli nekoliko koraka.
- Znam da smo pod velikim hrastom jer je ovde hladnije.
Pazi da se opet ne spotakneš.
Usporili smo korak i opipavali put kako se ne bismo
zabubali u neko stablo. Ono pod kojim smo prošli bio je prastari hrast tako
debeo da dvoje dece nisu mogli da ga obgrle. Bio je daleko od učitelja, špijuna
i radoznalih suseda: bio je blizu imanja Redlijevih, ali Redlijevi nisu bili
radoznali. Deo zemlje ispod njega bio je jako zbijen od čestih tučnjava i
tajnog igranja karata. Svetla gimnazijske dvorane blještala su u daljini, ali
samo su nas još više zaslepila.
- Ne gledaj napred, Skaut, rekao je Džem. Gledaj u zemlju
pa nećeš pasti.
- Trebalo je da poneseš bateriju, Džeme.
- Nisam znao da će biti ovako mračno. Nisam to
očekivao. Oblačno je, zato je tako. Ali, neće još kiša.
Neko nas je zaskočio.
- Svemogući Bože!, povikao je Džem.
Lica nam je osvetlio krug svetlosti, a iza njega je
Sesil Džejkobs oduševljeno poskakivao.
- Ha! Jesam vas!, vikao je. I mislio sam
da ćete doći ovuda!
- Šta tu radiš sam? Zar se ne bojiš Bu Redlija?
Sesil se lepo odvezao pred školu s roditeljima, a
kad nas nije video, došao je dovde jer je znao da ćemo doći. Jedino je mislio
da će gospodin Finč biti s nama.
- Pa, ovo nam je odmah iza ugla, rekao je Džem. Koga
bi bilo strah da ode iza ugla? Ali, morali smo priznati da je Sesil to dobro
izveo.
Stvarno nas je uplašio i sad je imao pravo da o
tome priča po celoj školi.
- Čuj, rekla sam, zar ti večeras nisi krava? Gde ti
je kostim?
- Eno ga iza pozornice, rekao je. Gospođa Merveder
kaže da predstava još neće početi. Možeš i svoj ostaviti pokraj mog, Skaut, obući
ćemo ih kad i ostali.
Džem je smatrao da je to odlična ideja. Takođe je
smatrao da je dobro što ćemo Sesil i ja biti zajedno. Tako će on moći da se
druži sa svojim vršnjacima.
Kad smo došli u dvoranu, videli smo da se okupio
čitav grad osim Atikusa i gospođa koje su se umorile uređujući pozornicu kao i
uobičajenih izopštenika i usamljenika. Činilo se da je tu čitav okrug:
predvorje je bilo puno nalickanih seljaka. Gimnazija je imala široko predvorje
u prizemlju pa su se ljudi šetali pokraj štandova koji su bili postavljeni za
ovu priliku.
- Oh, Džeme, zaboravila sam novac, uzdahnula sam
kad sam ih videla.
- Ali Atikus nije, rekao je Džem. Evo ti trideset
centi, moći ćeš da radiš šest različitih stvari. Vidimo se posle.
- Dobro, rekla sam, zadovoljna sa svojih trideset
centi i Sesilovim društvom. Otišla sam s Sesilom do prednjeg dela dvorane, pa kroz
vrata sa strane i na brzinu se oslobodila svog kostima jer je gospođa Merveder
stajala pred prvim redom i u poslednjem trenutku menjala tekst.
- Koliko imaš para?, upitala sam Sesila.
I on je imao
trideset centi, pa smo bili jednaki. Prvih pet centi smo profućkali na Kuću strave
koja nas nimalo nije uplašila: ušli smo u zamračenu učionicu sedmog razreda a
vodio nas je trenutni duh pa nam govorio da dodirujemo neke predmete koji su
tobože bili delovi ljudskog tijela. “Evo njegovih očiju“, rekao je kad smo
dotaknuli dve oguljene bobice grožđa na tanjiriću. “Evo mu ga srce“, a na tom
tanjiru je bila sirova jetra. “Ovo su mu creva“ — dotakli smo hladne špagete.
Sesil i ja posetili smo nekoliko štandova. Oboje
smo kupili domaće bombone gospođe Tejlor. Ja sam htela zagrizati jabuke, ali Sesil
je rekao da to nije higijenski. Majka mu je rekla da bi mogao nečim da se
zarazi kad svi guraju glavu u istu kadu.
- Ali, sad u gradu ne vlada nikakva
zaraza, bunila sam se.
Ali, Sesilova majka je rekla da nije higijenski jesti
posle drugih ljudi. Posle sam pitala tetku Aleksandru o tome i ona je rekla da
su ljudi koji tako misle obično umišljeni. Upravo smo hteli da kupimo šećernu
vunu kad su nam kuriri gospođe Merveder rekli da je vreme da odemo iza
pozornice i pripremimo se. Dvorana se sve više punila; orkestar Mejkombske gimnazije
okupio se ispred pozornice; reflektori su bili upaljeni, a crvene plišane zavese
tresle su se od strke iza njih.
Iza pozornice uzani hodnik bio je pretrpan: odrasli
s trorogim šeširima sopstvene izrade, konfederacijskim kapama, šeširima iz Špansko-američkog rata i kacigama iz Svetskog rata.
Deca maskirana u razne prehrambene proizvode okupila su
se u jednom ćošku pod malim prozorom.
- Neko mi je zdrobio kostim, očajno sam povikala.
Gospođa Merveder je dojurila do mene, popravila
žice i gurnula me pod kostim.
- Je li sve u redu tamo unutra, Skaut, upitao me Sesil.
Zvučiš kao da govoriš iz daljine, kao da si na drugom kraju hodnika.
- Ni ti ne zvučiš kao da si blizu, odgovorila sam.
Orkestar je odsvirao himnu — čuli smo kako je
publika ustala. Onda su se oglasili bubnjevi. Gospođa Merveder je rekla: “Okrug
Maycomb: ad astra per aspera.“ Opet se oglasio bas bubanj. "To
znači", rekla je gospođa Merveder, prevodeći za one sa sela, "iz
blata do zvezda."
I dodala, po mom mišljenju nepotrebno:
"Predstava."
- Sigurno ne bi znali šta je da im nije rekla,
šapnuo je Sesil, ali su ga odmah utišali.
- Čitav grad to zna, šapnula sam.
- Ali, došli su ljudi sa sela, rekao je Sesil.
- Tišina tamo, rekao je neki muškarac pa smo
umukli.
Bas bubanj oglasio bi se nakon svake rečenice koju
bi izgovorila gospođa Merveder. Tugaljivim je glasom pripovedala o tome kako je
okrug Mejkomb stariji od države, kako je bio u Misisipiju i na teritoriji
Alabame, da je prvi čovek koji je kročio nogom u devičanske šume bio pra stric u
petom kolenu ostavinskog sudije i kako se o njemu posle toga više nikad ništa nije
čulo. Onda je došao neustrašivi pukovnik Mejkomb, prema kom je okrug i dobio
ime. Endrju Džekson mu je dao velika ovlašćenja pa su neopravdano samopouzdanje
i loš osećaj za orijentaciju pukovnika Mejkomba odveli u nevolje sve koji su
jahali s njim u bitke protiv Krik Indijanaca. Pukovnik Mejkomb uporno se borio
da područje postane bezopasno za demokratiju, ali prva mu je kampanja
bila i poslednja. Zapoveđeno mu je da ide na jug.
Nakon što se posavetovao s nekim stablom da prema
lišajevima vidi s koje je strane jug i nakon što nije hteo da trpi drskost
podređenih koji su hteli da ga isprave, pukovnik Mejkomb krenuo je da iskoreni
neprijatelje i poveo je svoje čete tako daleko na severozapad, u devičansku
šumu, da su na kraju morali da ga spašavaju doseljenici koji su se probijali
prema unutrašnjosti.
Gospođa Merveder pola sata je opisivala poduhvate
pukovnika Mejkomba.
Ja sam otkrila da mogu da uvučem kolena pod kostim ako
ih malo savijem i tako manje-više sedim.
Sela sam, slušala naklapanje gospođe Merveder i
udaranje bubnja i nakon nekog vremena zaspala.
Posle su rekli da se gospođa Merveder sva dala u izvođenje
velikog finala, da je objavila: "Svi-njetina!", samopouzdana nakon što
su se borovi i boranija pojavili kad su prozvani. Pričekala je nekoliko sekundi
i ponovno povikala: "Svi-njetina!" Kako mene i dalje nije bilo, odsečno
je povikala: "Svinjetina!"
Valjda sam je čula u snu ili me probudio orkestar
koji je svirao Diksi, ali izabrala sam da uđem upravo kad se gospoda Merveder
pobedonosno popela na pozornicu noseći zastavu. Pogrešno je reći da sam tako
izabrala — samo sam htela da stignem ostale.
Posle su mi rekli da je sudija Tejlor izišao iz
dvorane i tamo stajao smejući se toliko i udarajući po butinama da mu je gospođa
Tejlor na kraju donela čašu vode.
Činilo se da je gospođa Merveder postigla veliki uspeh,
svi su joj aplaudirali, ali dočepala me se iza pozornice i rekla mi da sam joj upropastila
predstavu. Bilo mi je neprijatno, ali kad je Džem došao po mene, bio je pun saosjećanja.
Rekao je da sa svog mesta i nije dobro video moj kostim. Ne znam kako je uprkos
kostimu znao da nisam baš srećna, ali rekao mi je da sam bila dobra. Samo sam
malo zakasnila, ništa drugo.
Džem je postao gotovo podjednako spretan kao Atikus
da ti pomogne da se osećaš dobro kad se osećaš loše. Gotovo - jer čak ni Džem
nije mogao da me nagovori da prođem kroz gomilu pa je pristao da pričeka iza
pozornice sa mnom dok se publika ne raziđe.
- Hoćeš da ga skinemo, Skaut?, upitao me.
- Ne, neka ostane, rekla sam. Tako sam bolje mogla da
prikrijem sramotu.
- Hoćete li da vas povezemo kući?, upitao je neko.
- Ne, hvala, gospodine, čula sam kako Džem kaže.
Blizu nam je.
- Čuvajte se duhova, rekao je glas. Ili još bolje,
recite duhovima da se pričuvaju Skaut.
- Sad više nema mnogo ljudi, rekao mi je Džem.
Idemo.
Prošli smo kroz dvoranu i hodnik pa niz stepenice.
I dalje je bilo vrlo mračno. Preostali automobili bili su parkirani s druge
strane zgrade i njihova nam svetla nisu mnogo pomagala.
Da neko od njih ide u našem smeru, bolje bismo
videli, rekao je Džem.
- Dođi,Skaut, daj da te pridržim. Mogla bi da izgubiš
ravnotežu.
- Dobro vidim.
- Da, ali mogla bi da izgubiš ravnotežu.
Osetila
sam laki pritisak na glavi i zaključila da je valjda Džem uhvatio taj deo
šunke.
– Držiš me?
- Aha.
Krenuli smo preko crnog školskog dvorišta,
napinjući se da vidimo sopstvena stopala.
- Džeme, rekla sam, zaboravila sam
cipele. Ostale su iza pozornice.
- Onda idemo po njih.
Ali, kad smo se okrenuli, svetla
u dvorani su se ugasila.
- Možeš da ih uzmeš sutra, rekao je.
- Ali sutra je nedelja, pobunila sam se dok me Džem
okretao u pravcu kuće.
- Možeš da zamoliš čistača da te pusti unutra...
Skaut?
"Hm?"
- Ništa.
Džem odavno to nije uradio. Pitala sam se o čemu
razmišlja. Reći će mi kad bude hteo, verovatno kad stignemo kući. Osetila sam kako pritiska vrh moga kostima — činilo mi se
prejako. Zatresla sam glavom. Džeme, ne moraš me...
- Budi malo mirna, Skaut, rekao je i štipnuo me.
Nastavili smo u tišini.
- Prošao je minut, rekla sam. O čemu razmišljaš?
Okrenula sam se da ga pogledam, ali jedva sam nazirala
njegove obrise.
- Učinilo mi se da sam nešto čuo, rekao je.
Pričekaj trenutak.
Zaustavili smo se.
- Čuješ li išta?, upitao me.
- Ne.
Nismo prešli ni pet koraka, a on me opet naterao da
stanem.
- Džeme, jel' ti to mene pokušavaš da uplašiš? Pa
znaš da sam prestara... –
- Tišina!, rekao je i tad sam znala da se ne šali.
Noć je bila mirna. Čula sam njegov dah pokraj sebe.
Povremeno bi zaduvao vetar i udario mi u gole noge, ali samo je to ostalo od najavljene
vetrovite noći. Bila je to tišina kakva nastupi pred oluju. Osluškivali smo.
- Čula sam nekog starog psa, rekla sam.
- Nije to, odgovorio je Džem. Čujem ga kad hodamo,
ali kad stanemo, ništa ne čujem.
- Valjda čuješ šuškanje mog kostima. Ma samo te
opterećuje što je Noć veštica...
Rekla sam to više da bih uverila sebe nego Džema,
jer stvarno, kad smo krenuli, čula sam ono o čemu je govorio. I to nije bio moj
kostim.
- Ma to je samo Sesil, rekao je Džem. Neće nas
ponovno nasamariti. Ne dozvolimo mu da pomisli kako se žurimo.
Sasvim smo usporili. Pitala sam Džema kako bi Sesil
mogao da nas sledi u mraku — zar se ne bi zakucao u nas?
- Ja te vidim, Skaut, rekao je Džem.
- Kako? Ja tebe ne vidim.
Vide ti se bele crte na šunki. Gospođa Krenšou ih
je naslikala onom sjajnom bojom kako bi se videle pod reflektorima. Vidim te
prilično dobro, pa te verovatno i Sesil vidi dovoljno dobro da zadrži razmak.
Odlučila sam da pokažem Sesilu kako znamo da je iza
nas i da smo spremni. Sesil Džejkobs je velika mokra ko-koš-ka!, povikala sam iznenada
i okrenula se. Zaustavili smo se. Nije se čulo ništa osim jeke mog glasa koji
se odbijao o školski zid.
- Ja ću ga, rekao je Džem. "He-ejl" Hej-e
hej-e, odgovorio je školski zid.
Nije ličilo na Sesila da se toliko dugo suzdržava.
Kad bi jednom izveo neku šalu, ponavljao bi je do besvesti. Dosad je već
trebalo da nas zaskoči. Džem mi je opet dao znak da stanem.
Tiho je rekao: - Skaut, možeš li da skineš kostim?
- Mislim da mogu, ali ispod njega nemam baš garderobe.
- Ja imam tvoju haljinu.
- Ne mogu da je obučem u mraku.
- Dobro, rekao je, nema veze.
- Džeme, zar se bojiš?
- Ne. Mislim da smo već gotovo došli do hrasta.
Onda još nekoliko koraka i bićemo na asfaltu. Tad ćemo videti ulična svetla.
Džem je govorio bezizražajno i sporo. Pitala sam se
koliko dugo će se pretvarati da misli kako je Sesil za nama.
- Šta misliš, da li bi trebalo da zapevamo, Džeme?
- Ne. Budi vrlo tiha, Skaut.
Nismo ubrzali korak. Džem je znao isto tako dobro
kao i ja da je teško brzo hodati a da ne udariš palac, ne spotakneš se o kamen ili
nešto slično, a ja sam bila bosa. Možda je to vetar šumeo u krošnjama. Ali, vetra
nije bilo, a ni stabala, osim velikog hrasta.
Naš jpratilac je vukao noge kao da ima teške
cipele. Ko god da je bio, nosio je debele pamučne pantalone — zvuk za koji sam
pomislila da je šuštanje krošanji bio je u stvari trljanje
pamuka o pamuk sa svakim korakom.
Osetila sam da je pesak hladan pod mojim stopalima
i znala sam da smo blizu velikog hrasta. Džem mi je pritisnuo glavu. Zastali
smo i osluškivali.
Ovaj put sporonogi nije stao kad i mi. Pantalone su
mu i dalje šuškale. Onda su prestale. Trčao je, trčao prema nama, i to ne dečjim korakom.
- Trči, Skaut! Trči! Trči!, vrisnuo
je Džem.
Napravila sam jedan divovski korak i izgubila
ravnotežu. Ruke su mi bile beskorisne, a bio je mrak.
- Džeme, Džeme, pomozi mi, Džeme!
Nešto je zdrobilo žicu oko mene. Metal se pritisnuo
uz metal i ja sam pala na zemlju i otkotrljala sam dokle je išlo, pokušavajući
da se oslobodim žicanog zatvora. Iz blizine su dopirali zvuci natezanja i
udaranja, zvuci cipela i tela koje grebe zemlju i korenje. Neko se dokotrljao
do mene i ja sam opipala Džema. Ustao je munjevitom brzinom i povukao me za
sobom, ali iako su mi glava i ramena bili slobodni, bila sam tako zapletena da
nismo daleko stigli.
Došli smo gotovo do asfalta kad je Džem sklonio
ruku; osetila sam kako pada unazad na zemlju. Opet natezanje, a onda tup zvuk lomljenja
i Jemov vrisak. Potrčala sam u smeru Džemovog i zaletela se u mlohav muški
trbuh. Vlasnik je dahnuo "uf!" i pokušao da me uhvati za ruke, ali
bile su stisnute pod žicom. Trbuh mu je bio mekan, ali ruke kao da su bile od
čelika. Polako me gušio. Nisam mogla da se pomerim. Iznenada me povukao za
sobom unazad i pao na zemlju, zamalo srušivši i mene. Pomislila sam da je Džem
uspeo da ustane.
Ponekad čoveku mozak radi vrlo sporo. Zapanjena,
ostala sam da stojim kao prava glupača. Zvuci natezanja su nestajali; neko je
zakrkljao i onda je opet vladala tišina. To jest, bilo je tiho osim što je neki
muškarac teško disao, teško disao i posrtao. Pomislila sam da je otišao do
hrasta i naslonio se na njega. Jako se zakašljao, strašnim, dubokim kašljem.
- Džeme?
Nije bilo odgovora osim muškarčeva teškog disanja.
- Džeme?
Džem nije odgovarao.
Muškarac je počeo da se kreće kao da nešto traži.
Čula sam kako stenje i nešto teško vuče po tlu. Postupno mi je sinulo da nas je
sad četvoro pod hrastom.
- Atikuse?
Muškarac je teškim i neravnomjernim korakom hodao
prema drumu. Otišla sam do mesta gde sam mislila da je bio i opipavala tlo nožnim
prstima. Nekoga sam dotakla.
- Džeme?
Prstima sam dotakla pantalone, kopču remena, dugme,
nešto što nisam mogla da prepoznam, kragnu i lice. Neobrijana brada pokazala mi
je da to nije Džem. Osetila sam zadah ustajalog viskija.
Krenula sam u smeru u kojem sam mislila da je drum.
Nisam bila sigurna jer su me toliko puta okretali. Ali, našla sam je i
pogledala uličnu svetiljku. Neki čovek je prolazio ispod nje. Hodao je stakato
koracima, kako hoda neko ko nosi nešto veoma teško. Zalazio je za ugao. Nosio je
Džema. Džemu je ruka visila pod čudnim uglom. Dok sam ja stigla do ugla,
muškarac je već bio u našem dvorištu.
Svetlo na ulaznim vratima na trenutak je uokvirilo Atikusa;
onda je potrčao niz stepenice pa su on i onaj čovek zajedno uneli Džema u kuću.
Bila sam na ulaznim vratima dok su oni išli niz hodnik. Tetka Aleksandra mi je trčala u susret.
- Zovi dr Rejnoldsa!, začuo se Atikusov oštri
glas iz Džemove sobe.
- Gde je Skaut?
- Tu je!, povikala je tetka Aleksandra i povukla me
za sobom do telefona. Zabrinuto me opipavala.
- Sa mnom je sve u redu, tetka, rekla sam, biće bolje
da nazoveš.
Podigla je slušalicu i rekla: - Edna Mej, brzo mi
daj dr Rejnoldsa!
- Agnez, je li ti otac kod kuće? O Bože, a gde je?
Molim te, reci mu da dođe ovamo čim se vrati. Molim te, hitno je.
Tetka Alexandra nije morala da se predstavlja —
ljudi u Mejkombu poznavali su glasove meštana.
Atikus je izišao iz Džemove sobe. Čim je tetka
Aleksandra prekinula vezu, Atikus je uzeo slušalicu. Povukao je kuku a onda
rekao:
- Edna Mej, molim te, daj mi šerifa! Hek! Atikus
Finč. Neko mi je napao decu, Džem je povređen. Između kuće i škole. Ne mogu da ostavim sina. Molim te požuri i vidi je li još tamo. Sumnjam da ćeš ga sada
naći, ali ako ga nađeš, hteo bih da ga vidim. Sad moram da idem. Hvala ti, Hek.
- Atikuse, je li Džem mrtav?
- Ne Skaut. Pobrini se za nju, sestro, rekao je i
otišao niz hodnik.
Tetki Aleksandri su drhtali prsti dok je odmotavala
tkaninu i žicu.
- Je li s tobom sve u redu, mila?, stalno je
ponavljala dok me oslobađala.
Laknulo mi je kad mi je skinula kostim. Ruke su mi
već utrnule, a posvuda sam imala male šestougaone otiske. Protrljala sam ih pa
je bilo bolje.
- Tetka, je li Džem mrtav?
- Ne - ne, dušo, onesvestio se. Nećemo znati
koliko je ozbiljno povređen dok ne dođe dr Rejnolds. Džin Luiz, šta se
dogodilo?
- Ne znam.
Nije bila uporna. Donela mi je nešto da obučem, i
da sam tad mislila o tome, nikad joj ne bih dozvolila da zaboravi: onako rastresena,
tetka mi je doniela moj kombinezon. - Navuci ga, dušo, rekla je, pružajući mi
komad odeće koji je najviše prezirala. Požurila je u Džemovu sobu, a onda se
vratila u hodnik. Malo me potapšala, pa se opet vratila u Džemovu sobu.
Pred kućom se zaustavio automobil. Korak dr Rejnoldsa
poznavala sam gotovo podjednako dobro kao očev. On je Džema i mene doneo na
svet i pomagao nam da prođemo kroz sve moguće i nemoguće dečje bolesti,
uključujući događaj kad je Džem pao iz kućice na stablu.
Uvek nam je bio prijatelj.
Dr Rejnolds je rekao da bi stvari bile drugačije da
smo bili skloni čirevima, ali ja to nisam verovala.
Ušao je i rekao: - Dragi Bože. Krenuo je prema meni
i rekao: Ti si još na nogama, pa je promenio smer. Poznavao je sve sobe u kući.
Znao je i to da ako sam ja u lošem stanju onda je to sigurno i Džem.
Nakon deset večnosti dr Rejnolds se vratio.
- Je li Džem mrtav?, pitala sam.
- Daleko od toga, rekao je i čučnuo pokraj mene. Ima
kvrgu na glavi baš kao i ti, i slomljena mu je ruka. Skaut, pogledaj ovamo —
ne, ne okreći glavu, samo oči. A sad pogledaj ovamo. Ima gadan prelom, koliko
sad mogu da vidim, u laktu. Kao da je neko pokušao da mu iščupa ruku... sad
pogledaj u mene.
- Onda nije mrtav?
- Ne-e! Dr Rejnolds se uspravio. Večeras ne možemo
bogzna šta da uradimo, rekao je, osim da ga smestimo što udobnije. Moraćemo da mu
slikamo ruku; čini mi se da će neko vreme morati da je drži koso. Ali, ne brini
se, ozdraviće. Dečaci njegovih godina se brzo oporavljaju.
Dok je govorio, dr Rejnolds me je pažljivo
posmatrao. Opipao je kvrgu koja mi je izbijala na čelu.
- Nemaš osećaj da si se negde slomila?
Njegova mala šala me razvedrila.
- Znači, mislite da nije mrtav?
Stavio je šešir. – Nego šta, možda se varam, ali
meni izgleda veoma živ. Ima sve simptome. Idi ga pogledaj, a kad se vratim,
zajedno ćemo zaključiti.
Dr Rejnolds je imao mladalački, brz korak. Gospodin
Hek Tejt nije. Njegove su teške čizme udarale o trem i nezgrapno je otvorio
vrata, ali kad je ušao, rekao je isto što i dr Rejnolds.
- Je li s tobom sve u
redu Skaut? dodao je.
- Da, gospodine Tejt. Idem da vidim Džema. Atikus
i ostali su tamo.
Idem s tobom, rekao je gospodin Tejt.
Tetka Aleksandra je prekrila Džemovu lampu
peškirom pa je u sobi bilo polumračno. Džem je ležao na leđima. Na jednom
obrazu je imao gadnu ogrebotinu. Leva mu je ruka ležala ukoso u odnosu na telo;
lakat mu je bio lagano savijen, ali u pogrešnom smeru.
Džem se mrštio.
- Džeme?
Oglasio se Atikus. - On te ne čuje, Skaut, onesvestio
se. Počeo je da dolazi k sebi ali ga je dr Rejnolds ponovo uspavao.
- Dobro tata.
Povukla sam se. Džemova soba je bila velika i
četvrtasta. Tetka Aleksandra je sedela u stolici za ljuljanje pokraj kamina.
Čovek koji je doneo Džema stajao je u uglu, naslonjen na zid. Verovatno je bio
na predstavi i zatekao se u blizini kad se ono dogodilo. Valjda je čuo naše
krike i dotrčao.
Atikus je stajao pored Džemovog kreveta.
Gospodin Hek Tejt stajao je u dovratku. Držao je
šešir u rukama, a iz džepa mu je virila baterija. Bio je u radnom odelu.
- Uđi, Hek, rekao je Atikus. Jesi li išta našao? Ne
mogu da zamislim ko bi se spustio tako nisko da ovo učini, ali nadam se da ćeš
ga naći.
Gospodin Tejtje šmrknuo. Oštro je pogledao muškarca
u uglu, klimnuo mu, onda se osvrnuo po sobi — pogledao je Džema, tetku Aleksandru
pa Atikusa.
- Sedite, gospodine Finč, rekao je uljudno.
Atikus je rekao: - Sedimo svi. Uzmi onu stolicu,
Hek. Ja ću doneti još jednu iz dnevne sobe. Gospodin Tejt je seo za Džemov
pisaći sto. Čekao je dok se Atikus nije vratio i smestio. Pitala sam se zašto Atikus
nije doneo stolicu za čoveka u uglu, ali Atikus je bolje poznavao navike ljudi
sa sela nego ja. Neki bi njegovi klijenti ostavili svoje dugouhe konje pod strehom
u zadnjem dvorištu i Atikus je često održavao sastanke na zadnjem stepeništu.
Ovom čoveku je verovatno bilo prijatnije
da stoji.
- Gospodine Finč, rekao je gospodin Tejt, reći ću
vam šta sam našao. Našao sam dečju haljinu — eno je u autu. Je li tvoja, Skaut?
- Da, ako je ružičasta s podsuknjom, rekla sam.
Gospodin Tejt se ponašao kao da je na klupi za svedoke. Voleo
je da priča stvari na svoj način, bez uticaja tužioca ili branioca, a katkad bi
mu trebalo malo duže.
- Našao sam čudne komadiće tkanine boje blata...
- To je od mog kostima, gospodine Tejt.
Gospodin Tejt je spustio ruke niz butine. Protrljao
je levu ruku i razgledao Džemovu policu nad kaminom, a onda kao da ga je zaokupio
kamin. Prstima je dodirivao svoj dugi nos.
- Šta je bilo, Hek?, rekao je Atikus.
Gospodin Tejt je napipao svoj vrat i protrljao ga.
- Bob Jul leži na zemlji ispod onog tamo stabla s
kuhinjskim nožem među rebrima.
Mrtav je, gospodine Finč.
